Živ je Dobrica (Ćosić), umro nije

Izdvajamo

• Ili je to život Davida Dragićevića. Ime nije važno. važna je simbolika. Njihovi životi, odnosno njihova smrt sa sobom nosi jedan sasvim drugi potencijal. Još relativno neotkriven. Ključa postepeno i jednom kad izbije na površinu ni Dodik, ni Vučić ni Tači ni neko četvrti, peti ili osmi neće se znati sa tim nositi. A kad do toga dođe “razgraničenje”, “korekcija granica”, “podela” ili kako god zvali aktuelnu igru neće biti tema. Ili hoće ali etnički princip neće biti ključni. A Dobrica Ćosić? Nisam pobornik paljenja knjiga ali jedan od najboljih pokazatelja da taj skriveni potencijal više nije samo potencijal, a ni skriven, biće kad njegova djela završe na lomači. Dobro, nešto treba ostaviti i generacijama koje dolaze. Za opomenu.

Povezani članci

• JOSIP REIHL – KIR I STJEPAN FILIPOVIĆ
• Pokušaj izdvajanja RS je zločin secesije
• INTERVIEW Tomislav Jakić: Biden je još devedesetih jako dobro detektirao tko je tko u posljednjem ratu
• Novi protesti u Srbiji, građani blokirali puteve na 50 lokacija u zemlji
• Zašto je predsednik SANU na meti kritika zbog stava o Kosovu?
• Svetislav Basara priznao: Bio sam saradnik Udbe!

“Kozmetičke korekcije”. Baš tako. Idealna floskula za još jednu rundu “humanog preseljenja”, odnosno etničkog pročišćenja. I gde su tu sad te evropske vrednosti?

Ideja Evropske Unije nikad nije bila etnički princip i ukoliko ta ista EU pristane da na teritoriji Evrope, na teritoriji potencijalnih članica EU, primeni taj princip to može izazvati čitav niz problema sa kojima bi se EU mogla suočiti.

Prvi bi mogao biti baš u Republici Srpskoj. Mogao bi ali da li će, srećom ipak ne zavisi od nedostatka kapaciteta trenutne “elite” koja vlada EU.

Piše: Dejan Kožul

Kad je Sava Janjić, iguman manastira Veliki Dečani upozorio da srbijanske i kosovske vlasti dogovorno izazivaju incidente na Kosovu, a posebno u onom severnom delu Kosova koji je naslonjen na Srbiju, odnosno Srbija je naslonjena na sjver Kosova, ako ćemo da budemo tehnički precizniji, onda je doživeo čitav niz uvreda, uključujući i onu da se zalaže za samostalno Kosovo, a samim tim da je reč o izdajniku. Istina, kritikovao je Sava Janjić i politiku podele Kosova, koja je kao ideja ovih dana ponovo zaživela. To posebno boli jer je reč o jednom od cenjenijih ljudi iz ionako poprilično kompromitovane Srpske pravoslavne crkve. Osim toga boli i jer ogoljava domete aktuelne političke “elite” u Srbiji, koja nakon jednogodišnjeg “unutrašnjeg dijaloga” o Kosovu nije mogla dogurati dalje od ideje podele.

Ako ćemo preciznije, nije to ni njihov domet već je to poprilično stara ideja koju su Vučić i družina samo reciklirali, skinuli prašinu sa nje i dali joj novo ime: razgraničenje ili korekcija granica.

I opet su salvete i olovke u modi, tajni sastanci, tajni dogovori. A ljudi? Kad su ljudi bili važni? Savi Janjiću jesu pa odatle i napadi.

“Razgraničenje”, kako je to nedavno srbijanski predsjednik, Aleksandar Vučić nazvao, iako nikad to javno nije rekao značilo bi podelu Kosova, a jedan od očeva te ideje, ujedno je i otac nacije, kako mu već tepaju. Pogađate, reč je o Dobrici Ćosiću.

“O Kosovu i Metohiji zaludno govorim i pišem četiri decenije predlažući demokratsko, pravedno, kompromisno i trajno razgraničenje. To je jedini način da se prevaziđu vekovni antagonizmi između Albanaca i Srba”, govorio je Ćosić.

Skoro pet decenija posle ispada da i nije bilo baš zaludno, a pre nekih šest godina Ćosić je nagovestio i mogući nastavak priče. U knjizi “Bosanski rat” naveo je da je Republika Srpska “preskupa ali jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka.”

Duh Dobrice Ćosića je danas možda življi nego ikad, a zasluge za to imaju i Miloševićevske, ali i postmiloševićevske vlasti u Srbiji, uključujući i trenutnu sa Vučićem na čelu.

Ali, nekog reda mora biti.

