Povodom osuđujuće presude Višeg suda u Beogradu u predmetu protiv Milanka Devića

Povezani članci

• JER IM SE MOŽE – Kampanja protiv nasilja
• Vučić: Napad nisu organizovale porodice žrtava
• Preminuo Alija Behmen, nekadašnji premijer FBiH, gradonačelnik Sarajeva i igrač Veleža
• EKSPRESIVNOST, KULTIVIRANOST LIKOVNOG IZRAZA I JASNOĆA IDEJE
• Počinje 2. Festival antifašističkog filma
• Senja Perunović: Blještavilo i cijeđenja

Foto: N1

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 13. novembra 2018. godine presudu kojom je pripadnika Vojske Republike Srpske (VRS) Milanka Devića oglasilo krivim za ubistvo jednog bošnjačkog civila u zaseoku Šljivari (selo Donja Sanica, opština Ključ, Bosna i Hercegovina) i osudilo ga na kaznu zatvora u trajanju od sedam godina. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je sud doneo ispravnu odluku kojom je osudio Devića i ukazuje da je ovo u poslednje dve godine prva osuđujuća presuda za ratni zločin koju je u redovnom postupku doneo Viši sud.

Pripadnici VRS – Milanko Dević, Bogdan Šobot i još jedan NN vojnik – su u drugoj polovini jula 1992. godine došli do kuće Ismeta Šljivara, koja se nalazila u zaseoku Šljivari u selu Donja Sanica (opština Ključ, BiH). Po ulasku u kuću, Šljivara su pod pretnjom oružja izveli iz kuće, a zatim su ga odveli do mesta „Božin mlin” gde su ga ubili, a njegovo telo bacili u reku Sanicu. Za ovo ubistvo je pred Kantonalnim sudom u Bihaću 2018. godine osuđen Bogdan Šobot na kaznu zatvora u trajanju od šest godina.

Obrazlažući donetu presudu, predsednica veća, sudija Zorana Trajković navela je da je sud, na osnovu saglasnih izjava više svedoka, utvrdio da je optuženi Milanko Dević, zajedno sa Bogdanom Šobotom i NN vojnikom VRS, došao do kuće Ismeta Šljivara, te da su Šljivara zatim odveli do mesta „Božin mlin”, odakle su se nakon nekoliko minuta začuli pucnji. Isto tako, sud je prihvatio tvrdnje nekoliko svedoka da im je meštanin Donje Sanice Fahrudin Velić, koji je u međuvremenu preminuo, ispričao da je nekoliko dana nakon ubistva video Šljivarevo telo u reci Sanici.

Bogdan Šobot je pred Kantonalnim sudom u Bihaću takođe potvrdio činjenicu da je sa optuženim Devićem otišao u kuću Ismeta Šljivara, kao i da su Šljivara zajedno odveli ka „Božinom mlinu”, ali da on nije učestvovao u ubistvu. Iznoseći svoju odbranu, Dević je tvrdio, a sud nije prihvatio, da u periodu kada je ubijen Ismet Šljivar nije bio u Donjoj Sanici, već na ratištu. Iz tog razloga je sudsko veće ispravno postupilo kada je poklonilo veru svedocima, smatrajući ih verodostojnima i zaključivši da je optuženi Dević zajedno sa Šobotom i NN vojnikom postupao kao saizvršilac, da je među njima postojala zajednička prećutna odluka da ubiju Ismeta Šljivara, kao i da su isključivo iz tog razloga i došli u zaseok Šljivare.

FHP ukazuje da rezultati rada institucija za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji tokom 2017. i 2018. godine nedvosmisleno ukazuju na tendenciju smanjenja broja suđenja za ratne zločine. Tako je tokom 2017. i 2018. godine TRZ podiglo ukupno sedam optužnica, od kojih je samo jedna rezultat istrage TRZ-a, dok je preostalih šest rezultat regionalne saradnje sa Tužilaštvom BiH. S druge strane, tokom 2017. godine sudovi u Srbiji doneli su samo tri presude i to sve tri oslobađajuće (u predmetima Gradiška, Bosanski Petrovac i Ključ –Kamičak.) Do danas, u 2018. godini donete su samo dve presude (Viši sud u Beogradu je prihvatio sporazum o priznanju krivice u predmetu Caparde, dok je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu u predmetu Skočić, kojom je optužene oslobodio krivične odgovornosti za ubistva Roma u mestu Skočić, dok je trojicu optuženih osudio za seksualno nasilje izvršeno nad tri zaštićene svedokinje).

Razlozi sa smanjenje broja suđenja za ratne zločine, ali i učestalo donošenje oslobađajućih presuda za ratne zločine, dvojaki su. S jedne strane, TRZ u većini slučajeva prihvata optužnice Tužilaštva BiH, dok istovremeno pokazuje izrazitu inertnost u vođenju sopstvenih istraga koje bi rezultirale podizanjem optužnica. S druge strane, sudovi su vremenom postavili nerealno visoke kriterijume za dokazivanje saizvršilaštva, čime su znatno otežali dokazivanje odgovornosti za dela koje pojedinac počini kao deo grupe koja postoji određeno vreme i dejstvuje na određenom prostoru.

Stoga FHP smatra je presuda koju je Viši sud doneo u postupku protiv Milanka Devića primer dobre analize i ocene izvedenih dokaza i pokazatelj na koji način bi sudovi trebalo da cene postojanje saizvršilaštva kao oblika učešća u izvršenju krivičnog dela.

FHP će detaljno analizirati presudu nakon što od Višeg suda pribavi njen pisani primerak.