PORUKA ISPOD VEŠALA

Autor/ica 👤tačno.net 24.1.2019. u 19:14

Povezani članci

Fotografija koja prikazuje Stevana Filipovića, sa uzdignutim rukama i čvrsto stegnutim pesnicama, ispod vešala, u Valjevu, kao oličenje borbenog morala svih učesnika velikog narodnooslobodilačkog rata i revolucije jedna je od najpopularnijih fotografija iz Drugog svetskog rata uopšte. Godine 1955. priređena je jedna naša izložba fotografija u Nju Delhiju, NOB-e i naših oružanih snaga, na kojoj je, uvećana, dominirala i ova fotografija. Neočekivano, izložbu je posetio i Nehru. Zastavši pred ovom fotografijom, Nehru je zapitao kustose šta ovo predstavlja. Kad su mu objasnili, tvrde učesnici, Nehru je, fasciniran moralom čoveka ispod vešala, sa izgledom lica kao da je na nekom slavlju a ne na granici između života i smrti, klekao pred njom i dugo ostao pogružen, u molitvi i razmišljanju. Ustavši, dao je, približno ovakvu, izjavu: »Kakav moral, pod omčom. Ovaj čovek je prekoračio granicu smrti. Sad mi je jasnija veličina vaše narodnooslobodilačke borbe i revolucije. Narodi i revolucije koje imaju takve borce i rukovodioce moraju pobediti. I Tito je morao pobediti kad je imao komuniste koji su se i na ovakav način borili i umirali.« (Milorad B. Janković)

Stjepan Filipović je rođen 27. januara 1916. u Opuzenu, kao treće od petoro djece Antona i Ivke Filipović. Obješen je u Valjevu, 22. maja 1942. godine.

Donosimo odlomak iz knjige Zorana Joksimovića: “Poruka ispod vešala”

Stevan opet korača ulicama znanog grada. Poznati uglovi, kuće, prozori… Kafana »Sunce«, četvrtkom puna seljaka, puna dima, puna rakije, u jesen i zimi vrućeg, šumadijskog čaja. Dvorište zakrčeno volovskim i konjskim zapregama. Ardžija ih uređuje, pomera, svađa se, objašnjava, grdi gedžovane, a i sam je tek stigao sa planine… Tu smo Kitanović i ja pokušali da objasnimo seljacima zašto štrajkuju radnici. Nikako nije išlo. A onda je naišao čiča Dragojlo Dudić i sa dve rečenice im sve rekao, odmah su ga razumeli, čim se pojavio, poverovali su mu, nije trebalo ni da govori, činilo se tada Stevanu. Čičine plave pronicljive oči govorile su više od reči…

Tamo, levo, prema železničkoj stanici, pa kad se skrene desno, Ulicom kraljice Marije, tamo je kuća doktora Pantića. Tu sam prenoćio, a ujutru mi doktor Miša dao ceduljicu da se zaposlim kod električara Mićovića… Ovde, kod Sokolane, sreo sam Fiću Kljajića. Seti se stasitog čoveka, opet mu pred očima zaigra dobri osmeh na Fićinom licu, pa se i sam osmehnu… Kad smo štrajkovali, u jesen četrdesete, ovde sam agitovao. Razgovarao sam prvo sa onim Nikolom što su ga ubili žandarmi, kao i dan ranije što su ubili Špoljarića, i njemu je bilo ime Nikola, kao mome bratu… Koliko je prošlo vremena od kako nisam ovuda prošao? Od juna… skoro će godinu dana biti. Kad sam pošao u odred, na mostu su stajali stražari — Nemci, prošao sam mirno, nisu obratili pažnju, a mogli su me zaustaviti… svejedno, imao sam ausvajs…

Seća se drugova, prijatelja, komunista, seća se šetnji ulicama Valjeva, razgovara. Naviru događaji. Još više podiže, glavu, još oštrije gleda ispred sebe, još čvršće gazi.

