Čedomir Petrović: Priča o tri čoveka, jednom cuki, jednim vratima i puno vode

Autor/ica 👤Čedomir Petrović 4.12.2017. u 10:28

Povezani članci

Na velikim belim drvenim vratima koja je poplava iskidala sa neke garaže ili prodavnice, sedela su tri čoveka. Tri najbolja prijatelja. Nosila ih je bujica. Sedeli su jedan pored drugog. Baš kao što su im i kuće stajale. Prve komšije. Tu se rodili u selu i proživeli život zajedno. Ne razdvajajući se nikad. Kad su im roditelji pomrli, osnovali svoje porodice. Nasledili kuće i nešto plodne zemlje i šume. Decu dobili.
Samo se čuje huk nadošle vode. Duga tišina.

– Ova vrata, sam Bog nam je poslao.
– Jest vala… fala Alahu.
– Hvaljen Isus i Marija…
– Moramo se držat čvrsto jedan za drugog, možemo naić na neki vir il udarit unešto, pa ćemo svi u vodu.
– Možemo vezat naše kaiše jedan za drugi i tako se opasat njima.
– Tako možemo skliznut u vodu i podaviti se sva trojica… Bolje da se držimo jedan za drugog. Za ruku ili nogu ili za kaiše.
– To ti je dobro. Tako ako padne neko u vodu ostali ga mogu izvuć.
Opet tišina. Duga. Nailazi veliki talas.

– Joj, vidi kolki val ide nama…
– Sve će nas poplavit.
– Držmo se čvrsto.
Nalete veliki talas i samo što nije prevrnuo vrata. Jedan je pao u vodu i uspeo da se uhvati za šarku na vratima.

– Upomoć… pomagajte!
– Ti se ufati jednom rukom za kvaku, a drugom drži mene.
Pruža ruku ovom u vodi i lagano sa velikim naporom ga izvlači. Sada su opet zajedno. Otvaraju svoje zavežljaje. Jedan mu daje gaće i čakšire, a drugi vunene čarape, košulju i gunj. Skidaju ga i trljaju. Oblači suvo i toplo.

– Fala vam… Spasli ste mi život. Kažu, kad je čovjek blizu smrti, prođe mu cijeli život kroz glavu. Tako je i meni dok sam bio u vodi.
– A što će tebi proći kroz glavu kad je nemaš.
Smeju se.

– Vratio sam se u djetinjstvo. Kad sam ko đak trećeg razreda osnovne išo sa školom na more.
– E, budalo jedna. Pa, svi smo zajedno bili. Jesmo išli u isti razred!
– Jes, boga ti… kako se zvaše ono mjesto đe je bilo dječje odmaralište?
– A, jebo ga ti, ko će se sjetit sad, poslije tolko vremena?
– Sjećam se da su nam oči bile stalno crvene od ronjenja i gledanja u noge i gaćice curica iz razreda.
– A ja se sjećam one Jasmine… jel Jasmina bješe?
– Koja Jasmina?
– Ona sa velikim dudama. Imala je veće i od učiteljce… e, šta bi sad dao za more…
– Jebalo te more, vidi ovolku vodu oko tebe, ima je za tri mora i dva oceana.
– Pa sunce zapeklo, toplo, a ti se zavučeš u onaj vruć pijesak… ih.
– Ne merači, bolan.
Tišina.

– A zašto smo nas trojica bili u svađi godinu dana?
– Ja ne znam.
– Ni ja.
– Ne mogu se sjetit.
– Može bit, al ne mora, što si pomjerio tvoj plot pometra u moje dvorište a nisi me pito?
– Jesam. Pomjerio sam ga a nisam te pito.
– I posjeko si mi grane od drveća.
– Jesam… sad se sjećam. Posjeko sam samo one što su ulazile u moje dvorište. Moro sam proć neđe traktorom da vadim drveće iz šume.
– A što nisi išo Avdinim poljem?
– Zato što je tamo strmo i uvijek bi se zaglavio u blato.
– Što mi nisi reko?
– Mislio sam sâm ćeš se sjetit.
– Nisam… Al kad sve ovo prođe i kad se vratimo kući, pomjerit ću ogradu čitav metar, metar i po, da možeš proć do šume.
– Fala ti ko bratu.
Javlja se treći.

