Da li je sećanje moćnije od vremena?

Povezani članci

• Almin Kaplan: Poezija zazire od pravovjernosti
• Odlazak velikana: Preminuo Stevan Tontić
• Savremeni filmovi iz Srednje Europe u Sarajevu
• Mostarska umjetnica Arleta Ćehić izlaže na izložbi Biennala u Grenoblu
• BLAGO SVJEDOČANSTAVA
• IGRA S MITOM VEČERAS OTVARA DANE SAVREMENOG PLESA U SARAJEVU

Šta je istina: da će sve jednom nestati i biti zaboravljeno, da će sve otići u nigdinu, ili da ne može biti da je voljeni prijatelj nigde? Može li se prihvatiti mogućnost da su obe tvrdnje istinite, iako protivureče jedna drugoj? Prva istina je prinudna, ona koju ne možemo osporiti i koju niko razuman neće dovesti u pitanje. Druga se javlja samo u retkim trenucima, kad čovek smogne snage da se oslobodi nametljivih očiglednosti. Možda naša nagonska potreba da se odupremo zaboravu i vremenu koji gutaju sve, otelovljena u književnosti i pisanju, nije sasvim uzaludna?

Piše: Tomislav Marković

Da li postoje čuda? Na ovakva detinjasta pitanja ne vredi ni odgovarati, vidi se da je pitac zaludna neka persona sa viškom vremena. Ali, kad već pita, treba mu jasno reći: ne, čuda ne postoje, sve se na svetu odvija po večnim zakonima, uzročno-posledični odnosi vladaju nad svim što postoji, kauzalitet nema napukline; ako nam nešto deluje čudno ili neobjašnjivo, to samo znači da nam uzrok još nije poznat. To važi za svet inertne materije, ali i za ljude koji su sebi tokom istorije umišljali koješta – te da u njima postoji neka božanska iskra, te da imaju dušu koja je besmrtna, te da postoji nekakva nevidljiva stvarnost; razne su vizije proglašavali istinitim i realnim, izmišljali raj i pakao, anđele i demone, bogove i fantastična čudovišta, a bilo je i onih inokosnika koji su smatrali da vaskoliko ljudstvo spava, pa su grčevito tražili način da se probude iz noćne more koju nazivamo realnošću.

Danas smo raskrstili sa svim iluzijama iz primitivnog doba čovečanstva, dobro znamo šta je moguće a šta nije, a sve te nazadne fantazije proterali smo u sramnu oblast praznoverja i sujeverica. Ničeg novog nema pod suncem, kako lepe reče Kohelet, nema više nikakvih iznenađenja, niti ih ikada više može biti. Sve je tako kako je, što bi se kolokvijalno reklo: to ti je što ti je, šta ćeš. Ima li ipak nekih izdvojenih mišljenja? Nađe se pokoje, ali ozbiljni ljudi tome ne pridaju veliku pažnju.

Vašar čuda

Evo, recimo, Vislava Šimborska misli potpuno obrnuto, o čemu nas izveštava u pesmi “Vašar čuda”:

“Čudo, jer kako ga inače nazvati:

sunce danas izišlo u tri i četrnaest,

a zaći će u dvadeset nula jedan.

Čudo koje ne izaziva čuđenje, onako kako bi trebalo:

na ruci manje od šest prstiju,

više od četiri.

Čudo, samo se osvrni:

sveprisutni svet.”

Dobro, gospođa Vislava je pesnikinja, poetama se oprašta, navikli smo da oni fantaziraju i svašta izmišljaju, njihova snoviđenja ne treba uzimati za ozbiljno, a pogotovo ne bukvalno, stihovi nemaju niti treba da imaju uticaja na naš stvarni život. Na šta bi ličio svet kad bismo pesnike shvatali ozbiljno? Kreneš ujutro na posao, pa počneš da razgledaš okolinu Vislavinim očima, učini ti se kao da ti je spala neka skrama sa zenica, sve ti je čudnovato i neobično, kao da te ulice, pločnike, zgrade, automobile, ljude, sav taj svakodnevni, hiljadu puta viđeni gradski mobilijar i imobilijar vidiš po prvi put u životu, zastaneš da razgledaš krošnju platana, neku pticu koja ga upravo preleće, neku izbočinu u zidu, oblake što neprestance menjaju oblike – i uopšte ne stigneš na posao. Propao bi svet za nedelju dana.