Trotoarom, pored žandarma koji sprovode Filipovića, idu predstojnik gradske policije i žandarmerijski vodnik Kukolj. Predstojnik se mršti, ljuti se. Siktavim glasom govori Kukolju:
— Naredniče, vidite li šta ovaj bandit radi, pogledajte, molim vas, kako samo korača, vojnički, oštro, kao da ne ide na vešanje, kao da je na pobedničkoj paradi, pogledajte! Zar ne vidite kako naši žandarmi mlitavo koračaju, obratite pažnju kako je njihov korak bedan prema koraku ovog osuđenika.
— Šta ja tu mogu? — brani se Kukolj.
— Zaboga, kako šta možete? Komandujte žandarmima da se isprave, da pooštre korak, komandujte paradni korak!
— Nije po propisu.
— Ko vas, zaboga, sada pita za propis! Vidite li da ovaj i mrtav skoro prkosi. Sprečite ga!
— Kako, narod gleda, sad ga ne mogu klepiti.
— Ja bih ga klepio.
— Klepite, ko vam brani.

Vezanog Stevana žandari sprovode na gubilište

Stigoše do zgrade Gimnazije. Odozgo, sa fasade, povorku začuđeno posmatraju Dositej Obradović, Vuk Karadžić i čika Ljuba Nenadović.

Kad minuše Gimnaziju, vidik se otvori. Stevan ugleda brda južno od grada. Ugleda Popare, Vidrak, malo desno i Pećinu, borovu šumu. Vidrak je ogoleo. Kad su ga posekli? Seti se: Nemci su naredili da se pored puteva sve šume iseku, na pet stotina metara udaljenosti, nas su se plašili. Gore, po Pećini, smo šetali, razgovarali, čitali, kad su nailazili žandarmi, knjige smo krili u nedra. Na Magdalenića šancu govorio je Žikica kad se vratio iz Španije. Došao je sa Milivojem Radosavljevićem i Milom Milatovićem… Ala je sve zeleno! Baš pravo proleće! Dušu dalo za ratovanje! Drugovima u šumama sad je manje teško, nema snega, nema vetrova, mogu i bosi… Držite se, hulje! zapreti tražeći pogledom Nemce.
— Hajdemo brže — reče predstojnik gradske policije. — Ovo više ne može da se gleda… Ko treba da komanduje izvršenjem kazne?
— Kapetan Govedarović.
— Zar nije Tadić?
— Izmenjeno je po naređenju načelnika Lukića.
— A gde je Govedarović sada?
— Otišao je sa sudskim oficirima na gubilište.
— Požurimo!
Kod Hipotekarne banke treba da stupe na trg. Tu već ima mnogo naroda. Narod se razmiče, žandarmi krče put, predstojnik gradske policije i vodnik Kukolj prave špalir.
Stevan se trže. Odagna misli, potisnu sećanja. Ovo je poslednji trenutak, seti se, to sam očekivao toliko dana, toliko noći…
— Vode ga! — viknu neko.
— Evo, vode ga!
— Vode Stevana Filipovića!
— Vidi što je lep!
— Zar ti se ne čini da se osmehuje?
— Jadan mu osmeh.

— Jaoj njegovoj majci!
— Ima li majku?
— Kako da nema.
— Mislim da li je jadnica živa?
— Bog će sveti znati.
— Pa on se, ljudi, ne plaši!
— Kao da ne zna šta ga čeka!
— Kako da ne zna!
— Ima oči, vidi bar…
— Pa zar se može ovako držati?
— Komunista je to!
— I on je živa duša, od krvi i mesa, i njega boli…
— Prekalio se…
— Pravo kažeš, nije kao mi…
— … strine smo mi svi, koliko nas ima ovde…
— Sad će da progovori.
— Pa on odavno govori.
— Ne čuje se.
— Daleko je, zar mu ne vidiš usne?

Na gubilištu nekoliko trenutaka pre vešanja

Stevan je zaista već govorio. Čim je sa svojim sprovodnicima došao do naroda, Stevan je progovorio:

— Drugovi, vi stojite i gledate… Ne mislim na ovaj trenutak sada, dok mene vode na vešanje, mislim uopšte: ne treba stajati skrštenih ruku, ne treba mimo posmatrati šta gadovi rade. Ako budete samo stajali i gledali, Nemci će i vas ovako jednog po jednog vešati i ubijati, kao mene danas… Smrti se, drugovi, ne treba plašiti! Smrt nije ništa! To ćete videti kroz nekoliko trenutaka kada ja budem umirao… Nije smrt strašna, ako se zna zašto se umire…

— Tako je… — zamre jedan glas.
Stevan se brzo okrete na tu stranu. Ali njegov pogled ne nađe onoga koji mu je odobrio. Srete oči jednog dečaka. Bile su pune suza. Stevan se osmehnu:
— Nemoj da plačeš. Nije ovo ništa. Nemoj!
Ali su već minuli dečaka.
Put do vešala bio je kratak.

