Christopher Hitchens: Kratka digresija o svinji, ili zašto nebesa mrze šunku

Autor/ica 9.3.2012. u 11:56

Povezani članci

Bilo da se radi o danas već pomalo zastarelom katoličkom nalogu da se petkom jede riba, ili o hinduističkom obožavanju krave kao svete i nepovredive životinje (indijska Vlada je čak ponudila da uveze i zaštiti svu stoku koju je čekala klanica zbog stočnog encefalitisa poznatijeg kao »bolest ludih krava«, pošasti koja se tokom devedesetih proširila celom Evropom), ili pak o odbijanju pripadnika nekih kultova na Istoku da konzumiraju meso životinjskog porekla ili povređuju bilo koje drugo živo biće, čak pacova ili buvu – sve religije imaju sklonost da nameću nekakva uputstva ili zabrane u pogledu ishrane. Ali najstariji i najtvrdokorniji fetiš ipak je mržnja prema svinji, pa čak i strah od nje. On se najpre javio u staroj Judeji i tokom vekova bio je jedan od znakova za raspoznavanje Jevreja (drugi je bilo obrezivanje). Iako se u Kuranu u suri 5.60 proklinju pre svih Jevreji, a potomi drugi nevernici, jer su se pretvorili u svinje i majmune (što je u poslednje vreme veoma prisutna i važna tema u salaﬁstičkim muslimanskim propovedima), pri čemu Kuran poručuje i da je meso svinje nečisto, čak »odvratno«, izgleda da u prihvatanju ovog unikatno jevrejskog tabua muslimani ne uočavaju nikakvu ironiju. Čitav islamski svet se napadno užasava svega svinjskog. Dobar primer za to jeste činjenica da je Orvelova Životinjska farma trajno zabranjena – tu, jednu od najšarmantnijih i najkorisnijih basni modernog doba, muslimanski školarci ne smeju da čitaju. Pažljivo sam proučio neke od zvaničnih zabrana pisane u arapskim ministarstvima obrazovanja koje su toliko glupe da su čak propustile da primete činjenicu da svinje u toj priči igraju zlu i diktatorsku ulogu. Orvel zapravo jeste mrzeo svinje, što je bila posledica njegovog neuspeha kao farmera, a tu njegovu odbojnost dele i mnogi odrasli ljudi koji na selu moraju da rade sa ovim napornim životinjama.

Kada ih nagurate u obore, one vole da se ponašaju zaista svinjski i da se bučno i gadno tuku. Nije im strano ni da pojedu svoje potomstvo, pa čak i svoj izmet, dok njihova sklonost ka razuzdanom ponašanju i nasumičnom biranju partnera može biti mučna za delikatnije oko. Međutim, uočeno je takođe da svinje, ako su u prilici da se same organizuju i ako imaju dovoljno prostora, postaju prilično čiste, da prave male zaklone, formiraju porodice i ulaze u socijalne kontakte sa drugim svinjama. Ta bića takođe pokazuju mnoge znake inteligencije, računa se da je kod njih ona važna proporcija između telesne težine i težine mozga gotovo jednaka kao kod delﬁna. Svinje se odlično prilagođavaju okolini, o čemu pre svedoče divlje i »podivljale« svinje, negoposlušni i razigrani prasići s kojima imamo neposrednija iskustva. Ali, njihovo dvodelno kopito, takozvani papak, postade zaplašljive đavolji znak, na osnovu čega se usuđujem da kažem da je lako pogoditi šta je prvo nastalo – svinja ili đavo. Dosadno je i naprosto idiotski čuditi se kako je tvorcu svih stvari palo na pamet da stvori jedno takvo biće s mnogo uloga i sposobnosti, a da zatim svojoj boljoj kreaciji među sisarima naloži da ga izbegava ili u suprotnom rizikuje večnu nelagodu. Ali, mnogi inače inteligentni sisari prihvataju verovanje da nebesa mrze šunku. Sad ću vas podsetiti na nešto što svi znamo – ova izuzetna životinja je naš prilično blizak rođak. Sa njom delimo veliki deo genetskog materijala, a u poslednje vreme se, srećom, ljudima često transplantuju upravo svinjska koža, srčani zalisci i bubrezi. Ukoliko bi – a najiskrenije verujem da se to neće dogoditi– neki novi doktor Moro na ružan način zloupotrebio nedavne naučne domete u oblasti kloniranja i zahvaljujući tome stvorio hibrid, onda bi »čovek-svinja«, kako mnogi strahuju, mogao biti najverovatniji ishod.

