Srbija: Državni reditelj dovodi istoriju “u okvire patriotizma”

Izdvajamo

• Pre nego što su prešli na maštovite konstrukcije (laži) o logoru Omarska kod Prijedora, Antonijević je izgovorio ključnu tvrdnju, izdao se, rekavši: "Istoriju moramo da dovedemo u okvire patriotizma!" Ostaje pitanje da li je namerno ili slučajno preskočio da kaže kako su to, zapravo, misli i reči srpskog predsednika Aleksandra Vučića. Nakon što su posprdno pomenuli "onog mršavog koji je imao tuberkulozu" i koga su "kasnije nahranili i prikazivali u cirkusu u Evropi (Marić), voditelj je izjavio nešto teško shvatljivo normalnoj i zdravoj osobi: "Oni su iz tog logora mogli da izađu kad god hoće. To je bio neki sabirni centar, da se sklone da ih neko ne ubije". Strašno!

Povezani članci

• BiH u diplomatskoj izolaciji, Hrvatska je lider regije
• Sjećanje koje zamire
• „RUSKA AGRESIJA“ – KOME TO TREBA?
• Gradonačelniku Zagreba Bandiću počelo suđenje za korupciju
• Večeras javno čitanje dramskog teksta Rehnic – Anđeo uništenja na Maloj sceni Doma kulture studentski grad u Beogradu
• U Njemačkoj neće biti nemira?

Foto: rs.n1

Za njega i njegovog domaćina evo informacije da je Tito dvaput bio u Jasenovcu. Prvi put odmah posle oslobođenja, u leto 1945. godine, a drugi put tri decenije kasnije, maja 1975. godine, o čemu je u Politici, 19. februara ove godine pisao Zlatoje Martinov. Što se tiče logora iz kojeg se moglo slobodno izlaziti kad se kome ćefne i gde su bivša muslimanska braća sklonjena da ih neko, od zapenušanih Srba valjda, ne ubije, o tome bi da je među živima nešto više mogao da kaže Simo Drljača, njegov utemeljitelj.

Kada sam nedavno jednom univerzitetskom profesoru pokazao monografiju IZA SEDAM LOGORA, sa podnaslovom OD ZLOČINA KULTURE DO KULTURE ZLOČINA, čiji su autori Viktor Ivančić (tekst) i Hrvoje Polan (fotografije), profesor je zaćutao i na kraju jetko procedio da “nama na ovim prostorima nema pomoći”. Jer smo, reče, skoro pola veka nakon II svetskog rata “bili spremni na zverstva koja ne priliče ni dviljacima”. Isti gospodin mi se, uoči raspada Jugoslavije, pred početak srpko-hrvatske-bosanske-kosovske … drame (zacrtane u Beogradu!), jadao – kako to da se ovaj (balkanski, ipak) prostor, bez obzira na viševekovne tragove orijentalnog, nije ugledao na tri okolne, grčku, rimsku i germansku kulturu.

Vraćajući se Ivančićevom tekstu u pomenutoj monografiji  (izdanje foruma ZDF, Beograd/Zagreb/ Split, novembra 2018.) prisetio sam se još jednog profesora kojeg sam kratko poznavao i o njemu nemam valjanih podataka više od četiri decenije. Doktor Srbobran Đorđević mi je, spletom čudnih okolnosti predložio da njemu i njegovom timu pravim čaprazdivan tokom desetodnevnog ispitivanja nedostatka joda u vodi u mestima uz/niz Drinu. Sve plaćeno, lepo smo se gostili, a moj zadatak se svodio na povremeni prevoz ladom nekoga od lekara iz jednog do drugog mesta ili nekog od lokalnih saradnika. Gledano odozdo, ekipa stručnjaka jednog beogradskog zdravstvenog zavoda koji je predvodio pomenuti Đorđević ispitivala je, rekoh, manjkavost joda u vodi čiji nedostatak, govorili su mi doktori, izaziva – kretenizam! Nije mi poznato da li je profesorova ekipa nešto od nalaza i publikovala, ali sam se manjkavosti joda toliko puta prisetio kao ratni izveštač Borbe i Naše Borbe sa pomenutog prostora, ali i šireg dela Bosne i Hercegovine, pri čemu mi se (u)činilo da su bez joda rasli nacionalisti svih boja u toj zemlji, bogami i u “bratskoj” Srbiji.

