Klerikalni udar

Autor/ica 👤Aleksandar Pantović 17.10.2020. u 10:44

Povezani članci

Nije teško uvideti u kojoj meri je klerikalizacija u Srbiji uzela maha. Poslednje u nizu imamo virulentne reakcije na šalu voditelja Zorana Kesića, tek jednu od brojnih izgovorenih u emisiji satirične prirode, ali dovoljnu da se stvori ogroman odijum prema njemu, čak se i podnela krivična prijava. Malo, malo pa na nekom kružnom toku nikne gigantski betonski krst ako bi neko mogao da posumnja da se nalazi u pravoslavnoj zemlji, bez obzira šta zakoni govorili. Da se zna ko je domaći ovde, a ko gost ma koliko godina unazad generacije živele na ovim prostorima. Mladi oficiri skrušeno se krste pred predsednikom dok diplomiraju. Himna je odabrana da kao takva sa eksplicitno religioznim motivima maksimalno suzi prostor identifikacije jednima, a proširi drugima. Država daje ogromne novce za hramove i za druge potrebe crkve, režim ne propušta priliku da posegne za legitimacijom svojih ciljeva regrutovanjem više nego ornog patrijarha, u isto vreme u opozicionim krugovima kružile su priče o potencijalnom kandidovanju vladike za predsednika, u političkoj areni svi se otimaju za malo pažnje crkvenih krugova. Stiče se utisak da su sveštenstvo i crkva nekako iznad zakona i stvara se situacija u kojoj se crkva i njeni jereji pojavljuju kao ekskluzivni tumači i vlasnici morala. Crkva se ne kritikuje, u nju se ne dira.

Razlozi za to, kaže se imaju istorijsku potporu – malo koja institucija se može pozvati na toliku starinu i srednjovekovne korene. Početak duhovnosti kod Srba vezuje se za autokefalnost crkve. Ona je čuvar nemanjićke državne tradicije i narodnog imena pod Osmanlijama, nepokolebljivi moralni apsolut kroz vekove, i bez nje bi bilo nemoguće zamisliti naš duhovni život danas, i bez nje jednostavno ne bi bili ono što jesmo danas. Međutim iako je tačno da je usled nedostatka razvijenih gradskih centara na ovim prostorima, na kojima bi se razvila gradska svetovna kultura srednjeg veka, srednjovekovna crkva centar tadašnjeg duhovnog života, isto tako treba priznati da je crkva u srednjem veku feudalna institucija, institucija koja ima sve privilegije feudalnog nosioca prava tog doba, zavisno stanovništvo koje joj duguje rad i davanja, velike posede, pravo na ubiranje raznih taksi. I teško ćete srednjovekovnu crkvu naći kako radi na ukidanju ropstva, jedne tako očigledno nepravedne ustanove. Crkva i pored svojih egalitarističkih hrišćanskih korena ne samo da priznaje tu instituciju, nego je legalizuje. Neko će reći da je ovaka primedba anahrona, i da je klasičan primer moralnog apsolutizma koji se ne obazire na kontekst i istorijske okolnosti, i verovatno će biti u pravu, međutim poenta je u tome da je upravo crkva ta koja sebe doživljava kao izuzetog od istorije, od konteksta, od ljudskih interesa. Čuvajući sećanje na srednjovekovnu državu, crkva čuva sećanje i na sopstvene privilegije i na svoju poziciju u toj hijerarhiji.

Ako krenemo dalje do narativa o “500 godina ropstva pod turcima”, čiji je crkva jedan od glavnih promotera, vidimo da i u osmanskom carstvu, naročito nakon obnavljanja Pećke patrijaršije 1557. SPC ima relativno privilegovan položaj, onoliko koliko je to moguće bilo hrišćanskoj ustanovi u islamskom carstvu. Ona je u velikoj meri i politička organizacija pravoslavnih hrišćana pod njenom ingerencijom. Patrijarh i više sveštenstvo deo su društvene elite tog doba. Srpski patrijarhat proširuje svoje granice kao nikada pre, na prostore na koje nemanjićka crkva nije zalazila. Osnivaju se nove dijeceze u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sremu, na severu do Budima. Patrijarsi nose titulu i patrijarha Bugara. U jednom trenutku potčinjavaju sebi i bosanske katolike. Generalno, Porta je blagonaklonije gledala na pravoslavne crkve nego na katoličku, na koncu izbor patrijarha morao je potvrditi sultan. Upravo ovaj deo istorije će se malo pominjati, paradoks da se teritorijalna ekspanzija SPC-a i proširivanje srpskog etničkog prostora dešavaju upravo zahvaljujući turskim osvajanjima, najintenzivnije u prvim vekovima turske vlasti.

