ŽELJKO BODROŽIĆ: Kada bi se zavrnula državna slavina silnim skaradnim medijima, ovakva vlast ne bi bila moguća

Izdvajamo

• Teško mi je da poverujem da će se Vučić odreći i malog dela kontrole medija, jer je manipulacija koju sprovodi preko svojih razglasnih stanica i oglasnih tabli, a to su, podsećam, oba javna servisa, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, sve dnevne novine osim jednih, skoro sve radio-stanice, skoro svi portali i ogromna većina regionalnih i lokalnih medija – temelj njegove popularnosti i opstanka na vlasti.

Povezani članci

• Povratak Pašalića ili još jedan od marifetluka Vladimira Šeksa?
• Radomir Lazić: DIVLJI ZAPAD
• Milenko A. Perović : Miloševićevi puleni
• Vlada usred demokratskog fronta
• Lov na Frljića
• KRIŽ NAD MOSTAROM: TO JE SAMO JEDAN PLUS VIŠE ZA MOSTAR

Željko Bodrožić – foto: arhiva Kikindske

Kao što se masno laže o daljoj istoriji, tako se laže i obmanjuje o svemu što se događalo početkom devedesetih, čak i više, jer je mnogo živih svedoka tog vremena i potrebne su jače doze da bi se održala ta obmana i opsena. I skoro svi mediji, naročito režimski, upregnuti su u taj projekat, a ono malo nezavisnih medija koji su i tokom devedesetih bili protiv rata i nacionalizma, gledaju kako da prežive i svakodnevna borba ih nosi na druge strane. Promena će doći onoga trenutka kada RTS bude slobodan i kada se stvore uslovi da najšira publika upozna sa pravom istinom o našim zločinima, kao što bi bilo lekovito da se svi na Balkanu ozbiljno pozabave svojim zverstvima, šovinizmom i ksenofobijom i raskrste sa tim avetima.

Naš sagovornik, čuveni vojvođanski novinar Željko Bodrožić osnivač je lista “Kikindske”, koji izlazi od 1998. godine i koji je jedan od tek nekoliko lokalnih medija u Srbiji koji imaju jasan stav o svetu koji ih okružuje i koji smeju otvoreno da kažu NE nacionalizmu, autoritarizmu, korupciji, obesmišljavanju demokratije i njenih procedura. Bodrožić je zbog glasnog kritičkog glasa često ulazio u klinč sa lokalnim moćnicima, pa je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih često visio po sudovima koji su ga – bez pravne osnove – drakonski kažnjavali, novčano. Kasnije je Bodrožić satisfakciju dobijao na višim, međunarodnim instancama, kao što su Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Njujorku ili Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, ali ni oni nisu mogli da gumicom izbrišu progon kojem je bio izložen za vreme vladavine Slobodana Miloševića, a bogami i posle 5. oktobra 2000.

Bodrožić, koji je aktivista antifašističkih organizacija i koji je sarađivao sa najboljim medijima u Srbiji, pretprošle godine postaje predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Voditi novinarsku organizaciju u sadašnjim, mutnim okolnostima veoma je težak i traumatičan posao, zna to dobro i potpisnik ovih redova. U razgovoru sa nama, Bodrožić će reći da se Srbija vratila u devedesete. Samo što srećom – dodaćemo mi – ne gruvaju topovi i ne sevaju kame. Ali, ni to ne smemo skroz isključiti kao mogućnost.

Razgovarao: Nedim Sejdinović

Kada se pogledaju statistički podaci o napadima na novinare i razna istraživanja, nedvosmisleno je da je medijska scena u Srbiji iz godine u godinu – sve gora. Ipak, novinarska i medijska udruženja aktivno učestvuju u raznim Vladinim i mešovitim radnim grupama, a jedan deo javnosti smatra da bi tu saradnju, zbog dramatično loše situacije, trebalo prekinuti, stoga što ona – kako kažu – vlasti služi kao smokvin list da prekrije vlastitu golotinju. Zašto je odluka novinarskih i medijskih udruženja da se ipak da šansa dijalogu?