U međuvremenu možemo slobodno rećida je gotovo sve u vezi sa svinjom korisno, od njenog hranljivog i ukusnog mesa do njene obrađene kože i čekinja za pravljenje četki. Apton Sinkler u romanu Džungla vrlo detaljno i živopisno opisuje jednu čikašku klanicu i prava je strahota čitati kako se svinje kače na kuke i strahovito skiče dok im presecaju vratove. Čak ni oguglali radnici nemaju nerve da to podnesu. Ima nešto u tom svinjskom vrisku…Odvažimo li se na još jedan korak, primetićemo kako decu, ukoliko nisu izložena maltretiranju rabina i imama, svinje veoma privlače, naročito dok su još prasići, a da vatrogasci uglavnom ne vole svinjsko pečenje i njegovu hrskavu koricu. Na Novoj Gvineji,a i drugde, u govornom jeziku varvara pečeno ljudsko meso naziva se »dugačkom svinjom«; nisam imao relevantno degustativno iskustvo, ali izgleda da naše meso, kada se jede, ima ukus vrlo sličan svinjetini. Ovo nam pomaže da razumemo u kojoj meri su besmislena »sekularna« objašnjenja prvobitne jevrejske zabrane. Tvrdi se da je ta zabrana u početku bila racionalna pošto se u predelima s toplom klimom svinjsko meso brzo kvari i predstavlja dobru podlogu za razmnožavanje larve trihinele. Ta primedba, koja možda važi za školjke koje takođe nisu košer, potpuno je apsurdna kada se primeni na stvarne uslove. Kao prvo, trihineloza postoji u svim klimatima, i zapravo je češća u hladnijim nego u toplim. Kao drugo, arheolozi lako prepoznaju stara jevrejska naselja u zemlji Kanaan, jer u njihovom đubretu nema svinjskih kostiju, dok se one mogu naći usred naselja ostalih tamošnjih zajednica.

Drugi mrečima, nejevreji se nisu razboljevali i umirali jedući svinjetinu.(Osim toga, da jesu umirali iz tog razloga, ne bi se ukazala potrebada Mojsijev bog od onih koji ne jedu svinjetinu zahteva da ih pokolju.) Dakle, rešenje ove zagonetke mora ležati u nečem drugom. Držim da je moje rešenje originalno, mada priznajem da do njega verovatno ne bih do došao bez pomoći ser Džejmsa Frejzera i velikog Ibna Varaka. Kako tvrde mnogi drevni autoriteti, stari Semiti su prema svinjama osećali istovremeno veliko poštovanje i veliko gađenje. Svinjetina se jela isključivo u posebnim prilikama, njena konzumacija je bila privilegovani i ritualni čin. (Takvo suludo i mešanje svetog i profanog odlika je svih vera u svim vremenima.) Istovremena privlačnost i odbojnost ima antropomorfni koren – izgled i ukus svinje, samrtni krici svinje, očigledna inteligencija svinje, sve to isuviše neprijatno podseća na čoveka. Tako da nije isključeno da svinjofobija – i svinjoﬁlija – potiču iz mračnog doba žrtvovanja ljudi, pa čak i kanibalizma, o čemu u »svetim« tekstovima ima dovoljno jasnih naznaka. Ništa što je opcionalno – od homoseksualnosti do seksualne prevare – neće postati i kažnjivo ukoliko akteri prohibicije (i egzekutori zastrašujuće kazne) nemaju potisnutu želju da i sami učestvuju u »kažnjivom« činu. Kao što je Šekspir rekao u Kralju Liru policajac koji šiba kurvu gori od želje da je iskoristi upravo za onaj prekršaj zbog kojeg tako revnosno koristi svoju šibu. I svinjoﬁlija se može koristiti u ugnjetavačke i represivne svrhe. U srednjovekovnoj Španiji, u kojoj su Jevreji pretnjama i mučenjima bili prisiljavani da prihvate hrišćanstvo, verske vlasti su potpuno opravdano sumnjale da većina tih preobraćenja nije iskrena. Zapravo, inkvizicija je delom i nastala kao proizvod svetog straha od prikrivenih nevernika koji prisustvuju misama – na kojima oni,što je još odvratnije, ponavljaju simbolični obred jedenja ljudskog mesa i ispijanja ljudske krvi, i to ni manje ni više nego Hristove.

