ENG
Ruska književnost i rat u Ukrajini
Autor/ica 👤Irina Zherebkina
Povezani članci
Grafit u Karkivu, foto: e-flux
Od 24. februara 2022. kada je ruska vojska napala Ukrajinu, zlokobna slika Rusije u diskursu ukrajinskih masovnih medija poprimila je razmere apsolutnog zla (Rusija je Mordor, a Rusi orci). Svaka manifestacija ovog zla smatra se toksičnom i pogubnom za Ukrajinu i čitav civilizovani svet. U tim okolnostima ruska kultura i jezik, koji su nakon usvajanja zakona o ukrajinskom kao državnom jeziku 2019. već bili ukinuti u javnoj upotrebi, sada su sasvim isključeni, a to nadgledaju ukrajinske kulturne i obrazovne institucije (ombudsman za jezike, komisije ministarstva prosvete itd).
S druge strane, portparol ukrajinske vlade je nedavno izjavio da rusku kulturu u Ukrajini treba čuvati i koristiti, jer nam može pomoći da porazimo Rusiju, a i zato da bi Ukrajina postala centar evropske kulture po svojoj kulturnoj raznolikosti. Ovaj stav je ponovio savetnik šefa kabineta predsednika Aleksej Arestovič, koji je izjavio da nam „strategija izolacije od Rusije neće pomoći da je pobedimo. Pomoći će samo strategija stvaranja alternativnog centra gravitacije za sve one u Rusiji i Belorusiji koji tragaju za svetlom na kraju tunela. Tako će svi koji su još očuvali razum u Rusiji završiti ovde. U suprotnom, otići će u Evropu i postati njen resurs“.
Mnogi ukrajinski pisci i vodeće ličnosti ukrajinske kulture kategorično se protive ovom stavu tvrdeći da je ruska kultura u celini imperijalna i kolonijalna i da u njoj nema ničega korisnog za ukrajinsku kulturu. Zato rusku kulturu, a posebno rusku književnost treba sasvim ukinuti, jer ona sa sobom nosi negativno iskustvo koncentracionih logora.
Poruku ukrajinskih pisaca o ruskoj književnosti podržali su i neki opozicioni ruski intelektualci, koji tvrde da je takozvana velika ruska književnost uvek bila militaristička, a da je moderna ruska liberalna inteligencija godinama služila kao paravan za Putinov represivni režim.1 Zato u Ukrajini treba ukloniti spomenike ruskim piscima, kao što su članovi pokreta Black Lives Matter uništavali spomenike belim kolonizatorima i robovlasnicima. Umesto ruskih, na studijama slavistike savremenih zapadnih univerziteta treba izučavati ukrajinske pisce.
Šta, dakle, mi Ukrajinci treba da uradimo sa ruskom kulturom i književnošću? Da li treba da je se odreknemo kao neprijatelja ukrajinske kulture i isključimo iz obrazovanja naše dece sve što ima veze sa njom, uključujući Gogoljev petrogradski period kako predlaže naše ministarstvo prosvete? Ili bi, naprotiv, trebalo da izvršimo aproprijaciju ruske kulture i iskoristimo je kao subverzivno oružje protiv ruske agresije?
Osnovna tradicija ruske književnosti i njenih velikana koji neguju kult pobedničkog rusofilstva svakako je u suprotnosti sa dekolonijalnim težnjama ukrajinskog i drugih naroda bivšeg ruskog carstva.
Ali kao i u svakoj imperijalnoj kulturi, pored velike kulture pobednika u ruskoj kulturi postoji i kultura koja nije trijumfalistička i velika. To je mala kultura,2 kultura emancipatorske želje koja je usmerena protiv želje preovlađujuće kulture za dominacijom i moći. Kredo male kulture je da odbaci svaku književnost gospodara koja, prema Delezu i Gatariju, želi da preuzme glavnu ulogu u jeziku, da se ponudi kao neka vrsta državnog, službenog jezika. Mala kultura teži marginalnosti. Njena svrha je „da iskoristi polilingvalnost vlastitog jezika… da suprotstavi potlačenost u jeziku njegovom opresivnom kvalitetu, da pronađe tačke nekulture ili nerazvijenosti, jezičke zone trećeg sveta u koje jezik može da se izmesti“.3
Definišući kontrakolonijalne strategije kroz koncept neznatnosti ili manjine, Delez i Gatari ne sugerišu da su takve strategije slabe, bespomoćne ili isključivo miroljubive i nenasilne. Naprotiv, manjinska kultura i filozofija funkcionišu kao intelektualna ratna mašina čija je borbena tehnika komedija, sa ciljem da se podrije ozbiljnost i pretenzije na značaj velike kulture, razotkrivajući time glupost i vulgarnost njene želje za dominacijom.