– A što sam ja bio u svađi s vama?
– Ne znam.
– Ni ja.
– A možda što vas dvojica niste govorili, pa ja da se ne mećem ni na jednu stranu… a možda mi samo bilo mrsko govorit?
– Može bit.
– Ćuj.
– Šta?
– Neko kuca.
– Đe kuca?
– Na vrata.
– Na koja vrata?
– Pa na ova na kojima sjedimo.
– A što ne zvoni?

Pored tišine čuje se i lupanje u vrata.

– Ko to može biti sada u ovo nevrijeme?
– Pogledaj kroz špijunku.
– Ne puštaj nikog.
Čuje se udaranje u vrata.

– Ko je?
– Nema nikoga… dođite drugi put.
– E, jeste ludi… nema vas u cijeloj Bosni. To udara neka ribetina repom. Možda som ko što ste vas dvojica.
Jedan zavija duvan. Pali i uvlači duboko u sebe. Pruža drugom, ovaj trećem.

– Ništa bez dobrog duhana.
– I hladne rakije.
– A uz hladnu rakiju, mlada sira i bijelog luka…
– Pa narežeš slanine i kobasice… razlomiš lepinju, a ona toplina ti naćera suze na oči.
– Pa udri poslije ledenu pivu…
– Ne meračite više… nisam jeo i dan i noć.
– Ja imam dvije kriške hljeba. Strpo sam u kaput kad sam napušto kuću.
– Dobro pa nam žene i djeca odoše odma na početku.
– I odoše skupa. Nek čuvaju jedni druge.
– Ma more tu bit i više od toga.
– Od ćega?
– Od čuvanja. Vidiš kako nam se djeca gledaju.
– Ko se, bolan, s kim gleda?
– A šta znam. Svi se gledaju… nako… nekako.
– Bilo bi dobro da se orodimo.
– Fakat.
– Malo veselja nikom ne bi štetilo.
– Ih.
– Samo plakanje i kukanje.
– Vazda.
– Pa da budemo dede i unučad da čuvamo.
– Ja…
– Al bi se naćeifili, naigrali i napjevali, a bogami i napili.
– To nam nikad nije bilo teško.
Prvi put su se nasmejali, a na ivicu vrata sletela je ptica.

– Vidi ptice!
– A, otkud ona?!
– Bježi od poplave.
– A šta ima ona bježat kad leti. Nije je briga ni za poplavu, ni za potres. Ni za… vulkan ako proradi.
– Pa đe nađe vulkan u Bosni?
– Da smo mi sad ptice pa da možemo odletit…
– A đe bi ti odletio?
– A… neđe.
– Baci joj malo hljeba.
Jedan mrvi parče hleba i stavlja pored sebe. Ona bojažljivo prilazi, pojede i odlete.
– E, jebiga… dođe, sleti, pojede i ode.
– A što bi ti, da divanite malo?
Samo huk vode.
– Ma, šta ono pliva prema nama?
– Zvijer neka… neman.
– Kaka zvijer… to je cuko!
– Otkud cuko?
Cuko poslednjom snagom doplivava do njih. Hvataju ga sva trojica i stavljaju između sebe.
– Dođi, cuko, ne boj se. Vidi ga, sav se trese.
– Uvij ga u ćebe i istrljaj dobro.
– Joj, kako mu srce kuca brzo.
– Daj mu komad kruha, mora da je gladan.
– Ako mu dam, nećemo mi imat ništa. To nam zadnji komad.
– Ma podaj mu taj hljeb… snaći ćemo se mi.
Pružaju mu komad hleba. Cuko ga proguta u jednom zalogaju.
– Sad će i on otić. Ko ptica.
– Kako će otić kad on ne leti, budalo jedna.
– Kako li se zove?
– Pitaj ga.
– Možemo mu mi dati ime.
– A možda ga već ima.
– Ima sigurno.
– Nek se zove…
– Kako?
– Prićekaj malo, vidiš da razmišljam.
– Samo nemoj zaspat. Ti uvijek kad razmišljaš zaspeš.
– Vidiš ga kako je žgoljav i smršo. Samo kost i koža. Možemo ga zvati… Mršo?
– Meni lijepo ime.
– I meni. Odgovara mu.
– E, odsad si Mršo, dok te ne nađe gazda… ako njega nađu.
Tišina i voda. Naglo prekrivaju glave kaputima.