Na sastanku Medijske koalicije (u kojoj su, pored Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Nezavisnog društva novinara Vojvodine, i Asocijacija medija, Asocijacija nezavisnih elektronskim medija, Lokal pres i Asocijacija onlajn medija) usaglasili smo se da uđemo u novu radnu grupu za bezbednost pod pokroviteljstvom premijerke Ane Brnabić i resorne ministarke, ali da ostanak oročimo na nekoliko meseci. Toliko ćemo im dati vremena da ispune neke od zahteva koji stoje nerealizovani još od pre nekoliko godina, kada se – isto ovako – krenulo u nekakav dijalog nakon pritiska spolja i, navodno, iskazane spremnosti Vučića i ekipe da olabave pritisak na nezavisne medije i kontrolu nad javnim servisima. I ovoga puta smo nepoverljivi prema toj ekipi koja sticajem nesrećnih okolnosti upravlja državom skoro deceniju, i koja nas je, u pogledu slobode medija i izražavanja, i uopšte demokratije i vladavine prava, vratila u period pre 5. oktobra 2000. godine, odnosno u vreme Miloševićeve vladavine. Sada je situacija donekle i gora, jer ne postoji jasna osuda autoritarne Vučićeve vlasti od demokratskog sveta. Vučić i dalje krcka kredit koji je od Evropske unije dobio po preuzimanju vlasti, ali se istovremeno vidi da je to poverenje ozbiljno poljuljano i da iz EU dolaze sve oštrije kritike. U tom smislu, učešće predstavnika Evropske komisije u radu nove radne grupe je za mene najjači argument da se i mi uključimo. Sva ostala argumentacija za ulazak u još jednu radnu grupu je veoma tanka, jer smo do sada mnogo puta na istovetan način nasankani i iskorišćeni i, na kraju krajeva, poniženi. Na svako novo “mirenje” sa naprednjacima proteklih godina, uz asistenciju evropskih prijatelja, mi smo dolazili iz još nepovoljnije pozicije. Sada sedamo za astal sa Vučićevom ekipom siromašniji i progonjeniji nego pre godinu i po, ali uz jasnu poruku Vučiću i njegovoj partiji, barem što se tiče NUNS-a, da je ovo poslednja šansa da se unormale i upristoje.

Šta su crvene linije preko kojih Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) neće prelaziti, odnosno da li postoje neki konkretni uslovi koje vlast mora da ispuni? I šta je alternativa dijalogu?

Mi smo kao Medijska koalicija još u jesen 2018. godine istakli 13 zahteva, od kojih samo tri-četiri nisu više aktuelna, ne zato što su ispunjeni, već što ih je pregazilo vreme. Ostali zahtevi i danas stoje i mi ćemo ih ponovo “upakovati” i proslediti vlasti. Pre svega da državni funkcioneri i predstavnici vladajuće partije prestanu da nas prozivaju, vređaju, omalovažavaju i diskriminišu, odnosno da prestanu da stvaraju atmosferu progona i linča i tako inspirišu silne ludake koji nas targetiraju po društvenim mrežama i pljuju i napadaju na ulici. Te njihove poternice, a videli smo u Skupštini Srbije nadavno kako to izgleda, najveći su generator mržnje koja se potom izliva na sve strane. Zatim, da prestane protivzakonito finansiranje medija koji služe naprednjacima za ogoljenu propagandu, a i za linč neistomišljenika, a to javno i brutalno provlačenje kroz blato su iskusili i mnogi nezavisni novinari, što im je ugrozilo bezbednost. I još niz stvari koje nam zagorčavaju život, a iza kojih nesumnjivo stoji vlast. Ukoliko u narednih nekoliko meseci ne vidimo značajan pomak u rešavanju problema, bićemo prinuđeni da prekinemo razgovore i da pređemo na druge načine borbe. Ja sam za zajedničke proteste i građansku neposlušnost, odnosno da se s proleća saberemo i krenemo u ofanzivu.

Nova ministarka kulture i informisanja u Srbiji je Maja Gojković, bivša radikalka poznata po svojim ratnohuškačkim i ultranacionalističkim stavovima devedesetih. Da li je realno očekivati da će ona – sa tako lošim backgroundom – popraviti medijsku scenu?

