Druga opsada Sarajeva

Izdvajamo

• To je ta druga opsada Sarajeva. Stradanje tog grada i Bosne i Hercegovine opasano je lažima i neverovatnom količnim ignorancije. I dobro se prima na obični puk.

Povezani članci

• Đurđica Čilić: Čikadem
• Periskop: Tko su stručnjaci? Oni su stručnjaci!
• GS: “SDA opet državu vodi u propast kao i 1992.”
• Dan Dantea Alighierija u Mostaru
• Boris Dežulović: Je li Hrvatska ravna ploča?
• Kome koristi kriza na Kosovu?

Foto: Pinterest

To je ta druga opsada Sarajeva. Stradanje tog grada i Bosne i Hercegovine opasano je lažima i neverovatnom količnim ignorancije. I dobro se prima na obični puk. Bežim od tog krivotvorenja. Zamnom viču: Šta si ti… Jesi li ti Srbin. Pravoslavac? Nisam, odgovaram u begu, dok me kandžijaju i pljuju. Ja sam Jugosloven. Ima jedan grob. U Hercegovini. Ispod grdnih planina. Ispod njega teče Neretva. U njemu čovek. Ležem pored njega. Zagrljeni smo. Toplo mi je. Iznad nas devojčica Beli labud pleše u slavu prijateljsva među narodima. Iznad humke, visoko na nebu krstari Kondor. Na večnoj straži čoveku koji je voleo ljude.

“U godini kada se obeležavaju dve decenije od zločinačke NATO agresije na Srbiju, izdanje knjige “Lep dan za umiranje” našlo se u knjižarama u novom ruhu…” Reč je o obnovljenom izdanju knjige Mome Kapora, srpskog književnika i slikara, pišu beogradske Večernje novosti. “Beograd u tami, poput usnulog živog saga, bespomoćno leži na svojim bregovima iščekujući da mu bombe iscepaju tkanje…” pisao je pokojni Kapor. A o čemu je razmišljao ovaj rođeni Sarajlija, dok je sa bregova oko rodnog grada, privilegovano, kroz dvogled, gledao i slušao fijuk granata koje će bukvalno iscepati na komade ljude, žedne i gladne, iskidati dečje utrobe… “Ja nisam bio sa njima i ne znam njihove patnje, ali ih potpuno razumem… To je sveopšta nesreća koju su zamutili neki tuđi ljudi, možda iz najboljih namera… govorio je književnik i dodao da svaka strana ima svoje pisce. Eh Momo! neka ti je laka crna zemlja, ali iznad glavnog grada Bosne i Hercegovine nisu bili neki tuđi ljudi. To su Momo, ako me čuješ pod tom zemljom, bili četnoliki agresori, Karadžićeva i Mladićeva armada. Tukla je nesrećne Sarajlije redom – Srbe, Hrvate, Bošnjake… i pobola kočiće, na tvoju veliku radost, za nakaznu državu. Republiku Srpsku. Čiji si bio senator. I time se hvalio.

Knjiga “Lep dan za umiranje”, Kaporova je hronika o 78 dana NATO bombardovanja Beograda. Napisaće, između ostalog: “Na pragu 21 veka bombardovali su nas. Neprijatelja nismo videli, ali se oni i nisu predstavljali kao neprijatelji. Oni su smrt zvali Milosrdni anđeo“. Njegovo kazivanje da su njegov narod ubijali oni u čije je vrednosti ceo život verovao. Zato se, kažu molio, da ne omrzne američke pisce, džezere, sve one uz koje je odrastao. Za pisca, čije ime nosi jedna beogradska ulica i trg, nije bilo mesta sumnji da je Srbija, ni kriva ni dužna, kažnjena međunarodnom vojnom intervencijom. Ovaj roman kultnog srpskog pisca, kažu, pisan je uz jauke sirena koji su odzvanjali Beogradom…. Oživljena u novom izdanju u Muzeju grada Beograda. U okviru izložbe “Odbrana 78”. Na njoj je i razrušena soba. Sa “devojčicom” sa lutkom u rukama. Kroz tu odaju posetioci prolaze sa “knedlom u grlu”. Da. Nema dvojbe. Bombe su pogađale i nevine. Dečicu. Civile…Nego koji je anđeo sakatio sarajevsku raju? Koji? Pravoslavni? Danas te poštare smrti slave i država i Crkva kao svece. U ime kojeg milosrđa su ti anđeli pakla ubili 1601 dete u glavnom gradu BiH? Ili 102 prijedorskih devojčica i dečaka od tri do 17 godina. Odgovora ovde nema. Muklo zvoni ta beogradska tišina namernog zaborava.

U fasciklu zaborava i prezira ovde vlastodršci, iznikli iz Šešeljeve četničke jazbine, trpaju i sarajevske Srbe: Daneta Olbinu i Dragutina Bracu Kosovca. Nekadašnje gradonačelnike. Antifašiste i prvoborce. Koji su ostali u gradu zaogrnutom tepihom bombi. Prvog sam poznavao. Drugog nisam. Znao sam ga iz priča branilaca Sarajeva koji su sa njim delili krišku hleba. Za Kapora i sledbenike mita o nebeskom srpskom narodu, oni su bili i ostali “Alijini Srbi”. Koji su mu davali alibi. Bacaju kletvu na te partizanske borce za slobodu, crkveni žreci. Za njih će Kapor govoriti da su to komunisti. Nepismeni. Lopovi. Falsifikatori biografija. Nije dočekao ovaj romanopisac i slikar da vidi kako kroz sela i gradove nepismena nacionalistička žgadija vuče za ular Srbe. Pravo u tminu. Mi koji tamo nećemo. Jugosloveni. Mi koji priznajemo genocid. Oplakujemo sve žrtve. Mi koji nosimo bele trake u znak podsećanja na stradanja Bošnjaka, Hrvata. I Srba stradalih na Kazanima i drugde po Sarajevu. Kao svedoci istine nismo dobro došli. Hapsite, ih. Priznaju genocid. Huška zakonodavce ratni zločinac Šešelj, dok parlamentom šeta bedž na kome piše “U Srebrenici nije bio genocid”.

E pa neka im je alal. To je ta druga opsada Sarajeva. Stradanje tog grada i Bosne i Hercegovine opasano je lažima i neverovatnom količnim ignorancije. I dobro se prima na obični puk. Bežim od tog krivotvorenja. Zamnom viču: Šta si ti… Jesi li ti Srbin. Pravoslavac? Nisam, odgovaram u begu, dok me kandžijaju i pljuju. Ja sam Jugosloven. Ima jedan grob. U Hercegovini. Ispod grdnih planina. Ispod njega teče Neretva. U njemu čovek. Ležem pored njega. Zagrljeni smo. Toplo mi je. Iznad nas devojčica Beli labud pleše u slavu prijateljsva među narodima. Iznad humke, visoko na nebu krstari Kondor. Na večnoj straži čoveku koji je voleo ljude.