Patrijarh je državni službenik, poput nekog zakupca, koji kada plati određenu svotu zakupa caru, ima pravo da ubira prihode od vernika. On ima pravo na oružanu pratnju, iako je hrišćanin. Na pratnju turskih državnih organa, koje angažuje kada skuplja namete za crkvu i državu. Patrijarh isto tako ima pravo da sudi u određenim sporovima između hrišćana. Jedan od upečatljivijih nameta gde vernici određene eparhije imaju obavezu da izdržavaju patrijarha i njegovu mnogobrojnu svitu na njihovim proputovanjima je predstavljala vizitacija. Tako da današnje bivstovanje crkvenih velikodostojnika u skupim automobilima, njihove simpatije prema luksuzu, imaju čak i svoj istorijski presedan, svojevrsnu tradiciju. Vremenom ova situacija se menjala i finansijski institucija patrijaršije je postala neodrživa. Često su se sukobi vodili ko će veći peškeš odneti Porti da bi dobio titulu i mogao da skuplja namete, a i stradalo je dosta glavara koji su pokušali da vode nezavisnu politiku, da uspostavljaju dublje kontakte sa Rimom, što je dolazilo do izražaja u doba ratova katoličkih država protiv osmanskog carstva. Bilo je uspona i padova, ali sve ovo odudara od jednoznačne slike “500 godina ropstva” i što je najvažnije vidimo da tih 500 godina nije bilo isto za svakoga. Moja namera sigurno nije da ovde u tri rečenice iznesem nekoliko stotina godina istorije SPC, već da pokažem koliko je malo zapravo potrebno da se zagrebe ispod mitizirajućih naslaga i da se istorijsko vreme prikaže u svom toku.

Čudnovato je to da je religija skoro jedina oblast ljudskog interesovanja i delovanja u kojoj čak i eksperti – telozi i sveštenici ne razumeju ono čime se bave i o čemu pričaju, ali opet nastupaju ili se barem pretvaraju da su potpuno sigurni u određene tvrdnje i da poznaju određene fenomene koje je nemoguće ljudskom biću spoznati. Jedna divna epizoda iz čuvene studije “Montaju – Oksitansko selo”, u kojoj tadašnji inkvizitor a budući papa Benedikt XII isleđuje jeres u južnoj Francuskoj, i jednoga Jevrejijna izvedenog pred crkveni sud ubeđuje petnaest dana u tajnu Trojstva, dodatnih osam dana u dvostruku prirodu Hrista, i dodatnih tri nedelje ga ubeđuje u dolazak Mesije. Verujem da je ubeđujujući nesrećnog Jevrejina inkvizitor potajno ubeđivao i sebe. Ukratko, ni starac koji čitav život provede u molitvi u isposništvu, ni patrijarh, niti bilo koji jerarh ma kako revnosno radio na imidžu božjeg čoveka, ne znaju ništa više o Bogu od bilo kog od nas. U istom su neznanju i stravi poput svakog verujućeg. Mogu uporno citirati svete tekstove, ali to je samo slaganje autoriteta na autoritet, oslanjanje na versku uobrazilju ljudi u istom takvom neznanju nastalu vekovima ranije sa veoma malo znanja o svetu oko sebe. I što je najvažnije nikako vam ne mogu završiti spasenje, naročito ne nekakvo kolektivno – nacionalno, kako je to izvitopereno u verziji svetosavlja, gde je nebo isparcelisano na nacije. Možemo da pitamo zajedno sa Tomasom Pejnom, “da li zlatar koji pravi krunu, pravi i vrlinu?” Tj. i mantija i skiptar, samo su odeća i ukras.