Nešto kasnije sledi pogled iz još jednog ugla na film Dara iz Jasenovca, ali pre toga kraći citati iz Ivančićevog teksta s početka monografije. “Iskaz zaštićenog svjedoka br. 1 na suđenju za ratne zločine počinjene u lipnju 1992. u Domu kulture u Čelopeku, u neposrednoj blizini Zvornika (glavni pretres, 29. 11. 2010), nije jedini koji upućuje na to da je upravo pozornica kulturne ustanove predstavljala centar krvave drame: ‘Jednom prilikom Repić ih je terao da pevaju Nad Kraljevom živa vatra seva i naredili su Mehi Bikiću da diriguje. Nisu znali reči pesme, pa im je Pufta govorio a oni su ponavljali. Pufta je namerno govorio pogrešno i kad bi oni to ponovili tukli su ih letvama. Pitali su Mehu kakav je on to dirigent, a on je rekao da nije dirigent nego vodoinstalater. Pufta im je naredio da legnu i onda je gazio po njima i šutirao ih. Svedok/oštećeni je deset dana imao trag od njegovih čizama na telu”.

Specifičnost Čelopeka, navodi Ivančić, kao i drugih domova kulture koji su za vrijeme rata služili u iste svrhe, u tome je što se o prenamjeni može govoriti tek uvjetno. Mučitelji su, naime, na perverzan način ostajali vjerni ranijoj temeljnoj namjeni objekta u kojem organiziraju “izvedbe”; u svojim sadističkim seansama rado su podražavali strukturu i dramaturgiju uobičajenih “kulturno-umjetničkih priredbi”: tu je “zbor”, tu je dirigent”, tu je čak i “šaptač” koji “zborište” namjerno dovodi do neoprostive greške i brutalne kazne koja za to slijedi, a tu je, dakako, i “publika”, sastavljena od 175 muškaraca iz sela Divič, koja postupno nestaje, umirući najprije od straha dok čeka svoj red za “nastup” na bini, a zatim doslovno skončavajući u najgorim mukama.

“Teatar okrutnosti, piše Ivančić, “bio je utoliko svirepiji što je u većoj mjeri inzistirao na scenskoj dosljednosti. Prostor u kojemu je zločin upriličen uvjetovao je izvedbene posebnosti ubijanja i zlostavljanja. Sam objekat sa svrhom koja je u njega nekoć upisana – dom kulture – tako je postao dodatno oruđe torture, jedno od priručnih sredstava za nanošenje boli. Asortiman bestijalnosti iskazan u Domu u Čelopeku, zahvaljujući grupi pripadnika paravojne jedinice Žute ose, s članskom  iskaznicom Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, s nadimcima kao što su Repić, Pufta, Lopov, Zoks ili Toro (verovatno španskog značenja – prim. D.B.) nije poznavao granice. “Jednom prilikom Repić je pozvao očeve i sinove među zatočenicima da se postroje na bini, naredio im da se skinu do gola, a onda ih prisilio na međusobni oralni seks. Zatim je odabrao još nekoliko parova među zatočenicima i naredio im da učine isto, tako da je na bini – prema svedoku – ukupno osam do 10 parova. Posle izvesnog vremena naredio im je da jedni drugima odgrizu polne organe. Jednom zatočeniku koji je to odbio Repić je nožem odsekao polni organ i naterao ga da ga pojede. Zatim je nekolicini zatočenika zabadao nož u grudi, bedra i druge delove tela. A onda je počeo nasumično da puca po njima. Tog dana je, prema svedoku, ubijeno 20 i ranjeno najmanje toliko zatočenika. Među ubijenima bio je i njegov otac”. (Zaštićeni svedok B-1461 na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, svibanj 2003).

Sada onaj najavljeni pogled na Daru iz Jasenovca, tačnije monstruznog reditelja filma, Predraga Antonijevića i njegovog domaćina (Milomir Marić) na tv Happy, jutarnji program, 22. veljače/februara ove godine. Antonijević ne krije da je “ponosan na film”, koji “nije rađen protiv Hrvata nego protiv ustaša”. Potom se Antonijević i voditelj usaglasiše da je hiljadu i nešto katoličkih fratara sarađivalo sa okupatorom, a Marić ustvrdi da je “krenula apsolutna revizija Jasenovca” i da je Ivo Goldštajn napisao najozbiljniju knjigu o Jasenovcu. Potom su razglabali da li je moguće da se Dara nađe na Pulskom festivalu, pomenuše Dijanu Budisavljević…