U običaje proistekle iz te bojazni spada i nuđenje prasećeg pečenja i narezaka na tanjiru u mnogim zvaničnim i nezvaničnim prilikama. Oni koji su imali sreće da posete Španiju, ili bilo koji dobar španski restoran, sigurno pamte taj znak dobrodošlice: nude vam bukvalno desetine na različite načine obrađenih, i na različite načine sečenih komada svinjetine. Ali mutni počeci ovih običaja kriju se kako u neumornim naporima da se nanjuši jeres tako i u neprekidnom i ozbiljnom vrebanju svakog sumnjivog znaka lake odbojnosti ili nedostatka uživanja u svinjskim specijalitetima. U rukama žustrih hrišćanskih fanatika, čak se i zalogaj delikatesne jambón Ibérico može pretvori u oruđe za mučenje. Danas nam ta prastara glupost ponovo preti. Muslimanski ziloti u Evropi traže da se Tri praseta, mis Pigi, Praslin iz Vinnie-the-Pooha i drugi tradicionalni ljubimci i dečji likovi sklone iz vidnog polja nevinih dečjih očiju. Smrknuti kreteni džihada verovatno nisu dovoljno čitali da bi čuli za »caricu od Blendingsa«, ili svinju Erla od Emsvorta i njegovo neiscrpno uživanje u čitanju Uzgoja svinja iz pera neuporedivog gospodina Viﬂa, ali eto nama nevolje čim se i toga dokopaju. Bezumni islamski vandalizam već preti srednjovekovnoj slici divljeg vepra na jednom starom drvorezu u Srednjoj Engleskoj. Ovaj očigledno trivijalni fetiš pokazuje nam na mikroplanu kako religija, vera i sujeverje iskrivljuju ceo naš doživljaj sveta. Svinja nam je toliko bliska i korisna da nam humanisti danas upućuju potpuno opravdane pozive da je ne uzgajamo fabrički, ne držimo zatvorenu, ne odvajamo od mladunčadi i teramo da živi u vlastitom izmetu.

Uostalom, čak i ako ostavimo sve druge razloge po strani, ružičasto i mekano svinjsko meso dobijeno takvim načinom uzgoja zaista jeste pomalo odurno. Ali, odluku šta u ovoj stvari treba činiti možemo doneti samo vodeći se razumom i saosećanjem koje ćemo usmeriti ka svim nama bliskim i srodnim bićima, a ne na osnovu bajalica oko logorske vatre iz Gvozdenog doba, gde su se u ime boga slavile mnogo gore stvari. »Svinjska glava na kocu«, govori nervozni ali odvažni Ralf u lice idolu (najpre ubijenom, a zatim obožavanom), iz kojeg se čuje zujanje i curi gnoj, idolu koji su postavili okrutni, preplašeni dečaci u romanu Gospodar muva. »Svinjska glava na kocu«. Ni sam nije bio svestan koliko je ta rečenica bila tačna i koliko se on, izgovorivši je, pokazao mudriji od svojih roditelja, kao i od svojih delinkventnih vršnjaka.

(Kristofer Hičens)

Ka filozofiji

Tagovi: Beograd