Intervju iz arhive: Bogdan Bogdanović: Glib i krv

Autor/ica 👤tačno.net 2.3.2014. u 10:07

Povezani članci

Razgovarala: Selena Seferović, E-novione

Da bi izjava bila upućena mojim sunarodnicima u BiH, Srbima u BiH, bila bi jednostavna: Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje, tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kojem živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da će nas dovesti do samog dna

“Mostar je, zna se, jedan od najlepših, najposebnijih gradova koje je čovek sagradio u ovom delu sveta”, reči su gospodina Bogdana Bogdanovića Bogdana Bogdanovića, profesora, arhitekte, skulptora, urbaniste, pisca, filosofa, bivšeg gradonačelnika Beograda i počasnog građanina Mostara prilikom otvaranja monumentalnog Partizanskog spomenika žrtvama antifašističkog otpora 41-45. izgovoreno sada već daleke 1965. godine.

Ovaj sinkretični umetnik svetskog glasa i ugleda, renesanski čovek na pragu 21. veka, postavio je tom prilikom, a posmatrano iz ovih sadašnjih tragičnih okolnosti u kojima se nalazimo, rekla bih i (gotovo) jedno proročko pitanje:

“Kako će ovu građevinu tumačiti posle nas? Šta će u njoj videti, šta će doživljavati? Hoće li im ona štogod reći? Hoće li i deca naše dece videti u ovom spomeniku sliku nekog čudnog, ponosnog i humanog grada, dignutog kao fatamorgana negde između neba i zemlje? I hoće li u njemu prepoznati svoj grad u jednom davnom, ponosnom i teškom vremenu kada je najteže od svega bilo biti i ostati čovek?”

Za takve ideale izginula je čitava jedna mladost Mostara (sedamsto pedeset uglvnom dvadesetogodišnjaka, među njima i 13 narodnih heroja, imaju svoja imena isklesana u kamenu), palo je više od hiljadu žrtava fašističkog terora. Svaki deseti Mostarac nije dočekao slobodu, svaki treći stanovnik akrtivno je učestvovao u antifašističkom otporu.

Esad Elezović u 21. godinki ubijen u Jasenovcu, Pero Markulin u 21. na Sutjesci. Vinko Džidić u 29. na Mamuli, dr. Leon Štem u 35. u Janjini, Nedžad Arpadžić u 19. u Staroj Gradiški, Slavko Balać u 27. u Lepoglavi, Nazif Dolić u 35. u Dahauu, Ahmet Dizdar u 29. u Norveškoj, Milivoje Vučetić u 21. u Mostaru, Salih Islamović u 34. u Bengaziju, Luka Janjić u 23. u Trstu, Ismet Milavić u 33. u Norviku, Tripo Uljarović u 23. u Nevesinju, desetoro Vukovića…

Nasumce čitamo njihova imena na kamenim pločama spomenika u obliku presečenih stabala podignutog u čast razuma, razumevanja i ljubavi među Srbima, Hrvatima, Mjuslimanima, Jevrejima i svim ostalim poštenim i čestitim ljudima.

Ovim poginulim mladićima i devojkama mostarski i beogradski pesnik Svetislav Mandić posvetio je stihove: “Svakog dana ja bih s njima da se razgovaram, bole li ih mrtve ruke bez pušaka, bole li ih mrtve usne bez osmeha”.
Ovaj spomenik koji u sebi nosi mrtve (podsetimo se motiva žrtve u Zidanju Skadra na Bojani, jednoj od najlepših i najtragičnijih pesama u našoj narodnoj poeziji) bio je; iako na prvi pogled zvuči paradoksalno; vedar i razdragan postavljen u gradskom prostoru i pejsažu uz nasade mediteranskog zimzelena niskog rasta – ruzmarina; lavandu; zelenu i sivu santolinu i kadulju; kao da u sebi odslikava čitavu Hevcegovinu, kanjon nemirne planinske reke boje tirkiza, sure i strme hercegovačke hridi, dakle, kamen i vodu, zelenilo i svetlost, baš sve karakteristično za Mostar. U njemu je i veliki broj kamenih ploča skinutih sa starih mostarskih kuća i oblutka iz Neretve, šest stepenastih terasa poput krovova, a na samom vrhu poput večnog plamena krug sa štitom nazvan “kosmos” sa znacima sunca, meseca i zvezda kao krajnji cilj čovečanstva. Ti kosmički simboli Bogdana Bogdanovića otvaraju čudnovata prostranstva ka kojima je čovek oduvek težio, tražio se u njima, pomerao je stalno prema njima granice svojih oduševljenja i saznanja.