Kosovo je bilo uteg Jugoslavije sa kojim je ozvaničen početak raspada, a uteg je i danas, ali uteg Srbije i to pre svega jer Srbija to tako želi, a kako shvata da se polako sa tim utapa onda preduzima očajničke mere, a podela je svakako na toj liniji.

Linija je to manjeg otpora, ali ujedno i najdalja moguća linija do koje lokalni političari već više od 100 godina mogu dobaciti. U suštini, politika Srbije prema Kosovu je politika kontinuiteta i to ne samo od Dobrice Ćosića, preko Đinđića do Vučića već je to politika kontinuiteta duga više od 100 godina. Damjan Pavlica je u svom istraživanju o savremenoj istoriji Kosova napisao slijedeće:

“Tokom balkanskih ratova 1912-1913, Srbija je pripojila oblasti Sandžaka, Makedonije, Kosova, a nakratko i Albanije. Srbi nisu činili većinu u ovim oblastima, što je predstavljalo izvestan problem za srpsku diplomatiju, koja je zauzimanje Kosova predstavljala kao oslobođenje od Turaka, ne obazirući se na činjenicu da se tokom vekova stanovništvo promenilo. Na mirovnim pregovorima u Londonu Srbija nije htela da se zadovolji severom Kosova, za šta će, ironijom sudbine, moliti sto godina kasnije.”

Jedina teritoria Kosova gde su Srbi bili većina tih 100-ak, pa i više godina unazad, je upravo sever Kosova. U vreme Drugog svetskog rata Kosovo je bilo pod nadležnošću Musolinijeve Italije, osim severa Kosova koga su Nemci pripojili Srbiji, primećuje isto tako Pavlica.

A kad pričamo o “vekovnim antagonizmima” o čemu je govorio Dobrica Ćosić prećutkuje se da je antagonizam izazivala Srbija proterivanjima Albanaca, prisilnim naseljavanjam, odnosno kolonizacijom Srba na područje Kosova, stvaranjem novih naselja, poput Kosova Polja, Obilića itd, a da su Albanci, odnosno Arbanasi kako su ih nekad zvali, uzvraćali istom merom, što se dešavalo i u novijoj istoriji, odnosno nakon 2000. godine kad je proces kosovske nezavisnosti dobio nepovratan karakter. U ovoj novijoj istoriji reč je o klasičnoj odmazdi, potpomognutoj kriminalnim strukturama, pa je tako i taj sukob dobio sličan šmek kao i prethodni sukobi u BiH i Hrvatskoj. Nekom rat, a nekom brat. Znamo to dobro.

Na Kosovu, više nego u BiH, Hrvatskoj i Srbiji i vladaju kriminalne strukture, što se posebno odnosi na sever Kosova gde se njihovi interesi savršeno prepliću. Toliko se dobro prepliću da su spremni ukloniti svakog ko je spreman na to ukazati. Osam meseci nakon ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici i dalje ne znamo ko je povukao oroz ali i tko je nalogodavac. Nije u interesu da se zna.

Ovde mi ipak pričamo o onim salvetama, odnosno o šibicarenju jer upravo o tome je riječ, upravo to je i domet političkih struktura. Na našu žalost i ne više samo “naših”.

“Naši” su danas i evropski političari, pa čak i američki jer jednako su nesposobni i jednako bezlični poput ovih ovde da su spremni prihvatiti i rešenje koje su Aleksandar Vučić i Hašim Tači međusobno dogovorili, a koje se u potpunosti protivi tzv. evropskim vrijednostima, ako je od njih išta i ostalo. Spremni su ga prihvatiti jer za bolje ni sami nisu sposobni, a takvo rešenje, odnosno podela odmrzava “zamrznuti konflikt” koji postoji između Srbije i Kosova, a koji u doglednoj budućnosti može biti odmrznut i koji može voditi ka novim sukobima, a to u EU svakako ne žele, niti su sposobni sa tim se izboriti. Samo neka se ne puca. Poznato zvuči?

Tako dobijemo Volfganga Petriča, bivšeg izaslanika EU za Kosovo i visokog predstavnika međunarodne zajednice za BiH, koji otvoreno daje podršku ideji Vučića i Tačija, sa tim što treba dodati nešto što smo izostavili – za sever Kosova Srbija bi ustupila preševsku dolinu, odnosno jug Srbije sa pretežno albanskim stanovništvom. Ne trena ni zaboraviti da je uslov za ovakvu razmenu teritorija suverenost i međusobno priznanje dve države, što trenutno nije slučaj.

“Ako do toga uopšte dođe, reč je o manjim kozmetičkim korekcijama koje bi uticale na manji broj sela u okolici Bujanovca i Kosovske Mitrovice”, rekao je Petrič.