– Ko je?
– Ja nisam.
– Nisam ni ja, matere mi.
– Ko se uprdio ko stoka?
– Ako nije niko od nas, onda je Mršo.
– Koji Mršo, vidiš da mu je duša u nosu, a i od čega će prdit kad nije jeo danima.
– Od hljeba što smo mu dali.
– Ne seri.
– Moram.
– Šta?
– Kenjat.
– Pa đe ćeš ovde, bolan?
– Ovdje na vrata da kenjaš nećeš… dok sam ja živ.
– Joooooj, ne mogu više.
– Stisni se malo, sad ćemo sigurno naić na neku suhu zemlju.
Praćnu se neka riba u blizini. Da skrenu misli na drugu stranu.

– Pratil neko, kako nam gura Pofalićki ove sezone?
– Nisam upratio. Više sam bio okrenut ka rješavanju ukrštenih riječi i ovo novo sad, što zovu… sudoku.
– Nekad, ko momci, nismo propuštali nijednu utakmicu.
– A imali su nekad tim… ih!
– Eeeeee…
– Vazda su ga imali.
– Baš kažeš… imali su onog iz odbrane… kako se zvaše? Onaj ogroman sa velkom glavom.
– Suljo.
– Suljo… ma nije Suljo.
– Jes, slave mi, Suljo. Jednom igrali protiv Želje, il Sarajva… a može bit i Veleža. Ode lopta u njivu, a on iščupa tikvu, ista žuta ko lopta, i baci je. Skoči onaj mali, plavi… kako se zvaše… udari loptu glavom i pade ko da ga grom strefio. Direkt u bolnicu, al se nikad nije mogo oporavit. Jedva su mu odvojili tikvu od glave.
– Kod Sulje je mogla proć lopta, al igrač nikad. Kolko je on polomio nogu! Ihaaaaa! Ne zna im se broja.
Jedan zapeva. Pesmu prihvate i ostala dvojica.

“Ima jedna krčma u planini
vide joj se svjetla noću u dolini
ko to pali svijeće i po krčmi šeće
to je lijepa Mara, kći starog krčmara…
– Sjetio sam se.
– Ćega?
– Kad sve ovo prođe i kad se vratimo kući, otvorićemo dvoje malih vrata između naših dvorišta. Dole, pri dnu, đe je onaj velki brijest, što daje divnu hladovinu. Tu ćemo stavit sto i tri stolice… možemo izvest i struju i stavit sijalicu i sjediti do kasno u noć.
– Ne moramo ić na glavnu kapiju.
– Možemo igrat tablića… koliko dugo nismo igrali?
– Ih…
– Eeeee …
– Možemo ići skupa kao nekad na pecanje…
– Nemoj spominjat vodu, Alaha ti.
– Zaboravim se.
Naiđe neka čudna tišina i u tom trenu nagrnu s leve strane ogroman talas i prelije sve unaokolo. Sve kao da se smirilo. Nema nikoga. I bujica usporila malo. Nestadoše svi pod vodom i ne pojaviše se više. Eto, tako je to bilo, ako je uopšte bilo… ili sam možda samo dugo gledao u vodu?

***
Pročitam nekoliko puta tekst koji sam napisao. Spremam se da ga potpišem, kad se odnekud pojaviše neki tipovi koji su odavno ušli u mene i ne pitajući me. Tumaraju po glavi. Svako od njih ima nešto da kaže, svako ima neko svoje mišljenje. Počeše da viču: Šta je ovo? Samo pišeš tužne priče. Sve ti je crno. Svi mora da pomru na kraju. Daj malo, drmni se. Unesi optimizma! Odakle da ga unesem?, pitam se u sebi. Hoćeš da štrajkujemo glađu? Da izađemo na ulice? Probi se između mnoštva jedan rmpalija i reče glasom koji nije trpeo protivljenje: Menjaj kraj!