Stigoše na plato opkoljen narodom. U sredini su podignuta vešala. Oko njih su stajali nemački oficiri, četnici, ljotićevci. Razgovarali su, a sad se okretoše. Stevan ih osmotri. Na njegovom licu ne zadrhta nijedan mišić kad ugleda vešala. On se okrete prema Nemcima i poče da viče:
— Živeli narodni oslobodioci!
— Živeli komunisti!
— Živela Crvena armija!
— Živeo drug Tito!
— Dole fašisti!
— Dole Hitler!
— Dole izdajnici srpskog naroda!
Nastade neopisiv tajac. Zastade dah.
— Živeli partizani!
U narodu poče komešanje.
— Na izvršenje! — razdra se pukovnik Hofman.
— Razumem! — dreknu predstojnik gradske policije. — Kapetan Govedarović, napred!
Ali Govedarovića nema. Nigde ga ne vidi. Gde je kapetan? Predstojniku sve igra pred očima. Krug oko vešala se steže, narod se približava, čini mu se . . . krug se steže . . . Vidi Nemce, vidi žandarme, vidi četnike, tu je poneka od onih ženski, drolje… Gde je kapetan Govedarović?
— Narednik Kukolj?
— Izvolite!
— Gde je kapetan?
— Stigli ste mnogo ranije. Ko vam je dozvolio da promenite maršutu? Ona je bila strogo označena. Zašto niste išli oko trga?
Predstojnik traži Govedarovića, a pred njim stoji pukovnik Hofman i nešto mu govori, oštro, viče, jedva razabira šta mu Nemac govori.
— Her komandant… — pokuša predstojnik, ali ga Nemac prekide:
— To ćemo još ispitati, dosta mi je vaših sabotaža.
Razumem, her komandant!

Ali gde je kapetan?
— Kapetan Govedarović! — vikao je sada i Kukolj. Niko se ne odaziva.
— Neka se javi kapetan Govedarović!
— Ja! — ču se iz gomile, koja se sasvim primakla.
— Izađite i preuzmite komandu!
— Mogu i odavde.
— Ne može!

Kapetan Govedarović neće da izađe. On iz mase izdaje neka naređenja žandarmima. Ništa se ne čuje. Žandarmi se ustumaraše.
Stevan i dalje govori.
Pometnja i dalje traje.
Kapetana Govedarovića opet opominju da izađe i rukovodi pogubljenjem. On odbija:
— Uostalom, to nije moj posao — kaže.
— Nego čiji? — sikće predstojnik policije.
— Postoji sudski izvršitelj. Neka on radi svoj posao. Ali ni sudski izvršni oficir ne izlazi iz naroda. I on
stoji u masi, odatle govori. Ništa se ne razume.
— Šta to govorite?
— Čitam presudu.
— Čitajte glasnije.
— Ne mogu glasnije.
— Izađite ovamo!
— Mogu i odavde.
Narod se ponovo uskomeša.
— Mir, narode!
Sudski izvršitelj sa istog mesta monotonim glasom čita presudu.
— Glasnije! — razdra se Finke.
— Pročitao sam već.
— Ništa se nije čulo.
— Zar je važno — upade mu u reč pukovnik Hofman. Da se ovo što pre završi. Majn Got, samo da se završi… — Šta čekate? Vešajte!
— Treba mu dati poslednju reč.
— Kakvu reč?

Poslednju.
— Ne razumem?
— Prema srpskim zakonima, gospodine, osuđeniku na smrt daje se poslednja reč. Nekoliko trenutaka pre smrti osuđenik ima pravo da kaže svoju poslednju reč, poslednju želju …
— Ne može!
— U naređenju gospodina okružnog načelnika piše…
— To me ne interesuje! Vešajte bandita!
— Ali, gospodine, osuđenik se poziva da kaže svoju poslednju reč. Osuđenici se tada, obično, kažu, mole za oproštaj.
— Mole za oproštaj, kaju se za učinjena dela?
— Da, gospodine, obično…
— Pitajte ga, ali brzo!
Žandarm se okrete Stevanu:

— Pozivaš se da kažeš da li si razumeo presudu?
— Nisam ni slušao.
— Po zakonu imaš pravo da izraziš svoju poslednju želju.
— Od vas ništa ne želim!
— Možda da ti se nešto donese?
— Ništa!
— Osuđenici pred samrtnim časom uvek nešto traže.
— Ja ništa ne tražim!
— Hoćeš li cigaretu da popušiš. . . poslednju…
— Ne!
— Nešto drugo?
— Rekao sam!
— Ako si se predomislio, mada vi komunisti… da ti dovedemo sveštenika … da se ispovediš?
— Vi se ispovedajte!
— Mi se, hvala bogu, ispovedamo.
— Narodu ćete se vi ispovedati!
— Znači…
— A mogu li da govorim? — odjednom upita Stevan.
— I to je želja, možeš da govoriš — reče žandarm.