Poezija je rezervat za čudesno, oblast u kojoj su još dozvoljeni ovakvi incidenti, igraonica za one što odbijaju da odrastu, moraš i njih negde da smestiš, da im nađeš mesto pod suncem. Neka ih tamo, u ograđenom prostoru, daleko od odraslih, nek se poigraju, to nikome ne smeta, a svet to ionako smatra smešnim, daleko je ta njihova izmaštana zemlja od ozbiljnog sveta politike, biznisa, nauke, rešavanja velikih svetskih problema i ostalih poslova kojima se bave odrasli.

Živimo u čudesnom svetu

Iz citirane pesme bi se reklo da Šimborska zapravo nema ništa protiv toga da se sve na svetu odvija po strogoj kauzalnosti, da su svi procesi logični i prirodni – jedino je samo postojanje sveta neprirodno i nelogično. To što nešto uopšte postoji, i što postoji baš ovako a ne nekako drugačije – to je čudo kome pesnikinja ne prestaje da se divi. A svest o tome da je postojanje čudo – još je čudesnija, jer bez te svesti, bez čoveka, ničeg na svetu čudnovatog ne bi ni bilo.

Sve ovo mi je prolazilo kroz glavu dok sam čitao knjigu Semezdina Mehmedinovića “Ovo vrijeme sada”. Njegove memoarske, autofikcijske priče neprestano pokazuju, crno na belo, da živimo u čudesnom svetu, da smo okruženi tajnom, a zbivanja u ovoj prozi često su na granici istinskog čuda. Pritom, da paradoks bude veći, nije reč o fantastici, već o vrlo realističkom kolažu sačinjenom od raznolikih sećanja, tu se prepliću likovi i događaji iz piščevog života u rasponu od nekoliko decenija. Ništa što se događa u pričama nije, u strogom smislu te reči, nemoguće, ali čitalac stalno ima utisak da prisustvuje nekakvim neshvatljivim događajima koji bi možda postali malo shvatljiviji tek ako bismo iskoračili iz uobičajenog sveta i kročili u krajinu u kojoj vlada neka druga logika.

Mnogi likovi u Mehmedinovićevoj prozi zaduženi su za unošenje čudesnog u svakodnevni život. Recimo, u prvoj priči “Titov prsten” slikar Grof pozove naratora da mu pomogne da pošalje sliku u Zagreb. Dođu njih dvojica na železničku stanicu, sa kantama boja i četkama, a onda se ispostavi da slike koju treba poslati uopšte nema, već da je Grof namerio da oslika vagon, dok je narator zadužen da čuva stražu.

Poduhvat je uspeo, železničari ih nisu zatekli tokom slikanja, voz je polako krenuo put Zagreba, a pisac kaže: “Na zidu vagona je bio naslikan rub prozora Plavoga voza, vidjela se lijeva ruka putnika s kubanskom cigarom između prstiju, i skupim prstenom na domalom prstu, a desna njegova ruka je bila ispružena dole, prema grozdu zgrčenih dlanova nekih nevidljivih ljudi što bi da se rukuju s Maršalom, kojeg sam istog trenutka prepoznao, bez obzira na to što se na slici vide samo njegove ruke”. Grof je ipak ostao samo delimično zadovoljan, jer nije stigao Titu da naslika prsten na ruci.

