Solženjicinov opus onlajn

Povezani članci

• Promocija knjige “Iskušenja vremena” autora Ešrefa Zaimbegovića u Bosanskom Šamcu
• Martin Hajdeger: Put ka jeziku
• Etika zaštite okoline
• Olga Lalić-Krowicka: SPOMENIK ŽENAMA
• ULICA RAZVEZANIH PERTLI
• Mostarski književnici pokreću portal za književnost i kulturu – Strane.ba

Opus velikog ruskog pisca Aleksandra Solženjicina, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, disidenta i borca za ljudska prava, dostupan je na internetu za besplatno preuzimanje u PDF formatu, i to u poslednjoj piščevoj redakciji.

Solženjicin je preminuo 3. avgusta 2008. u 89. godini, a njegova udovica Natalija Solženjicin je posredstvom sajta www.solzhenitsyn.ru pozvala i na obilazak njegovog groba kod Donskog manastira, u kojem je služen pomen.

Solženjicinov sajt, u poređenju sa raskošnim sajtovima nekih savremenih literata, koji više liče na neke elektronske salone nego na portale, poražava skromnošću, ali i zadivljuje praktičnošću.

Otvara se preko male crno/bele fotografije iz Vermonta, a potom sledi obraćanje piščeve udovice, koje podstiče na razmišljanje: “Naš glavni cilj je da predstavimo dela A.I. Solženjcina najpotpunije i najtačnije što je moguće. Tekstovi se postavljaju u poslednjoj redakciji koju je sam pisac za života izvršio… Te i takve tekstove mi ćemo objavljivati u 30 tomova njegovih Sabranih dela koje izdajemo zajedno sa izdavačkom kućom ‘Vreme’, počevši od 2006. Sada mi postavljamo na sajt sve tomove sabranih dela koji su štampani do današnjeg dana i sukcesivno kako se budu pojavljivala kod izdavača stalno ćemo popunjavati sajt u razdelu ‘Dela’. Odlučili smo da sve tomove sabranih dela na sajtu postavljamo u formatu PDF, pošto baš taj format omogućava da se dostignu najbolji kvaliteti elektronskih izdanja knjižnih stranica i preduprede eventualni gubici u tekstovima. Neke pak, tekstove pripremljene za štampu, ali koji još nisu ušli u sastav Sabranih dela, predstavićemno na sajtu i drugim formatima”.

O čemu se ovde radi? O tome da su dela Solženjicina u poslednjoj autorskoj redakciji koja je u toj formi dobila i štampanu verziju, izašla na ovom sajtu za apsolutno slobodno korišćenje i besplatno su dostupna posetiocima. U vreme žestoke borbe sa elekronskom piraterijom koja uzima sve više maha u oblasti književnosti, ovaj primer je zadivljujući. Razume se da u borbi sa piraterijom izdavačima stoje na raspolaganju zakonska sredstva za zaštitu interesa. Interesantno je da se i pisci uključuju u taj pravni rat, pišući gnevna protestna pisma i peticije. U tome što izdavači ne žele da gube prihode koje im donose autorska prava u skladu sa zakonom, nema ništa čudno. Začuđujuće je, međutim, što je ta želja pisaca da zaštite svoja autorska prava u protivurečnosti sa interesima njihovih čitalaca koje ovakvim postupcima ograničavaju u želji da što veći broj pročita to delo, nezavisno od toga na koji su način do njega došli.

Dmitrij Bikov – pristalica elektronkog piratstva
U ruskim književnim krugovima uveliko kolaju priče kako je Dmitrij Biklov, taj “užasni dečko” rodne književnosti, otvoreno podržao elektronsko piratstvo. Po mnogima je to za svaku pohvalu, jer ruski pisac ne može biti u situaciji nekoga ko je svisnuo od žalosti zato što mu je neko iza leđa ukrao knjigu da bi je pročitao, česti su komentari u ruskim medijima.