— Ali pazi šta govoriš. Želi da govori okrete se žandarm Hofmanu.
— Gut.
— Govori! Ali pazi!
Stevan se okrete. Pogleda prema narodu. Bio je niskog rasta, pa sem prvih redova nije ništa video. Okrete se još jednom oko sebe. Onda ugleda klupicu na koju je trebalo da se popne pred vešanje. Čilo skoči na klupicu. Sad je video dosta naroda. Narod je video njega.
— Namaknite mu omču!
Žandarm priđe.
— Šta hoćeš? — upita Stevan.
— Da ti odrešim ruke.

Kad mu je skinuo lance, žandarm reče:
— Sagni se da ti namaknem omču.
— Nemoj ti, Srbine, neka to Nemac učini.
— Ćuti! Saginji se!
— Izdajice! — reče Stevan. — Nećeš, vala, ni ti!

Istorijski trenutak – Stevan govori pod vešalima u Valjevu 22. maja 1942. godine

Dohvatio je omču i stavio je sebi na vrat. Stisnuo je pesnicu i podigao ruke. Počeo je da govori. Njegov glas, zvonak, odjeknu preko trga, pođe niz valjevske ulice, Kolubara ga prihvati. Govorio je:

— Drugovi! Drugarice! Srpski narode! Hitlerovske horde prodrle su u tvoja sela i tvoje gradove, one ti ispijaju krv, muče te po zatvorima i koncentracionim logorima, gone te da do iznemoglosti radiš u rudnicima i fabrikama koje snabdevaju fašističke zlikovce! Nemačke horde nas streljaju u masama. Braćo, ne dajte se zavesti lažnom propagandom fašističkih okupatora i klevetničkim lažima domaćih odroda i izdajnika! Ustajte svi! Svi u borbu protiv fašističke reakcionarne zveri! Ako pognete glave, ako se ne borite — hitlerovski zločinci će i vas ovako vešati, jednog po jednog! Samo se borbom možemo osloboditi hitlerovske gamadi! Napred, u borbu protiv naših krvnika! Ustajte! Ne plašite se smrti, ona se samo kukavicama čini strašnom! Smrt nije ništa neobično! To ćete videti za koji trenutak kad mi omča preseče dah … U borbu, drugovi i drugarice! Povadite svoje zarđale puške, izvojujte svoju slobodu i prava, iskorenite domaće izdajnike i sve pomagače i sluge fašizma! Pristupajte partizanskim odredima! Pomažite narodnooslobodilačku borbu! Dole Hitler! Dole…

Pukovnik Hofman kao izbezumljena zver polete prema vešalima:
— Hulja!
Stevan mu pljunu u lice.

Pukovnik Hofman zadrhta. Izvlačio je pištolj iz futrole, dugo se petljao oko njega, sve je nešto zapinjalo, nikako da otkopča futrolu. Kad mu pođe za rukom, Hofman uperi pištolj u grudi mladića koji je stajao pod vešalima sa omčom na vratu.

Pritrčao je poručnik Finke:

— Her komandant, ne! Za ime boga, ne! Crveni bandit mora biti obešen, her komandant! Njemu je izrečena najteža kazna, takvo je naređenje, presuda, kazna mora biti zastrašujuća za srpski narod zaražen komunističkim idejama… Stanite, molim vas, her…
Hofman se povuče bled kao krpa.