Photo: pogledaj.to

Danas, na žalost, spomenik nije ni vedar ni radostan. Ne šetaju njegovim kamenim liticama zaljubljeni sa rukama spojenim u najčistijim osećanjima, ne osmatraju voljeni grad sa njegovih bolnih visina, nema više bezbrižnih šetnji u suton kad zvezde padaju po njegovim kamenim cvetovima. Sada ga opsedaju jahači mržnje, rušitelji lepote, umesto cvrkuta ptica i cvrčaka u letnjim zvizdanima zastrašujuće odjekuju eksplozije. Ranjen je spomenik sa svim univerzalnim vrednostima, krvari, teške su i duboke njegove rane… Tu su ideje ponižene, a viši oblici inteligencije uništeni. Došlo je do sužavanja svesti, dogodila se sramota.

Tim povodom primio me je gospodin Bogdanović čiju smo izjavu objavili u prethodnom broju “Slobode”. Za one koji je nisu pročitali, ponavljamo glavnu misao:

“Mostarski spomenik i po svojoj arhitekturi i po svom duhu je simbol jugoslovenske kulture. On nije ni srpski, ni hrvatski, ni muslimanski, a svima pripada, veže i nosi formulu iznad ovih podela. A sada je proskribovano sve što je proizvod jugoslovenske kulture… sve ono što je bilo u ljudskim srcima čisto, a toga ima jako mnogo, toga je bilo mnogo i poslednjih godina…”

*Na pitanje da prokomentariše najnovija zbivanja u Beogradu – miting opozicije 9. marta i okupljanja studentske i školske omladine, g. Bogdanović kaže:

Nade u bolje će biti onog trenutka kad razbijemo, sad ću upotrebiti pravu reč, medijski fašizam. Kad ljudi kao što sam ja, a dobar je broj takvih ljudi, dobiju priliku da dođu na prvi program TV, počeće da se raščišćava situacija. Ali upravo da ja ne bih došao na taj program, male tajne krvoločne grupe fašističke ispisuju mi već po drugi put po hodnicima ustaške oznake. Mi se ovde sada osećamo kao Jevreji 1933. god. u Nemačkoj. U svemu tome, ma koliko teško i neprijatno bilo, ja nalazim veliku moralnu potporu za svoj stav koji je već dobro poznat, jednom rečju, ponašam se ni po babu ni po stričevima.

To je upravo pritisak u strahu da se ne čuje moj glas, jer, vidite, vi pominjete sve moje javno ophođenje sa delovima bivšeg jugoslovenskog prostora (intervju za HTV, u “Slobodnoj Dalmaciji” i “Borbi”) izuzev Srbije. U Srbiji moga glasa nema. Borba se jedina usudila i napravila taj hrabri gest-intervju sa mnom, a inače ovo sve stiže okolo, preko Skoplja, Splita, Prištine, Sarajeva.

Izvor: derstandard.at

*Na moj komentar da se taj glas ipak daleko i dobro čuje i da ima odjeka u glavama i srcima poštenih ljudi, g. Bogdanović nastavlja:

Očigledno ja ipak nešto krupno predstavljam, ne znam šta kad se na mene troši tolika energija, pa, ako hoićete, i tolike pare. Za poslednjih 5-6 godina koliko je samo TV emisija napravljeno protiv mene, koliko je štampano hartije, plaćenih pisaca i pamfletista angažovano, da ne govorim o onima koji su me pratili, prisluškivali, ogromna tehnika i ogromne pare tek da sam ja ponekad ponosan, više su potrošili nego sve što mi je moja domovina dala za spomenike koje sam gradio. Nije mi, ipak, jasno u čemu je ta moja velika važnost za ovaj režim. Pretpostavljam da se režim u Srbiji užasno, panično plaši nekoliko pitanja na koja nema odgovora. Šta je sa Kosovom, to ne postoji, uzgred budi rečeno, ni opozicija ga ne postavlja. Drugo pitanje je za Miloševića još teže. Zašto sad prihvata ono što je mogao da prihvati pre godinu dana.

*Mislite na konfederalni oblik preuređenja zemlje?

Na žalost, više nema konfereracije za koju sam ja bio od prvog trenutka. Mi bismo danas imali neku, kakvu-takvu Jugoslaviju, ne bismo imali nekoliko hiljada mrtvih, razorene i uništene gradove, pola miliona Hrvata i Srba beskućnika. Pitanje je sada ko će se od njih vratiti, imaju li gde da se vrate. Kao đavola se boje tih pitanja. Da se vratimo, ako hoićete, na onaj poslednji nesretni 14. kongres SKJ. Da je onda prihvaćena slovenačka opcija, sve bi išlo drugim putem. Verovatno bi došlo do prirodne podele partije na dve, recimo jednu evrokomunističku i jednu socijaldemokratsku, javile bi se i druge partije, sve do nacionalnih. Višepartijski sistem bi ušao zakonomerno i pokrio bi celu teritoriju Jugoslavije i sve bi išlo drugačije. Na ova pitanja će morati ne samo da se odgovori nego i da se odgovara

*To što u Beogradu uporno ostajete i pored otvorenih pretnji i pritisaka, je li u pitanju neki inat, pogotovo što Vas mnogi gradovi zovu da u njima živite: Sarajevo, Skoplje, u Mostaru ste počasni građanin.