Ne verujem u to, ali voleo bih da me iznenadi i pokaže neko svoje bolje lice. Tako sam se nadao da će i Vučić i ostali Šešeljevi sledbenici nakon 2012. odbaciti ludačku i opasnu ideologiju i upristojiti, ali oni su se samo malo primirili, da bi dobili podršku EU i obavili potpunu okupaciju vlasti, i onda se više-manje vratili na stare staze. I Maja Gojković je jedno vreme očigledno glumila da se transformisala i prihvatila demokratske norme i pravila, ali onda je došla na čelo Skupštine Srbije i videli smo da je malo razlike između one Maje Gojković koja je devedesetih huškala na rat, širila šovinističke ideje i nacionalističke fantazmagorije, proterivala Balaševića iz Novog Sada i slično – i ove Maje Gojković koja besprizorno gazi parlamentarnu demokratiju, nipodaštava i vređa političke oponente i nezavisne medije. Najveća je razlika to što sada može da putuju u zapadnu Evropu i kiti se engleskim, francuskim i američkim brendovima, a pre dvadeset godina je zasluženo bila na crnoj listi EU i SAD. Ne znam šta da kažem, upućeni smo na resorno ministarstvo po mnogo čemu, ne možemo da ih izbegnemo, kao ni državnu upravu uopšte, ali ne mogu da dokučim šta će Maja Gojković da učini u medijskoj sferi, barem ne šta će pozitivno doprineti.

Željko Bodrožić – foto: arhiva NUNS

Može li se, uopšte, očekivati od Vučićeve vlasti, koja najvećim delom počiva na instrumentalizaciji medija, da odustane od stroge stranačke kontrole medijske scene i dozvoli medijski pluralizam? Neki kažu da je medijski problem u Srbiji zapravo par excellence politički problem i da se može rešiti jedino – političkim putem.

Teško mi je da poverujem da će se Vučić odreći i malog dela kontrole medija, jer je manipulacija koju sprovodi preko svojih razglasnih stanica i oglasnih tabli, a to su, podsećam, oba javna servisa, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, sve dnevne novine osim jednih, skoro sve radio-stanice, skoro svi portali i ogromna većina regionalnih i lokalnih medija – temelj njegove popularnosti i opstanka na vlasti. Naročito zbog činjenice, koju on najbolje zna, da je, i pored te ogromne mašinerije koja stvara lažnu sliku o njegovim uspesima kod kuće i u inostranstvu i ispira mozak građanima, njegova većina tanka i može da se uruši veoma lako. Njemu mediji trebaju zbog daljeg hipnotisanja tih oko milion njegovih zaluđenih sledbenika i držanja u strahu još nekoliko stotina hiljada koji su poslom vezani za državu, ali i da bi veliki broj ljudi odgurnuo od politike i ostavio ih pasivnim i nezainteresovanim. Vučić je uspeo, ne samo da uruši mnoge ionako krhke demokratske institucije već je dobrom delu populacije ogadio politički pluralizam i parlamentarnu demokratiju i ulio im nepoverenje u medije. Ti ljudi ne podnose ni njega, ali ni one što su mu opozicija, a to njemu ide u korist. To u mom malom mestu često čujem, čak i od nekih naprednjaka koji kažu: govna smo mi, ali i ovi što hoće da nas smene su isto takvi, pa što bi bilo šta menjali. Kada bi se mediji otvorili, tu pre svega mislim na RTS, kada bi se zakoni striktno primenjivali na nacionalne TV emitere, kada bi se zavrnula državna slavina silnim skaradnim medijima, što je takođe zakonska obaveza, i kada bi i nezavisni mediji došli u priliku da prođu na konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja, onda ovakva vlast ne bi bila moguća, i Vučić i njegova ekipa bi trajali još dva jutra i tri sutra. A isto tako i sledeći na vlasti posle njih.

Smatraš, dakle, da se deo uspeha ove vlasti krije u činjenici da su građanima zgadili politiku i pretvorila ih u apatična bića?