Misterija Minkinog portreta

Ovaj primer je još i najbezazleniji, u priči “Meni su sve boje lijepe” ponovo se javlja Grof koji se bavi molerajem da bi zaradio za život, a pisac mu je pomoćnik. “Grof je i u svom molerskom poslu bio umjetnik”, jer bi u svakom stanu koji moleriše naslikao krišom i neku minijaturu povezanu s osobom koja tu stanuje, na skrivenom mestu, tako da vlasnici stanu i ne znaju da imaju nenaručenu sliku na zidu. Jedina stanarka koja nije izvoljevala, već joj je bilo svejedno u koju će boju obojiti zidove bila je zagonetna starica Minka koja živi sama. Mnogo šta je u njenom životu bilo misteriozno, što pisac otkriva tokom rada, recimo priroda Minkine bliske veze sa Ivom Andrićem ostaje nedokučena, ali vrhunac misterije dolazi na kraju. Na kraju svakog dana Minka bi tražila od pisca da pomeri fotelju do prozora kako bi gledala u zgradu preko puta.

“Na zidu sobe u stanu preko puta vidio sam veliko platno, portret neke lijepe djevojke, u bijeloj haljini. I onda sam shvatio. To je razlog zbog kojeg na kraju dana pomjeram fotelju do prozora. ‘Ono si ti!’ rekao sam. Minka je potvrdno klimnula glavom, sretna da sam je prepoznao. ‘Ono sam ja, kad sam bila mlada.’ Pokazala je rukom prema prozoru iza kojeg je bio njen portret, a onda je vrhovima prstiju dodirnula svoj broš na grudima i rekla: ‘Ovo je ista ona almasli grana sa slike.’ I mislim da je u tom trenutku bila spremna da mi ispriča svoju priču”. Pisac kaže da mu se žurilo, pa su mnoga pitanja ostala bez odgovora: “Zašto portret nije na zidu njene sobe? Ko je vlasnik stana u zgradi preko puta? Koji slikar je naslikao Minkin portret u bijeloj haljini? Ništa od toga nisam saznao”.

Nikada više nije video Minku, nikada nije saznao tajnu portreta: “Puno je vremena od tada prošlo. Godinama se spremam da ovaj dogadaj opišem, i da možda izmaštam nedostajuće dijelove. Ali ja imam strah od izmišljanja. Kako starim, sve više volim ono što je nedovršeno. Slike koje nisu završene, nedopisane knjige. I sve sam manje sklon onome što već u sebi ima i svoj kraj”.

Tako smo i mi ostali uskraćeni za razrešenje misterije. Ali, šta god da je Minka ispričala piscu, kakvo god objašnjenje da je ponudila, šta god da je pisac izmislio kao razjasnicu – to bi bilo neuporedivo manje od onoga što slutimo. Svako objašnjenje bi bilo puko razočaranje, nije znanje uvek blagoslov. A misterija bi nestala, iščezla kao da je nije ni bilo. Odgovori bi nas umirili i utvrdili u opštem uverenju da živimo u jasnom, pouzdanom i sigurnom svetu gde je sve poznato i lako objašnjivo, gde nikakve tajne nema, već sva pitanja imaju odgovore. Ovako nam je pisac pokazao da se čudesno i tajnovito krije tamo gde ga ne bismo tražili, i da smo okruženi neobičnim i neobjašnjivim pojavama, da živimo u svetu u kojem ništa nije banalno.

Bijeli kvadrat

Štošta je na svetu novo i neotkriveno. U priči “Bijeli kvadrat” pisac se vraća u leto 1983. godine kada je radio kao sekretar u Udruženju naučnih i stručnih prevodilaca. Kancelarija se nalazila na Radničkom univerzitetu Đuro Đaković, preko dana je tu radio, a na istom mestu uveče su održavani kursevi francuskog jezika. Tokom dana je u uredu slikala Matsuko, japansko-bosanska slikarka koja se tek vratila iz Pariza.

Jedne večeri njih dvoje ostali su u prostoriji i izmešali se sa polaznicima jezičkog kursa: “Potom su se pojavili svi ti ljudi koje mi nikada ranije nismo vidjeli, a oni su se između naših zidova osjećali prirodno, kod kuće, njima smo tamo jedino nas dvoje bili strani. Ne znam kako se dogodila ta inverzija, ali odjednom sam osjećao da tu ne pripadam, pa sam nestrpljivo čekao da čim prije izađemo napolje. Sjećam se samo tog uznemirujućeg otkrića da jedna prostorija može imati beskonačan broj svojih izgleda, svojih identiteta, svojih lica. Da u istoj sobi, u toku jednoga sata možeš biti stanar, pa stranac”.

