El sam ja znao…
Povezani članci
/sjećanje na Krezubicu, 1991./
E, ovak ti je bilo.
Poćelo se kuvat. Ja mislio neka zajebancija. Dođemo Mićo i ja kod Benka, a tamo gužva. Ko da je ćinkvina. Nešt se šuškaju na uvima. Popijem pivu i van.
Odemo u konjušnicu, tam isto. U hotelu ni ne idem. Pitam Đuru, kaže – el ja znam. Njegovog su malog zvali da će ga, kak ono… da – unovćit.
Đuro mislio da će nekve novce dobit. Aha. Dobio je od od one ptice, kak ono…od labuda… ono je dobivo.
Počeli su i roletne navlaćit po Stalovici preko prozorima. I kupovat kljućeve. Nikad se nismo zakljućavali. Koji ću kurac zakljućavat.
I da će radit spisak…. Došli su sa Ladom, dva komada, u maskirkama, poprećili se na putu.
I da se skupimo, da kad smo rođeni, da ko je hrvat, a ko srbin, a ko cigan.
Šta te boli kurac, kažem (mislim si u sebi), a onaj ludi, imo je glavu ko ćup, ko ćuk, izvadi pištolj. Jebaće mi mater po spisku, mislim, bolje da šutim.
Pa Hrvat, piši, kažem. El smo u Hrvatskoj il đe?
U kojoj si se crkvi krstio? – pita me onaj drugi što je vozio.
U pićki maternoj, mislim si u sebi. Pa, el ja znam, kažem mu. Bio sam mali, baš se i ne sećam najbolje. A u našoj, u kojoj bi.
I tako je išo redom i zapisivo. Miću je jebo za venćanje, nije imo papire.
Onda su nam pričali da se pazimo. Onaj mali kaže – gospodo – ja se okrećem, gledam jel još nekom prića. Da će doć jedan za puške. I da prijavljivamo ak neko bude četnik.
Poslije smo išli za čišćenje.
Spasavali smo im stvari. Dok jednom ne smrkne drugom ne svane, što se kaže.
Đuro je spasio jedan traktor.
Jednom smo rogonji pomogli da se ne mući. Ispekli smo ga sa vunom. Ni kruva nismo imali. Onak smo ga jeli, bez kruva.
Poslije nisam mogo spavat. Slike su mi išle na oći… oni iz jarka, što smo ih zakopavali. Kaže mi doktor da sam dobivo one sindrome, il kak.
El sam ja znao da ću to dobivat. I Đuro je bio samnom. Pitaj ga kad dođe.
Jebiga.
Ćud dlaku menja al vuk ne!