Da. Taj deo građana Srbije koji su apatični, nezainteresovani ili prosto ljuti na sve političare iz raznoraznih razloga i zato neće da izlaze na izbore, poprilično je veliki i njih režim održava u tom stanju. Ne mogu da ih ubede u zlatno doba, a još manje da ih upišu u svoje kapilarne glasove, ali mogu uspešno da im zgade politiku i drže ih podalje od nje, a samim tim i od opozicije i od bilo kakve pomisli na bunt i protest.

Postoji li, po tebi, ipak mogućnost da se u Srbiji – kao što je to bio slučaj devedesetih – ujedine nevladine organizacije, studentske organizacije, javne ličnosti i opozicione stranke sa ciljem rušenja Vučićeve vlasti? Ako ne, šta je glavna smetnja tome?

Smetnja je što su nevladine organizacije uglavnom utišane, neke čak i ugašene, još gora je situacija među studentima, a ni mi medijski radnici ne možemo baš da se pohvalimo kako smo sjajno organizovani u našim udruženjima novinara i asocijacijama medija. Režim je neke potkupio, neke naterao da se povuku, a nama koji smo i dalje prisutni na javnoj sceni i koliko-toliko organizovani, prave smetnje gde god mogu, trude se da nas što više fragmentizuju, a čak nam i izmišljaju pandane, takozvana GONGO-udruženja. Da bi napravili ozbiljan front koji bi se izborio za demokratiju i medijske slobode, mora nas biti više angažovano i moramo svi da smanjimo sujetnost i sumnjičavost, što je takođe posledica života pod Vučićem i presvučenim radikalima.

Ti se deklarisani antifašista. Čini li se i tebi da je antifašizam u Srbiji na istorijskom minimumu? Sa jedne strane, vlast koja je iznikla iz ultranacionalizma i ratova devedesetih, sa druge strane opozicija koja često nemušto i konfuzno saopštava svoja ideološka opredeljenja (koja su često prilično desno), i sa treće – neke stranke koje su se zalagale za antifašističke vrednosti, a kojima građani više ne veruju jer otvoreno šuruju sa nacionalističkom vlašću.

Dugo traje taj proces obesmišljavanja i ponižavanja jugoslovenske ideje, partizanskog pokreta i antifašizma uopšte. Većina partija je iznikla iz talasa nacionalnog buđenja s kraja osamdesetih i početka devedesetih, a čak i neke koje su građanske i liberalne, nisu želele da ih se vezuje za bilo šta što je imalo veze sa Titovom Jugoslavijom, i generacije dece su potom odrasle na lažnoj istoriji, počev od srednjeg veka pa do bliže prošlosti. Tako je nastradala i istina o Drugom svetskom ratu, pa su s jedne strane kvislinzi pretvoreni u nekakve rodoljube, a s druge je zasenjena borba partizana za slobodu. Kod nas u Kikindi još opstaju nazivi ulica po lokalnim partizanima i komunistima iz Drugog svetskog rata, ali malo ko od četrdesetogodišnjaka pa naniže zna da su, na primer, braća Tatić dobili ulicu jer su ih nacisti i domaći fašisti na početku rata zarobili i mučili, i na koncu ubili, jednog u kikindskoj Kuriji, drugog u Jajincima. Ali dosta mladih ima saznanja da je Milan Nedić tražio najbolja rešenja i sebe žrtvovao za budućnost Srbije, da je Dimitrije Ljotić bio patriota i pravi sledbenik SPC, da je Milan Stojadinović bio super premijer, i nikog od njih ne vežu za planetarno zlo koje su izazvali nacizam i fašizam. I to je narativ koji se provlači kroz udžbenike, stručnu literaturu, beletristiku, medije, filmove, i teško mi je da zamislim da se u bližoj budućnosti bilo šta promeni na bolje, naročito što su u društvenim mrežama nacoši dobili nove moćne instrumente da šire svoje laži i nakaradne ideje. Da se sutra krene u sistemske promene, trebaće nam decenije da zalečimo sve posledice bolesti koja nas drma već više od tri decenije, ne samo u Srbije, već i u drugim eks-jugoslovenskim republikama, pre svega Hrvatskoj.

Tzv. suočavanje sa prošlošću u oblasti medija, odnosno izveštavanje o ratu i strašnim zločinima devedesetih, u Srbiji nije – bar ne u dovoljnoj meri – prisutno ni u nezavisnim medijima. Zašto je to tako? I može li se to promeniti?