Ne mora čovek nigde da mrdne da bi postao stranac, može se to dogoditi i u prostoru koji doživljavaš kao svoj, u kome svakog dana radiš svoj posao, dovoljno je da se okolnosti malo promene, pa da i stvarnost sklizne u nešto novo i nepoznato, u nešto što samo trenutak ranije nisi mogao ni da naslutiš. Ipak ima nečeg novog pod suncem, ili bar u prostoriji Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca koja se vošebno preobražava u učionicu za strane jezike i učilište postajanja strancem.

Matsuko je naslikala i jedan portret pisca, ali ga je sutradan premazala belom bojom, besna zbog nestašnog polaznika kursa koji je prethodne večeri portretu docrtao hitlerovske brčiće. Mehmedinović piše o potonjoj sudbini tog platna: “Ono platno na kojem me je naslikala, pa ga onda prefarbala, odnio sam kući. Zovem ga Bijeli kvadrat. Kad bi me drugi pitali: šta je to?, ko je to slikao?, spremno bih odgovorio da je ta slika meni važna. A samo onim upornim koji su tražili da im se kaže više priznao bih da je na platnu moj portret, prekriven bojom: ‘Ja sam iza prvog sloja bijele. Portret se ne vidi, ali ja ga se sjećam.’”

U Mehmedinovićevim pričama, iza prvog sloja, nalazi se bar još jedan, teško dokučiv, više dostupan slutnji nego spoznaji, ali se čitaocu povremeno učini da iza reči vidi obrise nečijeg portreta, samo nikako da dokuči crte lika na platnu, a često nije siguran ni da li je u pitanju portret. Možda je ipak mrtva priroda ili neka apstrakcija? Ko zna? Vreme voli da se prerušava u razne oblike. A možda čitalac prosto ima višak mašte, pa vidi i ono čega nema.

Nepoznati autor

Neke priče ipak daju za pravo čitaočevoj mašti, na primer “Ožiljak”. Pisac počinje pripovest navodeći da mu je hirurg upravo izvadio kamen iz lica, da bi na kraju došlo do obrta: “Sada me steže ožiljak koji zagledam u ogledalu ispred sebe, i vidim svoj portret koji je davne 1990. godine uradio bosanski slikar Sadko Hadžihasanović. Upravo ovdje gdje se zatvara ožiljak, na mjestu gdje je iz mene izvađen kamen, na platnu je Hadžihasanović nanio sloj maltera na moj lijevi obraz, tako da je proizveo utisak tijela koje se transformira u građevinu. Nisu mi tada bile razumljive njegove namjere, mislim da nisu bile jasne ni njemu, naprosto je na moj lijevi obraz paletom (ili nekom priručnom mistrijom) nanio sloj maltera, u nadi da će to polučiti neko novo značenje i njegovu sliku učiniti uspjelijom. A zapravo se on, iz te daleke prošlosti, sjećao ovog mene iz maja 2017. godine. A onda zatresem glavom kao da želim tu misao istresti iz glave. To je samo brza misao, bez osnove u realnosti. A ipak…”

A ipak – možda je moguće sećati se unapred, čak i ne znajući da se sećaš. Možda je mnogo toga moguće, možda je granica između onoga što može i ne može da se desi sasvim proizvoljno povučena. Ionako ne znamo ko ju je tačno nacrtao, niti da li bi taj nepoznati autor umeo da naslika sloj maltera tamo gde će se jednog dana pojaviti kamičak. Sva je prilika da ne bi umeo, ali nas je nekako ubedio da on jedini zna šta je stvarno a šta nije, šta je bitno a šta nevažno u našim životima – kao da će on da ih proživi, a ne mi. Nekom sumnjalu bi pala na pamet jeretička misao da je dotični anonimni autor daleko prekoračio svoje ingerencije, te da nema nikakvog razloga da se tih njegovih međa držimo kao pijani plota.

