Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – MASKENBAL

Povezani članci

• MIROSLAV MIŠKOVIĆ: Boris Tadić me ucjenjivao i pokušao me reketirati više puta
• FILMSKI KONKURS ZA “GREEN FEST 2014” OTVOREN JOŠ 15 DANA
• Svetislav Basara: Samo jaši, mi smo naši
• Ivan Sokač: BRODOVI
• Balkan Dance Project na turneji u Sloveniji
• Tajna medijske cenzure

Foto:  kamapublishing

Nova priča iz Dečjeg kutka i pozivamo roditelje, da svojoj djeci, koja još uvijek nisu naučila čitati, pročitaju priče, a ona druga djeca, koja idu u školu i čitaju, da to učine sama.

Pozivamo djecu Bosne i Hercegovine i iz ostalih krajeva bivše Jugoslavije, da nam šalju svoje pismene radove, tekstove ili crteže, ako žele, mogli bi ih objavljivati na portalu Tacno.net. Tekstovi bi bili za djecu, da govore o ljubavi, ljepotama, osjećanjima, suživotu…Radujemo se malim dječjim piscima i tekstovima ili crtežima.

Donosimo novu priču iz knjige za djecu “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”, Čedomira Petrovića u kojoj ima trideset priča Hranislava Dobrića, čuvara zoološkog vrta.

‘On uveče, kad odu svi posetioci, pootvara sve kaveze i pusti sve stanovnike zoo vrta, da izađu, protegnu malo noge, porazgovaraju sa susedima… On im mnogo pomaže u svim njihovim problemima i razgovara s njima, jer je tu mnogo godina i naučio je jezike svih životinja i ptica.’

MASKENBAL

Jednoga dana, pokvare se nešto vrata na kavezu u kome je stanovao jedan od mojih najboljih prijatelja u zoološkom vrtu, Lav Toza. Ja donesem čekić, klešta i pumpicu za podmazivanje, a Toza se stalno muva oko mene, hoće da mi pomogne, a samo mi smeta.

Skloni se Tozo, molim te. Ne smetaj mi, mogu ja i sam. Ali on navalio, pa hoće i hoće i dok sam ja isprobavao vrata, priklještim mu slučajno šapu. On riknu. Poče da kuka. Jao, jaooo, moja šapa! Eto, vidiš… nespretnjakoviću jedan! Lepo sam ti govorio da se skloniš. Pogledam. Njemu već dobro otekla šapa. Uplašim se da nije slomljena. Otrčim na telefon da pozovem svog druga Marinka veterinara, zauzeta veza. Njemu sve više i više otiče šapa. Šta da radim? Rešim da odemo do Marinka kući. Ne stanuje daleko, ali kako da vodim lava u grad i to u po bela dan! Sva sreća da je toga dana u okolini zoološkog vrta, na Kalemegdanu, održavan neki maskenbal.

Uhvatim ja Tozu za onu zdravu šapu i dođemo do ulaznih vrata. Napolju gužva. Ljudi obučeni u razne kostime. Bilo je tu klovnova, gusara, viteza… Sva sreća bilo je i mnogo kostima u obliku životinja! Neko je bio obučen kao majmun, neko kao medved. Jedan je napravio dugačak vrat od kartona kao žirafa. Iskoristimo gužvu i umešamo se u masu. Probijamo se polako. Ja ga čvrsto držim za šapu. On se jadan uplašio od tolikog sveta. Pomislim – Crni Hranislave! Šta radiš ovo? Ako te otkriju da se šetaš sa pravim lavom među ovoliko ljudi, ne gine ti zatvor! Uhvatim ga nekako sa obe ruke i ubacim u poslednjem trenutku u tramvaj.

Gledaju nas putnici, smeju se. Bravo! Kako divni kostimi! Vi ste kao čuvar u zoološkom vrtu, a gospodin je kao lav? Jeste! Ja sam kao čuvar, a gospodin je kao lav! Kako verodostojni kostimi! Mora da ste ih dugo pravili? Ja se kao nagnem prema Tozi… Koliko smo ih ono dugo pravili? On nešto mumla. Tri meseca smo ih pravili. Jedna baka će – A, gospodina boli ruka? Jeste. Gospodin je jedna šeprtlja. Popravljao je vrata svog kaveza… hoću da kažem vrata kaveza svoje ptičice, pa je priklještio ruku. U tom kao oparen skoči jedan gospodin sa prednjeg sedišta. Pa dajte meni da pogledam, ja sam doktor. I pre nego što sam ma šta mogao da kažem, on se nađe pored nas. Dajte gospodine skinite kostim, da vam vidim ruku. Ja se preseko΄. Gde su vam dugmići, da odkopčamo i skinemo kostim lava? Kakvi dugmići, kakav kostim, pustite gospodina! Vidite da mu nije ni do čega. Ama dajte mi ovamo tu ruku… ama pustite gospodina, molim vas! U tom naiđe naša stanica, i mi se nekako smandrljamo napolje.

Uletimo kod Marinka u kuću. Marinko da se šlogira kad sam mu rekao da je to pravi lav. Hranislave! Ja sam znao da si ti lud, ali ovoliko! Sva sreća te šapa nije bila slomljena. Samo malo prignječena. Stavi mu Marinko zavoj i vrati nas natrag svojim kolima. Tozu smo stavili u gepek.

Te noći sam spavao kao u nekom bunilu. Imao sam strašan košmar. Sanjam – Kao osudili me na smrt. Streljanjem. Zato što sam izveo lava na ulicu i izložio narod smrtnoj opasnosti. Pucaju i kako počeše meci da se zarivaju u mene, ja se trgnem i probudim.

A, Toza sedi pored mene i bocka me šapom po stomaku. Vidim, bolje mu. Ne boli ga više. Ajde Hranislave! Jutro je. Treba da otvoriš zoološki vrt…

Čedomir Petrović: “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA” 

Prva priča: HRANISLAV DOBRIĆ

Druga priča: ČOVEK

Treća priča: MIŠKO

Četvrta priča: OTMICA