Filipović je još govorio:

— Dole Hitler i njegove zločinačke bande! – orio se njegov glas po gradu. — Živeli partizanski odredi Jugoslavije! Živeo drug Tito! Živela slavna Crvena armija! Živelo bratstvo i jedinstvo slovenskih naroda. Živeo Staljin! Živeli partizani! Živela Komunistička partija…

Nije završio. Pritrčao je Hofman i nogom gurnuo klupicu.
Gurnuta klupica istrgla se ispod Stevanovih nogu.
Omča se zategla…

Klupica je pala, omča se zategla – prestalo je da kuca herojevo srce

JEDAN TRENUTAK BEZ POKRETA

. . . Nastade tajac. Mrtva tišina. Jedan trenutak bez pokreta.
Stade vreme.
Sunce potamne.
Zbuni se vetar.
Umre Kolubara.
Jedan trenutak postajao je istorija.
Jedan čovek prelazio je u legendu. Najistinitiju. Masa naroda skamenila se.
Masa naroda uzdrhtala je, zatim, nenadno…
Bila je potrebna samo jedna reč, samo jedan… još jedan poklič, jedan poziv — pa da narod jume na zlotvore…
Da sve skrši u prah i pepeo!

Reč — samo jedna!

Čovek koji je mogao da izgovori tu reč grčio se u samrtnom hropcu…
— Majn Got! Bežimo odavde — šapnuo je pukovnik Hofman, primetno bled.
— Platićete za ovo! — prosiktao je obaveštajni oficir 714. pešadijske divizije, poručnik Finke.
Nemci su posedali u svoja kola i nestali sa valjevskog trga.

Narod se nije razilazio. Masa nije verovala da je to kraj. Imalo je još nešto, važno, najvažnije da se dogodi.
— Razlaz! — naredio je predstojnik gradske policije. — Šta bleneš? Razlaz!

Umešao se Kukolj:

— Rasterajte! — naredio je žandarmima.
Narod se lagano razilazio.
Svi su očekivali da se dogodi još nešto.
Ništa se nije dogodilo.
Dvojica žandarma ostali su kraj vešala, da rodoljubi ne ukradu Stevana Filipovića.

DANAS JE UMRO ČOVEK

Starac teško ustade. Sedeo je od ranog jutra na klupici pred svojom radnjom. Majsko sunce skoro ga uspavalo. Jedva se odgega do dvorišta. S kapijice zovnu unuka:
— Dedino, donesi dedi ašov iz podruma. Osmogodišnji dečak donese ašov.
Starac ode do sredine dvorišta i poče kopati.
— Što kopaš, deda?
— Zasadićemo kajsiju — reče starac.
Dečak je dugo posmatrao kako se deda napinje da iskopa jamicu. Posle dečak upita:
— Deda, a što sadiš kajsiju?
— Valja se — reče starac.
— A što?
Starac obrisa znoj s čela:

– … Da ostane voćka, da ostane cvet, da plod ostane… kao sećanje… na mladost, na život… Danas je, dedino, umro čovek… Idi, donesi onaj kalem, eno ga tamo, kod praga.
Dečak donese kalem.
Starac se uspravi, skide kapu, okrete se valjevskom trgu:

— Bog da ti dušu prosti, nepoznati sine reče starac krsteći se.
— Nek ti je večna slava — dodade starac, a zatim postavi mladicu kajsiju u iskopanu jamicu i poče nagrtati zemlju…
Dečak je posmatrao svoga dedu. Deda je svečan kao kad se moli bogu, mislio je dečak.

FOTOGRAFIJA

Istog dana uveče, 22. maja, u valjevskom zatvoru dečak partizan držao je u rukama fotografiju.
Na fotografiji:
Stevan Filipović pod vešalima, na klupici, sa omčom na vratu, stisnuo pesnice, visoko podigao ruke, govori…
— Pozadi, na poleđini fotografije, piše šta je rekao — reče dečak zarobljenim partizanima. — Sedite da vam pročitam.
Posedaše.
Dečak stade na sredinu ćelije. Fotografiju stavi na grudi, poče da govori.
— Čitaj nam, šta gledaš u plafon?
— Znam napamet — reče dečak.
Suze su mu tekle, ali mu je glas ostao čvrst.

NEMOGUĆ SLUČAJ

Islednik Štive, specijalista za komuniste, upisao je u dosije F-102 poslednju rečenicu:
Pogubljen vešanjem u Valjevu, 22. maja 1942. godine u 11,00 časova.
Pogledao je još jednom fotografiju, a onda ponovo prelistao dosije. Pojedine rečenice i čitave pasuse obeležavao je crvenom i plavom olovkom:
»IV—1, na pooštreno saslušanje.«
SS major Bruno Satler
»Načelniku IV, nemoguć slučaj.«
SS potpukovnik Ludvig Tajhman

