Vladimir Milutinović: Prilika za jačanje proevropske politike

Povezani članci

• Duhovi prošlosti ili pak duhovi budućnosti
• Zemljama bivše Jugoslavije prijeti dužničko ropstvo: Javni dug dosegao 90 milijardi eura
• Slučaj Vučić
• Beograd na vodi objašnjen deci
• Pančić: Zadaci, sujete, eskiviranja i preobražaji
• Gladni moći

Koliko vidim, prve reakcije na izostanak dogovora oko Zajednice srpskih optšina na Kosovu vrte se oko tvrdnje da ovim Srbija i njene vlasti potvrđuju da su privržene nacionalističkoj politici i dodatka da se ništa drugo nije ni moglo očekivati od bivših radikala i socijalista. Nije teško provaliti da su motivi za ove ocene ideološki – u skladu sa onim linijama između prve i druge Srbije koje se ne sreću ni u većnosti – pa su onda svi zadovoljni što se navodno potvrdilo da sa ovom vlašću nismo dobili Datum za pregovore, iz čega bi svi hitno trebalo da izvučemo zaključak da se moramo mobilisati oko smene ove vlasti. Dakle, ove ocene imaju politikantske motive i završavaju se uvek na istoj temi koja tišti svitu bivše vlasti.

Meni se čini da, ako politikantstvo ostavimo po strani, onda je jasno da u ovom razvoju situacije ima dosta razloga za optimizam. Najpre, sadašnja vlast u Srbiji je samom spremnošću da razgovara o autonomiji Srba na Kosovu pokazala da se veoma udaljila od nacionalističke politike. Sada kada i ova runda pregovora nije završila sporazumom ne treba se u skladu sa željama političkih protivnika vraćati na nacionalističku politiku, već treba učiniti potpuno suprotnu stvar – jasno naglasiti koje su koordinate nove politike novih vlasti.

Ta nova politika, iako još nije obrazložena u zaokruženom stavu, ima jasne obrise koje sada samo treba eksplicirati.

Prvo, sadašnja vlast u Srbiji treba jasno da kaže da je Srbija opredeljena za saradnju sa EU, prvenstveno kao način da pokaže jasno opredeljenje za politiku mira i saradnje uopšte. To znači da ne postoji nijedan razlog da se ne odredi datum za pregovore, jer je zemlja jasno proevropski orijentisana.

Drugo, treba reći da Srbija želi da reguliše odnose sa Kosovom, kao faktički nezavisnom državom, odnosno da odustaje od dugoročnog cilja povratka Kosova u Srbiju, na bilo koji način, što naravno podrazumeva i odustajanje od bilo kakvih vojnih pretenzija i traženja saveznika za takvu opciju. U vezi s tim, treba reći da Srbija ne želi da zamrzava taj konflikt, već želi da se on rešava na obostranu korist.

Treće, Srbija treba da kaže da smatra da je neophodno postići dogovore koji obezbeđuju bezbednost i prava Srba na Kosovu. Iako je nezavisno od Srbije, Kosovo nije stabilna pravna država, a osim toga, različiti oblici autonomije su legitiman deo pravnog poretka i, takođe, svako rešenje mora biti prihvaćeno od ljudi kojih se najviše tiče. Kompromisi u vezi prava koja su sporna mogli bi se tražiti preko uloge EU, pošto je očigledno – na primer, već iz izgleda zastave Kosova – da EU mora da ima značajnu ulogu u pravnom poretku Kosova.

Dakle, ova vlast treba da razočara i nacionaliste i bezuslovne evropejce i EU, ukoliko EU misli da se do rešenja može doći samo preko Datuma i upozorenja da vreme ističe.

Ukoliko pak odluči da zadovolji bilo koju od ovih strana ukrcaće se u voz koji ne vodi nikuda, iako taj put ima toliko glasnih zagovornika.

Filozofija.info