La Strada – Estrada

Povezani članci

• Deset godina razočaranja tzv. europskom obitelji
• Ne znam
• Juriš na Zagreb: Milan Bandić sâm protiv svih
• Info bumerang
• SUSRET NA VRHU SVIJETA
• Prijavite se za učešće na Medijskoj letnjoj školi

Estradni menadžer Saša Mirković biće pomoćnik ministra saobraćaja Milutina Mrkonjića za puteve i bezbednost saobraćaja. Dok novopostavljeni pomoćnik najavljuje „ozbiljan posao i kontrolu u Ministarstvu”, ministar kaže za „Blic” da je „zadovoljan što će sada imati pomoćnika koji će između ostalog biti nadležan za sneg na putevima”.
Budući da u Ministarstvu saobraćaja veliki broj zaposlenih ima veze s estradom, neko bi rekao da im je samo još estradni menadžer nedostajao da ih dovede u red. Mirković će se, tvrdi, ubuduće pored puteva i bezbednosti saobraćaja, baviti i internom kontrolom. (Blic, Mrkonjić: Mirković će biti zadužen za sneg, 05.01.2012.)

Nešto je estradno u državi srpskoj… Pa da, politička “elita” sve više liči na estradnu, a sa ovim novim SNS-ovcima zvezde srpske popularne ne-kulture su postale tražena roba. Nije važno šta znaš ili kako radiš već da si poznat/poznata i to već donosi pozitivne poene koje stranke skupljaju za neke tamo buduće izbore. No, pitanje je da li ovo pojedine stranke rade samo zbog populizma ili im pak nedostaju stručni kadrovi? Kod SNS-a je to, očigledno, akutni problem jer “estradizacija” političke scene je doživela vrhunac upravo onda kada su oni preuzeli kormilo Srbije. Naravno, nisu SNS-ovci to izmislili… Setimo se Zorice Brunclik – Tolstojevski koja je trebala, ispred partije Mire Marković tzv. JUL, da bude kandidat za ministra kulture, pa se čak u to vreme i nosila ambicijom da završi pravni fakultet kako bi bila kvalifikovana za ovu funkciju. Današnji ministar kulture je po zanimanju poslastičar i pasionirani kolekcionar starih automobila.
Pa kada se setim Voje Koštunice i njegovog blaženog osmeha dok mu Ceca “poje” na predizbornom mitingu, tako se još smejao samo dok je držao, sada već legendarni, kalašnjikov u rukama. Voja se retko smeje, gotovo nikada, a dok je gledao Cecu videlo se da mu je srce puno. Voli i Velja Ilić Cecu, toliko je voli da se založio za nju kako ne bi dopala teške robije zbog raznoraznih malverazcija, ali na kraju je ipak morala u zatvor i to u sopstvenoj vili, do duše sa robijaškom narukvicom.
Estrada je danas drugo ime za Srbiju… I sve je estradno-ispolitizirano… Pogledajte vi samo šta Kusturica radi:
-Prebiću Brus Vilisa kao mačku. Biće krvav, modar, nalupan, ubiven od batina. Nalemaću ga onako kao što tabaju kršne delije iz mokrogorskih krajeva. Posle svega će, jadan i bedan, javno priznati poraz.
Ovim rečima Emir Kusturica za „Blic“ najavljuje ceremoniju otvaranja šestog Kustendorfa, koji će se u Drvengradu održati od 16. do 22. januara. Revija studentskih filmova, čiji autori dolaze iz 28 država sveta, počeće, kao i prethodni festivali, spektakularno. (Blic, Batine za Vilisa, čvarci za Moniku, 04.01.2012.)

Šta se desilo ovom čoveku pa se toliko “estradizirao” da je to već postalo tragično jer više nije smešno? Šta je trebalo Emiru Kusturici da se zauzme za estradizaciju kada je mogao da bude svetski umetnik, što u neku ruku i jeste? Šta će mu Kustendorfi, Andrić-gradi, Mokre gore i ostale gluposti? Posle samo dva filma (Sjećaš li se Doli Bel, Otac na službenom putu) Kusturica je već bio naš najpoznatiji filmski režiser, do duše tada jugoslovenski, ali posle toga Kusta nezadrživo klizi u kič, estradu i postaje bard jeftinog nacionalističkog šika. Bez obzira na sve razloge koji mogu “opravdati” ovaj njegov prelaz na kič i estradu (novac, privilegije, nedostatak ličnog identiteta i sl.) ipak, i posle toliko godina teško prihvatam njegov populizam. Kada sam bio klinac bio mi je idol, onako neobičan, bradat, u “vijetnamci” i uvek je davao čudne i zanimljive intervjue. Sećam se da je neku novinarsku ekipu odveo na jedno brdovito naselje u Sarajevu i tamo im dao intervju. Kada su ga pitali zašto je baš izabrao taj kraj za intervju, Kusta je odgovorio da je to mesto od istorijskog značaja za jugoslovensku kinematografiju jer je on tu svoju prvu curu “povalio”. Simpatični sarajevski mangup koji je hrabro i iskreno snimao svoje filmove kasnije se pretvorio u estradnog primitivca koji je od toga još odlučio da napravi “princip” jer kapital, verujem, već poseduje. Priča Emira (Nemanje) Kusturice dobro oslikava jedno vreme, i to ono koje je označilo raspad Jugoslavije. Kao što se raspala Juga raspao se i Kusta i postao ono protiv čega se borio u svojim prvim filmovima. Ista priča je, samo muzička, sa Borom Čorbom koji je od gradskog buntovnika postao pijano-estradno-nacionalistički primitivac. A kako sam ih voleo obojicu, tamo negde osamdesetih, kada nisu imali dlake na jeziku; kada su pomerali dupe tadašnjem establišmentu; kada su se borili protiv primitivizma i malograđanštine; a sada su sve to protiv čega su se nekada borili. Neka vam je laka kultura… Mislim da ste zaslužili bolje, kao i mi, kao i ova zemlja koje više nema. Bila jednom jedna zemlja – je li tako Emire… A ko nam je kriv? Da nije Drekavac?