Ovde se u jednom obliku pokazuje ogromna hipokrizija današnjeg savremenog društva. Savremeni čovek koji svoju blagodet relativno dugovečnog života (posebno u odnosu na koju generaciju pre), svoje mogućnosti da nađe spas od bolova, da se odbrani od mikroba, da računa na opstanak sve svoje dece i da uživa u njihovom potomstvu, duguje dugom nizu naučnika istraživača, ali će se uvek pre setiti nekog nacionalnog i verskog vođe kada se upusti u čin vrednovanja istorijskih zasluga. Svoju dobrobit duguje ljudima poput Edvarda Dženera, oca imunologije, čoveka koji je prvi otkrio primenu vakcinacije protiv variole jednog od najvećih ubica u istoriji čovečanstva. Luja Pastera, začetnika mikrobiologije, teorije mikroba kojom se objašnjavaju uzročnici bolesti, izumitelja vakcina protiv antraksa i besnila, Ignaca Semelvajsa lekara koji je insistirao na higijeni ruku, zaslužnog za drastično smanjivanje smrtnosti porodilja, čoveka koji je poput nekakve sokratovske figure postradao za istinu, namučen i odbačen od medicinskog establišmenta svoje epohe. Džozefa Listera čuvenog hirurga, oca sterilizacije i modernih operativnih procedura, koji je potvrdio Pasterove teorije i Semelvajsove tvrdnje. Džona Snoua, prvog epidemiologa i anesteziologa, herojske figure u borbi protiv kolere i crkvene hijerarhije za primenu anestezije pri porođaju. Svaki put kada odvedete dete lekaru, setite se Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, Džonasa Salka “krstaša” protiv dečje paralize, pronalazača vakcine protiv polia, koju su u Americi, koja se rapidno razvijala, nazivali modernom kugom, koja je svake godine ostavljala hiljade dece u stanju invaliditeta. Čoveka koji je odbio da vakcinu patentira da bi lakše bila dostupna čitavom svetu, ne želeći da ostvari profit od nje. Na pitanje kome pripada patent? Odgovorio je “Rekao bih – svim ljudima, pa možete li patentirati Sunce?” Red imena i zasluga bi ovde mogao da se ređa bez kraja, i ne bi se morao zadržati samo na imenima iz sveta medicine, mogli bismo navesti i Edisona i Teslu i Normana Burlauga. Sve ove činjenice je Aleksej Kišjuhas naveo u izvanrednom tekstu u listu Danas, ali vredi ih ponoviti. Poenta je zamisliti porođaj bez higijene i anestezije, operaciju bez sterilizacije i anestezije.

Zamislite smrtnost dece bez vakcina (teško je ostati uveren u postojanje antivaksera suočenog sa besnilom), zamislite svet u kome ne znate uzrok bolesti i muka, u kome ne znate šta izaziva pomor? Svet neprestane paranoje, straha i besa. Zamislite svet u kojem vas jednostavan lom noge ili ruke dovodi u smrtnu opasnost, u kojem ne očekujete da će vam sva deca poživeti, u kojem je svaki porođaj igra na život i smrt porodilje i bebe, u kome su bolovi neprestani, u kome je i neznatna intervencija potencijalna smrt, u kome ne znate odakle bolesti dolaze i šta vam preti, u kome vam tako nešto kao upala slepog creva predstavlja najverovatniju smrtnu presudu. Pada mi na pamet jedan upečatljiv detalj iz autobiografske knjige Milovana Đilasa, “Revolucionarni rat”, u kome on kada majci saopštava da su poginuli otac i dva brata i sestra, ona mu odgovara “dosta sam rodila, pa mi je dosta i ostalo.” To je svet u kome se gubitak očekuje i podrazumeva. Ovde ne govorimo samo o spašavanju života, to često može ličiti na samo jednu statističku stavku čime se gubi dublji smisao. Ovde govorimo o spasavanju bezbroj svetova, jer svaki taj spašen život tvori svet za sebe, svet isprepletanih veza, odnosa, obaveza, nadanja sa drugim ljudima, jedinstvene emotivne istorije. Sva je prilika da većina nas u jednom trenutku svoga postojanja duguje svoj život, i to ne samo svoj nego verovatno i život i dobrobit najmilijih nekome od gore pomenutih. Zbog toga bi valjalo kada se razmišlja o identitetu obratiti pažnju i na one ljude usled čijih zasluga i imamo šansu da promišljamo o identitetskim stvarima. One ljude koji su naše bitisanje iščupali iz prirodnog stanja u kome je život “usamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak.”