Balkon sa pogledom na gorile

Gde su granice između stvarnog i nestvarnog možda je najbolje istraženo u priči “Uganda”. Tu je pisac prvi put u životu porotnik, pa iz zgrade suda, dok stoji u čekaonici i čeka da ga uvedu u sudnicu, posmatra zgradu preko puta i na balkonu ugleda svoju poznanicu Monu. Ona je bila njegova studentkinja nekoliko godina ranije, radila je intervju s njim za jedan kalifornijski časopis. Mona na balkonu zaliva ukrasnu biljku u saksiji i razgovara s nekim mobilnim. Pisac sačeka da Mona završi razgovor, pozove je telefonom, ona se obraduje, a on je pita: “Gdje si ti sada?”, na šta Mona odgovara: “U Ugandi”. Umesto da kaže odakle i zašto zove, pisac nastavlja: “’A zašto Uganda?’ ‘Zato što sam uvijek željela da sretnem gorile’, rekla je ona. I u skladu s tom željom, nastavila je opisivati svoje putničke utiske. Bila je raspoložena. Slušao sam je sa zanimanjem. U mome unutrašnjem oku pojavila se tamnozelena sjenka, a u nosnicama herbalni miris afričke šume”.

Nakon toga sledi završni pasus priče: “Ne znam kako da ovo opišem, a da bude sasvim razumljivo. S jedanaestog sprata, iz sudske čekaonice, gledao sam poznanicu koja je izašla na svoj balkon da zalije biljke. Nazvao sam je i kratko smo razgovarali. Postavljao sam pitanja, ona je iskreno odgovarala i ja sam povjerovao u svaku njenu riječ. Izašavši na svoj balkon u Arlingtonu, Mona je dospjela u afričku državu Ugandu, vidio sam to svojim očima”.

Oslobađanje od začaranosti

Da li je Mona stvarno bila u Ugandi? Još jedno infantilno pitanje, nalik onom s početka teksta, ali ne vredi, neki čitaoci nikad ne odrastu, pa zapitkuju koješta, kad već nemaju pametnija posla. Zavisi koga pitamo. Onaj pomenuti nepoznati autor bi, naravno, rekao da je pitanje glupo, da Mona nije bila u Africi, nego je zalivala biljku na svom balkonu u Arlingtonu, a da je pisac sve to izmislio, uključujući i tamnozelenu senku i miris afričke šume. U najboljem slučaju, to su bile vizuelne i olfaktivne halucinacije. A to što pisac tvrdi da je svojim očima video kako je Mona iz američkog stana, stupivši na balkon, dospela u Ugandu – to može slobodno da okači mačku o rep.

Problem je samo što taj neznani autor koji, budimo pošteni, mnogima nije bio sasvim nepoznat, Vilijam Blejk ga je recimo zvao imenom Urizen – nije u stanju da vidi ni kudikamo jednostavnije stvari, na primer da možeš postati stranac u sopstvenom uredu, ili da kuća u kojoj živiš može imati nevidljive stanare čije korake čuješ noću, ili da sećanje može biti moćnije od vremena, ili da je svako vreme zapravo “ovo vrijeme sada”. A s onima koji su slepi čak i za ovako jednostavne stvari ne može se ozbiljno razgovarati.

Što se mene tiče, Mona je stvarno bila u Ugandi. Priznajem samo stvarnost u kojoj je to moguće, i nema sile koja će me naterati da priznam kako se iz Arlingtona za par sekundi ne može stići u srce Afrike. Bar tokom pisanja ovog teksta. Hteo ne hteo, čovek najveći deo vremena provodi u opštežiću, pod čeličnom vlašću onog ko je odredio šta je moguće, a samo u retkim trenucima biva u stanju da se oslobodi začaranosti i da proviri na balkon u Arlingtonu, odakle puca vidik na afričke šume.