Znate šta, jednom reči, i ja sam hajduk, nisam ni ja pile od žute vate. Neću banditima da dozvolim da me oteraju iz moga grada kad sam već dvesto godina ovde.

*Kako komentarišete situaciju u Bosni i Hercegovini uoči i naročito nakon referenduma?

Preksinoć sam Dževadu Karahasanu rekao, a za njegov časopis “Izraz” pišem svoju arhitektonsku biografiju u kojoj još nisam došao do Mostara, eto vidite i sami kako se ona iz dana u dan nastavlja i komplikuje, mom dragom Dževadu sam rekao da imam želju da saopštim bosanskohercegovačkoj javnosti ponešto. On mi je obećao da će nekoga poslati, ali niko nije došao, pa će ovo biti prilika da sad nešto kažem. Da bi izjava bila upućena mojim sunarodnicima u BiH, Srbima u BiH, bila bi jednostavna: Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje, tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kojem živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da će nas dovesti do samog dna. Govorim sad kao Srbin. Najteži poraz će iz svega ovoga izvući srpski narod, a taj će poraz biti moralni, duboko psihološki. Uzmite samo ovaj rat. Svi su ratovi strašni i prljavi, ali smo svi mi vaspitavani i ratovali smo u ime neke pravde, držali smo se nekih ratničkih normi, viteški su bili, a sad smo uvučeni u najprljaviji i najružniji rat u svojoj istoriji, koji smo, uzgreb budi rečeno, izgibili. Što su teritorije u nekom neodređenom statusu to ne znači ništa. Taj poraz, taj moralni poraz srpske nacije će i naši unuci i praunuci morati da ispaštaju.

*Onda nije čudo što Vas nema na TV Bgd!

To što vama sada govorim ja bih od slova do slova, razume se, i tamo rekao. A to ću doživeti, ako uopšte doživim. Jer, mi živimo u nekoj čudnoj smesi užasne diktature, u nekoj vrsti medijskog fašizma i privredne demokratije. Miloševiću možete sad baciti uvredu u lice i govoriti sa omalovažavanjem, a mnogi to već i č ine, sve on to trpi, samo ne trpi ova 2 – 3 pitanja: šta si uradio sa Kosovom, (od onog njegovog čuvenog niko ne sme da vas bije, iseljavanje se sa Kosova nastavlja i zašto nisi prihvatio konfederaciju i da uštediš ljudske živote i da spasiš jednu generaciju, a sad bi hteo konfederaciju al’ sad to više nama. I opozicija nosi jedan deo krivice za zaluđivanje srpske nacije) osim časnih izuzetaka oko Ujdija, reformista i raznih antiratnih i sličnih pokreta. Nije ni ona učila pravim stvarima, ali, da se razumemo, ja ih podržavam u osnovnom da se ovo mora promeniti, i glasam za njih, iako im idejno ne pripadam.

*Da li je noć nakon referenduma u Bosni i Hercegovini opametila ljude?

Opametila ih je, verovatno. Samo, takvi užasi ostavljaju strašne ožiljke. Kako će sada da se osećaju, da opet krenem od Srba (neka svako krene u svemu od samoga sebe i svojih) oni Srbi koji su sa čarapama na licu bili na barikadama kad siđu u čaršiju i da sa svojim komšijama razgovaraju. Treba mnogo mudrosti i strpljenja da se koliko-toliko ožiljci svega ovoga ratnog stanja ublaže.

PHOTO: www.jusp-jasenovac.hr

*Što kaže Mirko Kovač, imamo hiljade invalida i osakaćenih, uskoro će početi i sportska nadmetanja ratnih invalida, trke u kolicima…

To je užasan greh tandema Milošević – Tuđman što su do te mere zavadili narode. Na prvom mestu moj sunarodnik Milošević i zbog izvesne vremenske prednosti, jer je prvi počeo da preti i da diže histeriju, što je izazvalo reakciju u Hrvatskoj i dramu koja je sad u punom paroksizmu.

*Šta trenutno radite?

Ulažem velikenapore da radim jer u ovoj situaciji je uspeh ako uspete da zadržite konzistenciju svoje ličnosti. Nisam siguran da će taj rad imati svoje konačne rezultate u knjigama, mene čekaju u “Svjetlosti”, pišem knjigu iz serije prostora knjiga kartela, pravim i tu svoju arhitektonsku autobiografiju…

*Ali da apsurd bude veći, kod nas više ne važi ni stara istina da graditelji nestaju a dela im ostaju, jer kod nas je i to obratno, dela im nestaju, a graditelji nam, na svu sreću ostaju.