Malu kulturu/književnost u kontekstu ruske kulture ne predstavlja Aleksandar Puškin, osnivač ruskog književnog jezika, već Andrej Platonov, ruski Kafka,4 kako ga opisuje vodeći savremeni ruski filozof Valerij Podoroga. To nije Fjodor Dostojevski, pa čak ni Lav Tolstoj, već delirični genije i čovek-apsurd Danil Harms sa svojom književnom grupom Oberiu (Udruženje realne umetnosti). To nije globalna zvezda Aleksandar Solženjicin, već manje poznati Varlam Šalamov, autor Priča sa Kolime, hronike života u radnim konc logorima. Štaviše, izbor male umesto velike književnosti često znači izabrati nepoznate autorke, ne Anu Ahmatovu ili Marinu Cvetajevu, jedine dve priznate velike ruske pesnikinje, već književnice čija imena nisu poznata široj čitalačkoj publici i koje su često prezrene kao skribomanke ili imitatorke. U ruskoj književnosti srebrnog doba (kraj 19. i početak 20. veka) bilo je mnogo takvih žena, poput Nine Petrovske, Irine Odoevceve i Nine Berberove. Njihovi tekstovi, koje slavi feministička književna kritika, nude strategije bekstva od muške logike dominacije i trijumfalizma, kao i dekonstrukciju tradicionalne kulturalne hijerarhije.
Tokom ruske agresije na Ukrajinu, među političkim teoretičarima se vode oštre rasprave o tome kako definisati Putinovu moć. Da li je to fašizam ili ne? Ali pristalice oba gledišta će se često složiti da u Rusiji, za razliku od fašističkih država iz prošlosti, nema masovne mobilizacije budući da se Putin, koji nema poverenja u bilo kakvu spontanu kolektivnu akciju, plaši oslobođene energije masa (režim čak zataškava rat i preti kaznom i do 15 godina zatvora onima koji specijalnu vojnu operaciju nazivaju ratom). Prema rečima ruskog sociologa Grigorija Judina, umesto masovne mobilizacije za fašizam u Rusiji je državu preuzeo Putinov klan.5 Dakle, da bi se pobedio savremeni fašizam u Rusiji neophodno je pre svega uništiti Putinovu državu, na čijim ruševinama ruska kultura i jezik mogu da grade novu, antifašističku budućnost.
Ne slažem se sa stavom da Putinov režim ne koristi masovnu mobilizaciju. Očigledno je da režim sprovodi masovnu fašističku mobilizaciju ako fašizam razumemo, kako to čini Džudit Batler, kao režim u kome se društvene veze i ljudska želja za intimnošću koriste za uništavanje osnovnih kulturalnih vrednosti, pre svega vrednosti ljudskog života.6 Da bi se pobedio ruski fašizam potrebno je ne samo uništiti Putinovu državu ili ukloniti Putina i njegov klan sa vlasti, već izvršiti antifašističku demobilizaciju. To znači da moramo preorijentisati društvene veze sa vrednosti individualizma na univerzalne vrednosti života, na priznanje jednake vrednosti svih ljudskih života kao principa radikalne jednakosti. Princip radikalne jednakosti proklamuje vrednost ne samo odabranih herojskih života (oko kojih se gradi svaka velika kultura i književnost) već i vrednost neherojskih života, subjekata male kulture i književnosti.
Verujem da je mala literatura delotvoran resurs za antifašističku demobilizaciju. Čitalac Puškina, Dostojevskog, pa čak i Tolstoja lako se može mobilisati da krene u rat, da uzme oružje i ubija. Mnogo je teže oterati u rat čitaoce Platonova, Harmsa, Šalamova i predstavnica male ženske književnosti. Da bi sproveli strategije demobilizacije u Rusiji, Ukrajinci (i njihovi saveznici u Rusiji) treba da se oslone na malu rusku književnost i uopšte malu rusku kulturu. Bez toga se ne može sprovesti antifašistička mobilizacija. Želja masa će uvek biti želja za fašizmom, želja za ratom kao želja za vlastitom represijom, o čemu je pisao Vilhelm Rajh.
Da bi pobedila fašizam, Ukrajina ne treba da teži da postane velika kultura, centar evropske kulture, jer velika kultura je uvek imperijalni projekat koji u sebi nosi klicu fašizma. Istinski emancipatorska strategija je dekolonijalna strategija postajanja malom kulturom koja izmiče fantaziji kolonijalne veličine.
Irina Zherebkina, e-flux
Prevela Milica Jovanović
Autor/ica 👤Irina Zherebkina