Književnost i još neke umetnosti su poslednja oaza gde su ovakva putešestvija izvodljiva. Sreća je da svi dobro znamo da je književnost fikcija, izmišljotina, maštovanka, pa ovakva uverenja ne povlače za sobom neke ozbiljnije posledice. Jer onaj nepoznati autor ne vlada samo putem misli i mentalnih predstava, već ume da se posluži i znatno represivnijim sredstvima ne bi li nas ubedio u svoje dogme.

Suprotstavljanje zaboravu

U jednom intervjuu od pre nekoliko godina, novinarka je Semezdinu Mehmedinoviću postavila pitanje: “Ako bismo se poslužili patetikom i rekli da je sjećanje jedino što imamo, da li onda uopšte postojimo mi van svojih sjećanja?” Na početku odgovora, Mehmedinović je rekao: “Postojimo još u sjećanju drugih. A nakon što i to sjećanje iščezne, tada nastupi zaborav”. Potom je govorio o sarajevskim ulicama koje danas nose imena po njegovim prijateljima, da bi odgovor zaključio sledećim rečenicama: “I to je tako, sve će jednom nestati, i sve će biti zaboravljeno. Književnost, između ostalog, postoji i kao naša zaludna, nagonska potreba suprotstavljanja zaboravu.”

U priči “Slika Dragana Steneka” pisac pripoveda o povratku u Sarajevo, u stari stan gde pronalazi predmete koji oživljavaju prošlost i sećanja. Među pronađenim artefaktima prohujalog vremena nalazi se i apstraktna slika njegovog prijatelja Dragana Steneka koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Nakon priče o Stenekovom životu, Mehmedinović piše: “I nakon što je dvadeset godina prošlo od njegove smrti, u ormaru sam našao Stenekovo platno, pa sam ga raširio ispred sebe na parketu. Čitam na slici njegovom rukom napisano THIS IS WHAT YOU WANT THIS IS WHAT YOU GET. I meni je to potvrda da ne može biti da je moj drug nigdje, kad je već tu u riječima svojeručno ispisanim”.

Dve istine

Šta je istina: da će sve jednom nestati i biti zaboravljeno, da će sve otići u nigdinu, ili da ne može biti da je voljeni prijatelj nigde? Može li se prihvatiti mogućnost da su obe tvrdnje istinite, iako protivureče jedna drugoj? Prva istina je prinudna, ona koju ne možemo osporiti i koju niko razuman neće dovesti u pitanje. Druga se javlja samo u retkim trenucima, kad čovek smogne snage da se oslobodi nametljivih očiglednosti. Možda naša nagonska potreba da se odupremo zaboravu i vremenu koji gutaju sve, otelovljena u književnosti i pisanju, nije sasvim uzaludna?

Baviti se poslom očigledno uzaludnim nije prijatno, to čovek može da radi kratko vreme, ali teško da će istrajati decenijama ako je čvrsto uveren da se bavi hvatanjem vetra. A toliki ljudi ipak ceo svoj život posvećuju književnosti. Možda se može reći i ovako: dok pišemo o preminulim prijateljima, dok ih oživljavamo rečima – oni prestaju da budu nigde. A ako sećanje i pisanje imaju takvu moć, možda ona postoji još negde. Otkud mi znamo šta je moguće, a šta nije? Da parafraziram jednog nepopularnog autora iz starine – ako smo se samo u ovom životu uzdali u književnost, jadniji smo od svih ljudi.

Pošteno govoreći, nisam baš siguran da je moje čitanje Mehmedinovićeve knjige legitimno i ispravno, ali možda to i nije najvažnije. U eseju “Pesnik o kritici” Marina Cvetajeva je poručila kritičaru: “Zašto meni pričati šta sam ja u datoj stvari htela da dam, bolje mi pokaži šta si od nje umeo da uzmeš – ti.” Ako sam iz knjige “Ovo vrijeme sada” uzeo nešto čega nema, ima li boljeg dokaza da ono pitanje s početka teksta nije potpuno detinjasto i da čuda ipak postoje? Jer je uzeti ono čega nema – kao što svi dobro znamo – nemoguće.