Ateizam Spinoze

Povezani članci

• Spas Grčke kroz tri priče
• Božica Jelušić: IMA LI BOLJIH LJUDI?
• Skupština Crne Gore nije željela razmatrati rezoluciju o genocidu u Srebrenici i zabrani fašističkih simbola
• Iste klase profitiraju od liberalizma i od fašizma
• Promocije knjiga “Teatar u ratnom Sarajevu 1992-1995” i “Žene opkoljenog Sarajeva” zatvaraju 22. Modul memorije
• Tolerancija netolerancije u kulturi komemoracije

Prvi filozof u istoriji filozofije koji je apostrofirao antropomorfističku osobinu ljudi. Na osnovu njegova učenja podvalčim da ljudi postupaju na način što bogove grade prema svom obličju. Spinoza je kritičar takvog pogleda, začetnik kritike antropomorfizma.
Spinozine teze ređaju se, jedna po jedna, neverovatno oštrinom:

1.Savremene predrasude (o dobru i zlu itd.) ne mogu se izvesti iz prirode ljudskog duha.
Kao što vidimo, Spinoza ovde odbija idealističko shvatanje u celini i traži realne činjenice, što nikako ne znači da želi da predrasudu predstavi kao duhovno, izvlači iz ljudskog duha. To bi značilo absurbum, circulus vitiosus. Spinoza ga je decidno pokazao: iz duhovnog – duhovno!

2.Ljudi se rađaju ne poznavajući uzroke stvari ali oni poseduju nagon za korisnim i svesni su toga; i zato smatraju sebe slobodnim pošto su svesni svoga htenja i svojih nagona ne misleći na uzroke, jer ih ne poznaju.

3.Iz toga sleduje da ljudi rade sve zbog cilja, odnosno zbog koristi i zato žele da zasnaju samo ciljne uzroke…I tako, nužnim načinom, sude o prirodi drugoga prema svojoj prirodi.

4.Ljudi na sve strane nalaze sredstva za dostizanje njima korisnog: oči za gledanje, zube za žvakanje, biljke i životinje za hranu itd. Oni smatraju sve u prirodi kao sredstvo za svoju korist. Pošto su našli ta sredstva u prirodi, to su poverovali da ih je neko drugi pribavio za njih. Zato su zaključili da postoji jedan ili više upravljača prirode koi su se pobrinuli za sve potrebe ljudi.

5.Otuda tvrđenje ljudi da bogovi upravljaju sve na korist čoveka radi privezivanja za sebe, a da bi im ljudi ukazali poštovanje. Svaki je izmislio bogove prema svome načinu mišljenja da bi ga bog više voleo nego ostale i da bi celu prirodu uputio na korist slepe požude i nezasite lakomosti.
I Spinoza zaista genijalno potvrđuje: ”ali tek dok su nastojali da pokažu kako priroda ništa uzaludno ne radi, oni, izgleda, ništa drugo nisu pokazali, nego da su priroda i bogovi isto tako bezumni kao i ljudi…Između tako mnogo korisnog u prirodi, morali su naći i mnogo štetnog: naime, bure, zemljotrese, bolesti itd. Za njih su tvrdili da dolaze otuda što su bogovi ljuti zbog uvreda koje su im ljudi naneli, ili zbog grehova učinjenih u službi njima. I mada se iskustvo tome svakodnevno protivilo, i beskrajnim primerima pokazivalo da se i pobožnim i bezbožnim bez razloga događaju i štetne stvari – oni nisu napustili ukorenjenu zabludu.

6.Priroda nema nikakav svoj cilj, već su svi ciljni uzroci ljudske izmišljotine. Kada bi stvari proizvedene od boga bile zbog toga načinjene da bi bog postigao svoj cilj onda bi zadnja proizvedena stvar bila najbolja od svih …. A takvo učenje uništava božije savršenstvo. Teolozi moraju da priznaju da je bog načinio sve radi sebe, a ne radi stvari koje bi trebalo da budu stvorene. Zašto oni moraju to da prizn aju? Zato što oni, osim boga, ne mogu da naznače ništa pre stvaranja sveta zboog čega bi bog delao. A to znači priznanje da je bog bio bez onoga zašta je hteo da pribavi sredstva i da je on to želeo, kao što je po sebi jasno”.

Spinoza osuđuje neznanje i predrasude potekle iz okrilja religije. On svedoči o vremenu progona i tortura protivu slobodnog naučnog istraživanja. Napadajući laike spremne da sve proglase čudom, Spinoza zaključuje: Isto tako se oni glupo čude kad vide sklop čovekovog tela. To je zbog toga što ne znaju uzroke tolike veštine, zaključuju da ono nije izgrađeno mehaničkom nego božanskom ili natprirodnom veštinom, i tako uređeno da nijedan deo ne vređa drugi. Otuda dolazi da ko traži prave uzroke čuda, i teži da shvati prirodne stvari kao učen čovek, a ne da se kao budala čudi, svuda se smatra kao jeretik i bezbožnik…. jer oni znaju da kad nestane neznanja nestane i čuđenje, to će reći jedinoga sredstva koje imaju da izvode svoje dokaze i da održavaju svoj ugled”.

Ovako veliki broj originalnih i parafraziranih reči Spinoze navedeno je ne samo zbog orginalnosti naučnih, postulata, već i zbog naučnog prilaza nastanka religije. Glavni razlog opredeljenja za isticanje Spinozinog ateizma je u tome što Spinozine ideje deluju osvežavajuće i predstavljaju pravu progresivnu plimu sve do današnjih dana. Veliki Hegel tim povodom: ”Bez spinozizma nema filozofije”! Od neznanja do apsurdnosti religije a preko antropomorfizma Spinoza ustoličuje jedan jedinstven niz naučnih istina o religiji.

Spinozin ateizam je nužna poseldica njegovog principa supstancije kao uzroka samoj sebi. On svoju misao upućuje, protivu svetih spisa kao i protivu bogova i vladara, smatrajući da je religija moćno zaglupljujuće sredstvo vlastodržaca kako bi lakše sprovodili svoju vlast. U svom teološko političkom traktatu Spinoza je izneo, u prvom delu, zaista takve ideje koje su pune nekog revolucionarnog žara: prvo, to je njegova borba protivu hrišćanstva, da sa jedne strane, propoveda umerenost, ljubav, mir, a s druge strane, postupa neprijateljski, s neverovatno mržnjom protiv pripadnika drugačijih verskih ubeđenja. Zato se Spinoza zalaže za slobodu mišljenja i religijskog delovanja. Drugo, kritikujući biblijske spise Spinoza pristupa analizi jevrejske države. On tvrdi da je to neka vrsta teokratije – vlastodržaca kao zaštitnika i svetovnog i crkvenog prava.

Treće, iznenađujuća je snaga Spinoze u izučavanju tekstova. On tu snagu iskazuje u naporu da svestrano prouči bibliju, pokazujući da biblija ne poseduje principijelnost niti sistem doktrina, već da je napisana običnim jezikom a samo su teolozi pokušali da je predstave mistično.

Ka filozofiji