U središtu ovog nesrazmernog vrednovanja se sa jedne stane nalazi određena vrste iluzije, svojevrsne varke kojoj je podložna naša moralna perspektiva, koja nas nagoni da kao predstavnike vrline uzimamo ratnika ili pustinjaka posvećenog odricanju i veri, a veoma retko odajemo počast u istoj meri naučniku posvećenom laboratorijskom radu, čiji plodovi su zaslužni za spašavanje milijardi života. Sa druge strane, daleko važnije, radi se o deficijenciji obrazovnog sistema, i nametanju i sprovođenju određenog kulturnog modela. U trenutnom stanju stvari teško je i očekivati da ova vrsta znanja postane široko rasprostranjena, jer bi za to bila potrebna promena obrazovne matrice. To bi podrazumavalo davanje primata naučnom metodu, racionalnom i kritičkom mišljenju i naglašavanju kooperativne (svako naučno saznanje nastaje u procesu razmene, interakcije, zatvorenošću se ništa ne postiže) i kumulativne (svako naučno dostignuće se naslanja na neprekinuti niz već osvojenih saznanja, jednom zadobijenih I univerzalno dostupnih čitavom čovečanstvu) prirode naučnog znanja. U oba slučaja od vas se zahteva da budete deo sveta, da sarađujete i razmenjujete sa drugima, da učite i nastavljate se na tekovine koje pripadaju svima. Autarkija, koja se skoro uvek u versko nacionalnim krugovima javlja kao ideal, u ovom slučaju potpuno upropašćava.

Da bi stvari postale jasnije potrebno je i na ideološkom planu se pomalo pozabaviti situacijom. Ideja da smo jednaki u pravima, da nam taj status pripada rođenjem – kao ljudskim bićima, bez obzira u kolikoj bedi i sirotinji i od ma kojih roditelja započeli svoj životni put, da bi drugačija situacija značila transgresiju ovih načela, nasilje nad prirodom stvari, koje se zbog određenih kompenzacija trpi sa manje ili više buke – ova ideja, koja je u srži samopoštovanja, potrebe da nas drugi priznaju kao ljude jednake njima samima, nije nešto u filozofsko političkom smislu urođeno ljudskim društvima. Neko je morao da osmisli da suverenitet potiče od naroda a ne od Boga ka kralju. Neko je morao ljudima da pokaže nakaradnost nasledne vlasti, da objasni da niko ne može drugom ljudskom biću darovati neka prava, jednostavno zato što mu ne pripadaju. Hrišćanstvo je napravilo početni korak. Ako je iznedrilo ideju da su svi ljudi jednaki pred Bogom, isto tako je to priznanje ostavilo za onaj svet. Crkva se kroz istoriju pokazala izuzetno spremnom da legitimiše sve vrste nejednakosti i privilegija. Predstavljala je jedan od stubova feudalnog poretka u čiju samu srž je ugrađena ideja inherentne nejednakosti i determisanosti nečijeg statusa rođenjem. Zar nije Sv. Pavle poručivao da je svaka vlast od boga? On poručuje Efežanima “Sluge! Slušajte gospodare svoje po tijelu, sa strahom i drktanjem, u prostoti srca svojega, kao i Hrista;” Nije dovoljno samo slušati, potrebno je slušati dragovoljno. Dakle ni hrišćanstvo, ni crkva, već filozofske ideje prosvetiteljstva, realizovane u građanskim revolucijama, su u najvećoj meri omeđile politički horizont modernog čoveka. Zbog toga bi svaki školarac morao da zna i da usvoji nešto o Hjumu, Kantu, Loku, Volteru, Rusou, Didrou, Pejnu, Frenklinu, između ostalih. Jer ma kako turobna politička stvarnost bila i ma kako praksa odudarala od načela, jednakost ljudi pred zakonom i ideja urođenih i neotuđivih ljudskih prava predstavlja politički aksiom svih modernih ustava, a takođe čine i suštinski element našeg samorazumevanja. Zbog toga smatramo da nam nešto pripada samim našim postojanjem, zbog toga se žalimo na represiju, zbog toga smatramo da zaslužujemo podjednak tretman kao i svi drugi i zbog toga nam naslednici Karađorđevića kada zahtevaju nešto izgledaju urnebesno.