Sve je to u pitanju, hartije nema, ne štampa se, sve je to isto kao i sa spomenikom. Radim kao da ćemo se održati, a ako se ne održimo, nećemo biti ni prvi koje su takve stvari raznele.

*Nadam se da ćemo Vas uskoro videti u Mostaru na nekoj tribini ili promociji, kad behari procvetaju.

Oni već cvetaju, pretpostavljam, rado ću doći, ali ja ne znam kako se sad dolazi do Mostara…

Upravo stižu vesti o barikadama oko Mostara, događaji se sve više komplikuju ali se nadam da će se barikade do izlaska ovog teksta ukloniti i stanje u gradu normalizovati. Kakve li ironije da se pominje kafana “Pretprazničko veče”, Alekse Šantića, a po kojoj je veliki pesnik bio omiljen od svih, baš svih građana Mostara. Kada je umro, čitav grad mu je bio na dženazi (sahrani). Ljudi su znali da ide u dženet, raj, a svi zajedno su ga voleli i slavili. O tempore, mores!

Inače, da bi se stiglo, treba stići do Sarajeva, treba proći jedno 2-3 neke tamo državice, nastavlja g. Bogdanović, tamo preko neke Romanije, ne znam šta bi me sve na tom putu čekalo.

*Gospodine Bogdanoviću, (sigurno pratite vesti) čak i ako se probijemo preko tih silnih brda i dolina, ne možemo ući, za sada, ni u Mostar.

Ipak se nadam ovih dana će se to na međunarodnom planu rapčistiti. Atak na moju kuću, moj dom, jest što ovdašnja vlast trpi teške poraze. Da je bilo pametnog čoveka ovde samo se trebalo držati onoga što su nam rekli iz sveta, pre godinu, dve, tri. A rekli su nam – nema promena unutrašnjih republičkih granica, morate poštovati manjine i autonomne statuse, morate i gotovo, a pošto je srbijanska politika pravila celu tu predstavu sa tim velikim svesrpskim pokretom sa Karlobagom, Karlovcem i dalje linijom do severne granice, a pošto su obećavali državu u kojoj će svi Srbi živeti na okupu, a sad moraju lepo da priznaju da će doći tačno na ono što im je već rečeno na početku, samo između tog početka ovoga današnjeg trenutka dogodio se stravičan rat, stravična zavada među narodima, silni ljudi su ostali bez domora, popaljena su sela, gradovi, to su sve zločini, nema druge.

PHOTO: www.af-z.ch

*Govorili smo o ulozi i odgovornosti pozicije, opozicije i o alternativnim pokretima, da isto pitanje postavimo i kad je reč o inteligenciji i ovde i svugde, o ulozi g. Ćosića kojeg smo pominjali u vezi sa samim otvaranjem spomenika.

O njemu govorim sa osećanjem tuge. Mi smo ga posle rata, Beograd ga je prihvatio kao dobro naše seljače, pa još i pisac, pa prvoborac, pa opančići, bio nam je simpatičan. Moja mama ga je zvala – onaj naš učiteljac. Iz njega se posle izrodio pogrešni učitelj. Ovu neverovatnu glupu, pogubnu prvenstveno po sebe, a onda i po sve druge ulogu, Srbija igra u ovom glupom teatru apsurda koji je i on režirao.

*Dok u isto vreme mnogi mladi ljudi beže u inostranstvo, beže od rata, od mržnje, od besposlice, besperspektive…

Bojim se da je to jako doslovno sprovedena namera da se otera sve što je pametno. Jer, smisao tih malih etničkih figura o kojima smo već govorili, a šta je to, molim vas, danas etničko, gde sad toga ima u svetu, gde vi sada možete da nađete bilo koga ko je etnički čist, i šta to uopšte znači i kako se to oduvek zove. Te male palanačke veličine nastoje da dođu u poziciju da budu prvi u svojoj selendri. Ta kultura je onda pokrenuta protiv univerzalizma, kosmopolitizma i protiv toga da ljudi barataju nekim stvarima opšteljudskim idejama, onda se vraćamo na priče o prošlosti, onda izmišljamo istorije, dovršavamo ih. Velika nevolja i Srba i Hrvata, i ostalih balkanskih naroda jeste što imaju nedovršene istorije, sad treba popraviti ono što istorija nije učinila. Smešno. Istorija je već danas jedna prevaziđena kategorija u svetu.

*Sloboda, Mostar, 24. mart 1992; preuzeto iz knjige “Glib i krv”