I kamo sreće da je samo on. I predstavnik EU za proširenje, Johanes Han nailazi zabrinjavajuće mnogo razumevanja za ovu ideju, a i razni predstavnici SAD-a polako popuštaju.

“Kozmetičke korekcije”. Baš tako. Idealna floskula za još jednu rundu “humanog preseljenja”, odnosno etničkog pročišćenja. I gde su tu sad te evropske vrednosti?

Ideja Evropske Unije nikad nije bila etnički princip i ukoliko ta ista EU pristane da na teritoriji Evrope, na teritoriji potencijalnih članica EU, primeni taj princip to može izazvati čitav niz problema sa kojima bi se EU mogla suočiti.

Prvi bi mogao biti baš u Republici Srpskoj. Mogao bi ali da li će, srećom ipak ne zavisi od nedostatka kapaciteta trenutne “elite” koja vlada EU.

Setimo se se kako je izgledalo ono Dodikovo iscrtavanje mapa i koliko se već godinama sam zalaže za podelu Kosova. Dobro. Zalaže je možda preteška reč, jer ne pita se on tu ništa, ali recimo samo da mu je ta ideja poprilično bliska jer mu ostavlja dovoljno prostora za manipulaciju i prizivanje nezavisnosti ili pripojenja Republike Srpske Srbiji.

Da, zastrašujuće to zvuči jer priziva Miloševićeve ideje i “veliku Srbiju”, a sam Vučić u svom govoru u Kosovskoj Mitrovici je i veličao ideje Slobodana Miloševića. Kritički je gledao na njihov rezultat ali zar je to nekoga trebalo čuditi ako znamo kakav je njegov politički background? I kamo sreće da je samo Vučić u pitanju jer tu ideju simpatizira i gotovo celokupna srbijanska opozicija. Opozicija u Srba Vučiću štoviše najviše i zamera što je očigledno spreman i na priznanje Kosova, ako do te “kozmetičke korekcije” dođe. Za njih je to izdaja Srbije, za njih je Kosovo veće srce Srbije, no što je to samom Vučiću.

Najgore od svega je kad se sagleda sve da Vučić još ispada umerenija verzija, a znamo da to nikad nije bio, štogod pričao.

U takvoj situaciji realizacija ideje zavisi i od Milorada Dodika i onih koji će sutra, ako se nekim čudom nebo sruči na glavu građana Republike Srpske, voditi taj bh. entitet, a da to nije Dodik i SNSD.

I tu dolazimo do kvake 22. Žele li Dodik i ostali da i formalno postanu marionete vlasti u Beogradu i tako izgube uticaj koji imaju na Banjaluku? Žele li ostati bez apsolutne kontrole jer, budimo sigurni da im Vučić to ne bi dozvolio, posebno ako znamo da je “ljubav” između njih dvojice poprilično usiljena nakon što je Dodikov ljubimac, Boris Tadić abdicirao i prepustio tron Tomislavu Nikoliću, odnosno kasnije Aleksandru Vučiću.

Lepo je imati vile po Beogradu, ali bez obzira na istorijske dogovore sa Srbijom, paralelnim vezama, memorandumima u Beogradu će ipak biti samo jedan “bosanac”, što Dodik ipak ne želi. Beograd je surov po tom pitanju.

Dok se tom vezom i navodnom ljubavlju može igrati i dobijati izbori to može imati smisla. Ne treba zaboraviti da se u toj igri nedovoljno kapacitirani političari ipak često znaju zaigrati. Ponese ih jednostavno i izgube kontrolu nad ljudima. Jedan metak i jedan život prečesto, nažalost, odvedu u sasvim drugu krajnost i novi rat je na pomolu.

Osim ako taj jedan metak i jedan život nije bio život Olivera Ivanovića ili onih koji će ukazivati na postojanje sličnih igara iza kojih stoje krupniji interesi a gde je taj etnički princip koji se uporno nameće najmanje važan.

Ili je to život Davida Dragićevića. Ime nije važno. važna je simbolika. Njihovi životi, odnosno njihova smrt sa sobom nosi jedan sasvim drugi potencijal. Još relativno neotkriven. Ključa postepeno i jednom kad izbije na površinu ni Dodik, ni Vučić ni Tači ni neko četvrti, peti ili osmi neće se znati sa tim nositi. A kad do toga dođe “razgraničenje”, “korekcija granica”, “podela” ili kako god zvali aktuelnu igru neće biti tema. Ili hoće ali etnički princip neće biti ključni.

A Dobrica Ćosić? Nisam pobornik paljenja knjiga ali jedan od najboljih pokazatelja da taj skriveni potencijal više nije samo potencijal, a ni skriven, biće kad njegova djela završe na lomači. Dobro, nešto treba ostaviti i generacijama koje dolaze. Za opomenu.