Internet stranice – ostvarenje Tolstojeve velike želje o dostupnosti knjiga svima bez izuzetka i “slobodnoj krađi”

Može se konstatovati da je, pak, sajt Složenjicina (čiji je zvanični naziv: Kulturno-prosvetni internet portal “Aleksandr Isaijevič Solženjicin”), korišćenjem najnovijih elektronskih dostignuća, uspeo da reši ogromni problem zbog kojeg je toliko lupao glavom Lav Nikolajevič Tolstoj: šta učiniti da bi tvoja dela postala dostupna svima bez izuzetka, to jest, da bi mogli slobodno “krasti knjige”. Tolstoj bi, u to nema nikakve sumnje, bio presrećan da je imao takvu pogodnost od neprocenjivog značaja kao što je sopstveni internet portal.

Da li je Solženjicin bio “poslednji veliki ruski pisac?”
Ali, poređenje Solženjicina i Tolstoja navodi neočekivano na još jedno razmišljanje. Tri godine posle smrti autora “Arhipelaga gulaga” podstaknuti smo da razmislimo: kojem uopšte tipu pisaca on pripada? Istina, razvrstavati i svrstavati pisce u kolone i izvoditi njihovu tipizaciju nije nimalo zahvalno, ali ipak. Kad nas je Solženjicin pre tri godine napustio, svi su u glas izustili: Otišao je poslednji veliki pisac. Ili možda nije baš tako? Možda je došlo vreme da se ponovo razmotre sami kritrijumi veličine? Možda treba priznati za velike ruske pisce naše savremenike Pelevina ili Sorokina? Tim pre što poslednje Sorokinovo delo “Mećava” zaista u izvesnom smislu predstavlja savršeno dostgnuće umetnosti reči. Zar se nedavno na dodeli književne nagrade NOS autoru “Mećave” nije uveliko potenciralo kako je u pitanju “velika ruska književnost u razvoju?”

Pisci i njihove sudbine
Evo još jedne prepreke. Tip (ako se tako može reći) ruskog genija proističe ne toliko iz njegovog dela koliko je povezano sa njegovom sudbinom. Puškin bez usuda (“Onog ko je ruska postao sudbina”) – to bi bio prosto izbor lepih tesktova koji su prelepi ne zato što smo mi ih odabrali i odlučili da to budu. Dostojevski bez progonstva i poslednjih duhovnih metamorfoza – to i nije Dostojevski. I njemu je, konačno, bilo suđeno da umre bukvalmo uoči samog ubistva cara kojim je započela epoha ruske revolucije. Kao što je i Tolstoj, a to se nije slučajno desilo, morao da pobegne u Astapovo i umre godinu pre ubistva Stolipina (vek od toga događaja obeležava se u septembru ove godine). Zato što, ukoliko bi on preživeo smrt svog glavnog ruskog oponenta, proigrao bi svoju sudbinu.

Složenjicin je veliki ne samo svojim delom
Solženjicin je veliki ne samo zahvaljujući svom delu. On je veliki zato što je iz neverovatnog materijala XX veka mogao stvoriti još jedno delo – svoj život. I taj život je na zadivljujući način smestio u sebe sve mogućnosti koje mu je ponudio XX vek, svakako najizdašniji vek za građenje biografija. Naravno, Solženjicin u krajnjoj meri ni u mladosti, pa čak ni u zrelom dobu, nije birao. Njega su izabrali. I za tamnicu, i za lager, čak i za “Novi mir”. Ali ni Dostojevski takođe nije birao sebe za progonstvo, a Tolstoj nije kupio Jasnu Poljanu. Njima je bilo samo sve to predloženo – i oni su odgovorili. Značajno je da im je sve to bilo predloženo.
I veliki ruski pisac XXI veka može se roditi samo iz onih mogućnosti koje mu ovo stoleće bude predložilo i na koje on može naći dostojan, umetnički ubedljiv odgovor na planu sudbine…

seecult.org