Voditelj jutarnjeg programa Happy tv-a, čiju ćirilicu na istoj televiziji pisac Svetislav Basara naziva “proseravaonica”, ponosno je izjavio da Josip Broz Tito “nikad nije posetio Jasenovac”, a Antonijević povlađuje. Marić ističe “skandal” koji je izbio prilikom otkrivanja spomenika, kamenog cveta u Jasenovcu. “Došlo je do svađe hrvatskog i srpskog rukovodstva kada je Stevo Krajačić srpskom narodnom heroju Radisavu Raji Nedeljkoviću rekao ‘Malo smo vas ovdje pobili'”. Govorilo se, kazao je Marić da je skrivanje istine o Jasenovcu “garant opstanka Jugoslavije” a Antonijević dodaje “i bratstva i jedinstva”. Pre nego što su prešli na maštovite konstrukcije (laži) o logoru Omarska kod Prijedora, Antonijević je izgovorio ključnu tvrdnju, izdao se, rekavši: “Istoriju moramo da dovedemo u okvire patriotizma!” Ostaje pitanje da li je namerno ili slučajno preskočio da kaže kako su to, zapravo, misli i reči srpskog predsednika Aleksandra Vučića. Nakon što su posprdno pomenuli “onog mršavog koji je imao tuberkulozu” i koga su “kasnije nahranili i prikazivali u cirkusu u Evropi (Marić), voditelj je izjavio nešto teško shvatljivo normalnoj i zdravoj osobi: “Oni su iz tog logora mogli da izađu kad god hoće. To je bio neki sabirni centar, da se sklone da ih neko ne ubije”. Strašno!

Zavirih i u Rečnik s/h književnog jezika. Tamo je logor pojašnjen kao privremeno boravište vojske ili nekog drugog kolektiva, obično pod šatorima (na vežbi, radnoj akciji, odmoru i sl.), prostor, zgrada gde se pod stražom nalazi veliki broj lica lišenih slobode… Dalje se kaže da to može da bude privremeno prihvatilište većeg broja lica, grupa istomišljenika, tabor i mesto okupljanja, sedište, štab… Zvezda tv Happy to zasigurno zna ali…

Uz pominjanje Jasmilinog filma Quo vadis, Aida čulo se da se u njemu govori da je Srebrenica genocid i da su Srbi zločinci i oni (zapad – prim. D.B.) tu priču hoće da čuju a ovu srpsku priču o Jasenovcu neće. (Marić). Antonijević pak smatra da “moramo više da radimo na menjanju tog stereotipa (Srbi su zli, loši momci…) i u tom smislu mislim da je Dara ipak obavila svoju misiju. “Mogu Hrvati da se bune i tvrde da je to srpska propaganda, međutim po svetu se javljaju ljudi, ima i istoričara, ta tema se i dalje forsira, o Dari se piše kao o filmu, samim tim i o Jasenovcu. Nemoguće je te činjenice na duge staze osporiti”, tvrdi državni reditelj Antonijević. U prilog tezi da se istorija dovede u okvire patriotizma (kao to misle nacional-šovinisti!) Antonijević kaže da mi, Srbi i Srbija valjda, “moramo da tu istoriju dovedemo u neke okvire, kako ja to zovem, novog patriotizma! Nažalost, ta reč je 90-ih bila zloupotrebljavana a pre toga i zabranjena i sad je vreme da imamo svež pogled na sve to što nam se dešavalo, i da u okviru toga pronađemo neku veru u budućnost ove nacije, budućnost ove države i u našu potrebu da sami svojim radom doprinesemo da ona ne samo opstane i da njena državnost ne samo jača nego da se izradi dokle se može”. Antonijević kaže da su on i film “otvorili pandorinu kutiju, i da je Vučić ” i hteo i smeo”. Ja sam se, veli, za ovo spremao celog života, ja sam se za ovo školovao, snimao sam fimove i u Americi, zanat sam ispekao i razmišljao: ko drugi ako ne ja, i kad – ako ne sada…” Državni reditelj razmišlja o novim ekranizacijama, pominje Košare, Žutu kuću…

Za njega i njegovog domaćina evo informacije da je Tito dvaput bio u Jasenovcu. Prvi put odmah posle oslobođenja, u leto 1945. godine, a drugi put tri decenije kasnije, maja 1975. godine, o čemu je u Politici, 19. februara ove godine pisao Zlatoje Martinov. Što se tiče logora iz kojeg se moglo slobodno izlaziti kad se kome ćefne i gde su bivša muslimanska braća sklonjena da ih neko, od zapenušanih Srba valjda, ne ubije, o tome bi da je među živima nešto više mogao da kaže Simo Drljača, njegov utemeljitelj. Što bi rekao moj prijatelj Svetislav Basara, i moja neznatnost je svojevremeno ukoračila u dubinu logora u okolini Prijedora. Neko me je “otkucao” (špijuni se kod nas rađaju i uzgajaju) da sam iz Borbe i jedan od srpskih policajaca (trajno čuvam njegov identitet) me je vratio, rekavši da, ukoliko me otkriju, imam velike šanse da se pridružim zatočenicima. Dao mi je ključeva svog automobila i kasnije znancu rekao da me vozi do Banja Luke i ništa sa mnom ne razgovara. Videvši te mučenike taj sam dan preplakao. Naš fotoreporter Nenad Stojanović je ostao zahvaljujući pride inostranoj “presici”. Nažalost, Nenad je pre nekoliko godina preminuo. Ostale su fotke. One svakako ne bi koristile dovođenju istorije u okvire patriotizma. Zapade, sram te bilo!