Kud ću, šta ću, sednem ispred slova i počnem ponovo da ih slažem.

***
I tako, kad sam malo bolje pogledao, iza kao neke okuke viri neko granje iz nabujale reke. Njih trojica sa Mršom uhvatili se za jednu povijenu granu i ne puštaju ni nju ni sebe. Vrata se zakačila malo niže, za neki žbunj i kao da ih čekaju da krenu dalje. Uhvatili se između sebe i Mršu ne ispuštaju. On od toplote zaspao i zahrko. Drže jedan drugog za vrat, ruku, noge, glavu, ko je gde stigao… isprepletali se.

– Ovako smo se krili u onim skloništima što smo pravili ispod podruma.
– Jes vala. Uđe u selo vojska mog naroda, a vi svi kod mene u sklonište.
– Odu oni, a uđu ovi drugi, a vi svi kod mene.
– Dođu treći, a mi samo pređemo kod mene.
– Pa poslije neko kaže da se mi Bosanci ne možemo pofalit pameću… a ovamo ni Bizmark ne bi smislio kako da se spasi ko što smo mi smislili.
– Baš, boga ti.
– A bio je taj prokleti rat…

Ovi ga hvataju za vrat.

– Šuti, budalo.
– Zakleli smo se u djecu da nikad prozborit tu riječ nećemo do smrti naše. A ti našo sad…
– Nemojte se ljutit… zaboravim se.
– Šta smo sve prevrnuli preko glave.
– Samo da se sad ne prevrnemo.
– Šuti, bolan. Pomjeri se s mjesta.
– A đe ću se pomjerit… upašću u vodu.

Počinje da puca grana za koju se drže.

– Ovo samo što ne pukne.
– Treba doprijet do vrata… ajd idi ti.
– Što ja?
– Ti znaš da plivaš.
– Ne znam.
– A ti?
– Ne znam ni ja.
– Nismo učili onda kad je trebalo. Kad smo bili sa školom na moru. Bježali smo sa časova plivanja i eto nam sad belaja.
– Brojaću do tri. Na tri uzmite zraka, svi se puštamo i voda će nas nabacit na vrata.
– A odakle ću uzet zraka?
– Probaj iz sebe… iz pluća, ako ih još imaš od tolkog duhana?
– A odakle ćeš brojat do tri?
– Pa od jedan valjda… budaletine da ste budaletine. Idemo… Jedan, dva i tri.

Uzimaju vazduh i puštaju se sva trojica. Voda ih baca na vrata.

– Ova vrata nećemo nikad ostavit. Ponjećemo ih i staviti na naše kapije. Kod svakog nek stoje po mjesec dana.
– E ova ti je dobra.
– Ništa bolje nisi mogo smislit.
– Haman jes.
Polako im klimaju glave, naslanjaju se jedan na drugog i na kraju padnu u san. Vrata se otkače od žbunja i ponovo ih ponese bujica. Mršo zalaje. Trgnu se.

– Šta je, bolan?
– Vrata se otkačila… opet jurimo niz vodu.
– Ako naiđemo na neki vodopad, nema nam spasa. Najebali smo.
– Pa nije ti ovo Amerika i Nijagara. Oklen ovde vodopadi?
– Ima… ima. Tamo đe se rijeka Pliva ulijeva u Vrbas. U gradu Jajcu. Imam razglednicu.
– E, pa ako smo tako kurate sreće, možda je i bolje da skončamo u Jajcu. A iz njega smo i pošli u ovaj svijet.
Jedan ustao i pokazuje rukom napred. Urla.

– Eno, ljudiiiiiiiii!
– Jes vala. I ljudi i čamci. Uraaaaa! Spašeni smo.
– Đe? Đe su ljudi i čamci?
– Sto metara ispred nas.
– Ne vidim ništa… neđe mi padoše očale… niste ih vidjeli?
– More bit da si ih ostavio na stolu kad smo bježali od kuće?
– More bit.
– Možemo se vratit po njih ako hoćeš?

Opet su se svi nasmejali i Mršo je počeo da laje i maše repom…

Uz veliku lektorsku pomoć Maše Galić