Ako sada lakše možemo zamisliti našu sadašnju egzistenciju bez preterane pomoći i zasluge crkve, usled čega ona dobija ekskluzivnu poziciju stuba društva, roditelja i tumača nacionalnog diskursa, institucije sa maksimalno privilegija a nikakve odgovornosti? Meni su jasni psihološki mehanizmi potrebe za grupnim pripadanjem, za dihotomijom jedinstva unutra – neprijateljstva spolja, ali grupe pored potrebe za pripadnošću, služe i za zadovoljavanje potrebe za vlašću, jedne veoma profane volje za moć, ta želja da se bude deo kolektiva nije cela priča, nego samo njen početak. Ovde je u pitanju je process retribalizacije usled straha od promena, proces koji promovišu političke i kulturne elite, a čiji je SPC glavni nosilac totema. U poslednjih 30. godina, srpsko društvo i država se muče da se transformišu u otvorenu zajednicu, da prihvate konkurenciju kao poželjan koncept, da iznađu nove kanale nacionalnog diskursa, i kao posledica toga pojačanog straha i nemoći, elite recikliraju izmišljene ideološke koncepte oblačeći ih u novo ruho. Ova ipak još sveža ljubav između države i crkve, pravi od crkve pravog zavisnika od državne pomoći, kome nijedan stepen zaštite nije dovoljan, koji traži sve više i više, i finansijski i institucionalno, jer bez državne pomoći nije dovoljno spreman da se rve sa svetom. Isto tako, instituciju SPC u inostranstvu, a posebno u okruženju, pretvara od verske zajednice verujućih u ideološki politički organ srpske države. Da se izrazimo rečnikom ekonomista, crkva u ovako zatvorenom sistemu živi samo od rente, od preraspodele i na ideološke izazove odgovara recikliranjem ideja svojih najpoznatijih teologa. Oživljavanje ideoloških pozicija svetosavlja pruža najjasniju sliku stvari. Slučaj Nikolaja Velimirovića, čoveka duboko antisemitskih, filofašističkih pogleda, koji poput autentičnog teoretičara zavere koji je poderao svaki kontakt sa stvarnošću, na vrhuncu Holokausta, za muku i nesreću Drugog svetskog rata optužuje Jevreje, a koji biva proglašen za sveca i koji važi u ovom trenutku za moralnu vertikalu koja se ne dovodi u pitanje, dovoljno je slikovit. Ovde ima mesta za kratak komentar – zaista je fascinantno koliko su srpski nacionalisti osetljivi na bilo kakvu kritiku nekoga iz redova svojih nacionalnih veličina, a opet na ulazu u svoje domove drže reči čoveka koji je uporedio Svetog Savu i Adolfa Hitlera, nazvavši ga „svetiteljem, genijem i herojem.“ I da, znao je šta se tada dešavalo u Nemačkoj, i upravo zbog toga ga je i hvalio. Slavni francuski istoričar Fransoa Fire je pisao “pre nego što su ga osramotili njegovi zločini, fašizam je bio nada.“ Ovde treba dodati, da je i pored te sramote, i dalje nekima nada. Srpsko društvo se kolektivno nalazi u fazi jedne regresije, povlačenja u banalnu, isforsiranu, priželjkivanu i nadasve izmišljenu jednostavnost i monolitnost, a SPC je avangarda na čelu ovog procesa.