»Predaja Vermahtu radi pogubljenja u Valjevu.«
SS natporučnik Vineke

»Po naređenju 714. pešadijske divizije danas, u 10,50 časova, Srpska državna straža obesila je javno, na pijaci u Valjevu, vođu komunističke bande — Filipovića.
Filipović se do današnjeg dana nalazio u zatvoru ovdašnje komande mesta i držan je, prema naređenju, na raspolaganju divizije radi pogubljenja. Njegovo pogubljenje bilo je određeno za 11,00 časova, i on je – kao i prilikom poslednjeg izvršenog pogubljenja — predat Srpskoj državnoj straži u 10,35 časova u dvorištu zatvora, i to desetorici žandarma . . . Žandarmi se nisu pridržavali uobičajenog puta oko pijace (gubilišta), tako da su sa F-em stigli na gubilište čitavih 15 minuta pre pogubljenja.

Stigavši na gubilište, F. je držao komunističke govore, pozivajući prispelu masu naroda da se prihvati pušaka. Posle čitanja presude data mu je, prema srp. zakonu, takozvana ,poslednja reč’. Ovu priliku F. je koristio da bi i dalje huškao u komunističkom smislu i vikao je: Dole Hitler, dole fašizam, živeo Sovjetski Savez!’

U sličnim slučajevima ovakvo huškanje bi, kod jako zaraženog srpskog stanovništva, moglo da dovede do incidenta. S druge strane, nedopustivo je da jedan osuđenik u poslednjem minutu pred pogubljenje vređa Firera i nemački Rajh.

Zbog toga se moli za ovlašćenje da se srpskom ruko-vodiocu pogubljenja, prilikom eventualnih daljih egzekucija koje bi se ovde izvršile, zabrani da se osuđeniku dozvoljava ,poslednja reč’.«
SS vodnik Maletan

»Antikomunističkom odseku VI—1: napisati izveš taj i predlog Komandujućem generalu.«
SS1 major Bruno Satler

»Do pogubljenja, F. je bio zatvoren u zatvoru Komande mesta u Valjevu i, po naređenju 714. pešadijske divizije, tebalo da bude javno obešen 22. maja 42. Okrivljeni je istog dana, već u 10,35 časova, predat jednom odeljenju Srpske državne straže u dvorištu zatvora. Srpski službenici sproveli su okrivljenog direktnim putem na pijacu, gde je u 11,00 časova trebalo da se izvrši pogubljenje.

Stigavši na gubilište, Filipoviću je bilo moguće da pred 3.000 gledalaca drži komunističke govore i da pozove masu da se prihvati pušaka. Posle čitanja presude dato mu je odobrenje da izgovori ,poslednju reč’. Ovu priliku, na koju je prema srpskim zakonima imao pravo, iskoristio je osuđenik da bi viknuo: Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo Sovjetski Savez!’

Usled ovih poklika, pojavio se nemir među prisutnim pristalicama Vermahta, a takođe i među srpskim gledaocima, tako da su se na nemačkom i srpskom jeziku čuli uzvici: Obesite ga! Obesite ga!’ Rukovodilac odelenja Srpske državne straže za izvršenje pogubljenja dao je tada naređenje da se presuda izvrši. Samo time je sprečeno da osuđenik dalje govori.«

Šef antikomunističkog odseka Gestapoa Karl Beno Ditges

»Na osnovu napred izloženog molim da se postarate da pri pogubljenjima koja sprovode srpski organi po naređenju vojnih ustanova bude izbegnuto sve što bi bilo podobno da izazove nemir u stanovništvu. Naročito valja sprečiti da se krivcima — samo da bi se zadovoljili srpski zakoni — pruža prilika da pre pogubljenja mogu još i da kažu svoju ,poslednju reč’. Pri poznatom fanatičnom nastrojenju Srba, koristiće ovi tu poslednju priliku da pred masom gledalaca, koja je prema iskustvu velika, još održe huškačke i po nemačke interese štetne govore u javnosti.
Molim vas da me izvestite o tamo preduzetom.«
SS potpukovnik Ludvig Tajhman

… Islednik Stive, specijalista za komuniste, sklopi dosije F-102.
I ovu fotografiju dostaviti Komandujućem generalu, da je prilikom referisanja kod Firera u Berlinu pokaže. Neka i tamo vide zašto ne uspevaju naši napori da ugu¬šimo ustanak u Jugoslaviji…

“Poruka ispod vešala”, Zoran Joksimović, SUBNOR, Metković, 1978.