Kao što se masno laže o daljoj istoriji, tako se laže i obmanjuje o svemu što se događalo početkom devedesetih, čak i više, jer je mnogo živih svedoka tog vremena i potrebne su jače doze da bi se održala ta obmana i opsena. I skoro svi mediji, naročito režimski, upregnuti su u taj projekat, a ono malo nezavisnih medija koji su i tokom devedesetih bili protiv rata i nacionalizma, gledaju kako da prežive i svakodnevna borba ih nosi na druge strane. Promena će doći onoga trenutka kada RTS bude slobodan i kada se stvore uslovi da najšira publika upozna sa pravom istinom o našim zločinima, kao što bi bilo lekovito da se svi na Balkanu ozbiljno pozabave svojim zverstvima, šovinizmom i ksenofobijom i raskrste sa tim avetima.

Kako objašnjavaš činjenicu da neke zapadne zemlje još uvek doživljavaju Vučića kao regionalni faktor stabilnosti dok režimski mediji i njegove stranačke kolege koriste istu onu nacionalističku retoriku kao devedesetih? U čemu je tu štos?

Pa, mnogi uviđaju da ih je prevario i da u suštini ništa praktično nije učinio da se stanje u regionu popravi, naprotiv, doprineo je svojim činjenjem, a i nečinjenjem da se odnosi sa nekim susednim zemljama pokvare. Možda je po dolasku na vlast mislio da će morati da se prilagodi demokratskim normama i običajima, ali kako su režimi u Mađarskoj i Poljskoj postajali sve više divlji i kako su na svetsku scenu nagrnuli mnogi šarlatani sa raznih strana planete predvođeni Trampom – i njemu se otvorio prostor da se vrati svojim korenima.

Željko Bodrožić Tribina Lazarevac

Vratimo se na medijske teme. Loše vesti za novinare postale su svakodnevica u Srbiji. Nedavno je SPC zabranio ekipi N1 da izveštava sa obeležavanja Racije (u kojoj je ubijeno 4.500 Srba, Jevreja, Roma i antifašista) u Srbobranu. Kako tumačiš ovaj potez?

Pored političara i mnogi visoki dužnosnici Srpske pravoslavne crkve u javnom prostoru šire mržnju i netrpeljivost, pa je tako bilo očekivano, naročito jer se radi Eparhiji bačkoj i episkopu Irineju Buloviću, koji su se već isticali u anatemisanju navodnih neprijatelja crkve i srpstva. Posebno je sve ogavno jer se radi o državnom obeležavanju godišnjice racije, o sećanju na nevine žrtve fašizma. Kao što je ljude u tim mračnim danima neko delio na osnovu nacije, vere i ideologije, tako su i popovi u Srbobranu pre neki dan podelili novinare na podobne i nepodobne. Nije isto, reći će neko, jer su onda ljudi gubili glave, što je tačno, ali je tačno da se do tog momenta kada padaju glave dolazi preko ovakvih slučajeva, naročito što se do danas niko iz SPC-a nije ni izvinio ni pokajao zbog tog postupka, niti je ko od državnih funkcionera reagovao, a nismo imali ni reakciju većeg broja medija i kolega.

Za kraj, pitanje o saradnji tvog udruženja sa drugim novinarskim organizacijama u regionu. Koliko je regionalna saradnja neophodna da bi se novinari zaštitili?

Poslednjih godina razvili smo odličnu saradnju i NUNS ima jake veze sa respektabilnim udruženjima i sindikatima novinara iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije i Kosova. Uz podršku Evropske unije zajednički smo razvili regionalnu platformu za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara, i radimo zaista vredno na tim pitanjima i zagovaranju evropskih standarda u regionu. Imali smo dosta projekata i za proteklu godinu, ali je i nas pandemija omela u mnogo čemu, počev od toga da budemo prisutni na terenu i organizujemo konferencije, seminare i akcije. Nadam se da ćemo od proleća naredne godine moći ponovo da se organizujemo u punom kapacitetu i verujem da će se rezultati naše saradnje jasno videti.