Povodom presude za zločin u mestu Lušci Palanka

Izdvajamo

• Pridavanje većeg značaja postojanju olakšavajućih okolnosti nakon gotovo 30 godina od zločina u odnosu na monstruoznost i upornost kojom je zločin izvršen, ne dovodi do toga da žrtve osećaju da je pravda zadovoljena, već da Sud više ceni to što je optuženi porodičan čovek nego činjenicu da je na krajnje okrutan način ubio članove njihovih porodica. FHP poziva sud da ujednači sudsku praksu na taj način da će zaista ceniti postojanje olakšavajuće okolnosti na strani optuženog, a ne da po automatizmu uzima njihove porodične prilike i neosuđivanost kao jedino merilo za postojanje olakšavajućih okolnosti.

Povezani članci

• Aleksandar Vulin podneo ostavku na mesto šefa BIA Srbije
• Briselski protokol politička je kapitulacija SDA pred antibosanskohercegovačkom politikom HDZ-a i SNSD-a
• Manuel Sarrazin: Srbija ne može u EU bez priznanja nezavisnosti Kosova
• 90. rođendan Ane Frank: „Rijetko šta dojmi djecu tako intenzivno“
• Svetislav Basara: Bratstvo i putstvo
• Svetski dan igre 29. aprila

Viši sud u Beogradu doneo je 2. feburara 2021. godine presudu kojom je Milorada Jovanovića osudio na kaznu zatvora u trajanju 9 godina zato što je tokom juna i jula meseca 1992. godine u mestu Lušci Palanka (Sanski Most, BiH), zlostavljao i mučio civile bošnjačke nacionalnosti, od kojih posledica je jedan civil preminuo. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da Viši sud nema konzistentnu praksu prilikom izricanja kazni za zločine izvršene pod sličnim okolnostima, i da pridaje previliki značaj postojanju olakšavajućih okolnosti na strani optuženog.

Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) podiglo je 3. aprila 2017. godine optužnicu protiv Milorada Jovanovića, pripadnika policije iz mesta Lušci Palanka jer je tokom juna i jula meseca 1992. godine prinudno dovodio Bošnjake iz sela u okolini Sanskog Mosta, a zatim ih zatvorio u prostorije spomen muzeja “Simo Miljuš” u mestu Lušci Palanka. Zatočene civile je u tom prostoru, ili prilikom odvođenja na ispitivanja u prostorijama stanice milicije, udarao nogama, puškom i raznim predmetima, vezivao ih za stolicu ili gredu na plafonu i premlaćivao, primoravao ih da se krste, puze po podu i ljube mu čizme. Od posledica premlaćivanja je preminuo Dedo Dervišević.

Sud je, na osnovu svedočenja oštećenih utvrdio da je optuženi zatvorene Bošnjake zlostavljao i mučio, dok je iz iskaza svedoka, pripadnika policije, utvrdio da je Jovanović odgovoran i za smrt Derviševića.

Prilikom odmeravanja kazne sud je kao i do sada kao olakšavajuće okolnosti cenio Jovanovićeve porodične prilike, njegovu neosuđivanost kao i činjenicu da je u vreme izvršenja krivičnog dela bio veoma mlad. Kao otežavajuće okolnosti sud je cenio težinu nastupelih posledica i iskazanu upornost prilikom izvršenja dela.

FHP ukazuje na nekonzistentnost Višeg suda prilikom odmeravanja kazni. Naime, Jovanović je optužen za zlostavljanje, mučnje i smrt jednog civila bošnjačke nacionalnosti, i za to mu je izrečena kazna zatvora od devet godina. Gotovo istovetan slučaj je bio sa Rankom Tomić koja je osuđena za zlostavljanje, mučenje i smrt jedne osobe. Međutim, iako su i olakšavajuće i otežavajuće okolnosti bile gotovo istovetne i na strani Jovanovića i na strani Tomićeve sud je Jovanoviću izrekao kaznu zatvora od devet godina, a Tomićevoj pet godina.

Pridavanje većeg značaja postojanju olakšavajućih okolnosti nakon gotovo 30 godina od zločina u odnosu na monstruoznost i upornost kojom je zločin izvršen, ne dovodi do toga da žrtve osećaju da je pravda zadovoljena, već da Sud više ceni to što je optuženi porodičan čovek nego činjenicu da je na krajnje okrutan način ubio članove njihovih porodica. FHP poziva sud da ujednači sudsku praksu na taj način da će zaista ceniti postojanje olakšavajuće okolnosti na strani optuženog, a ne da po automatizmu uzima njihove porodične prilike i neosuđivanost kao jedino merilo za postojanje olakšavajućih okolnosti.