EMIL DIRKEM: OD MEHANIČKE DO ORGANSKE SOLIDARNOSTI

Autor/ica 17.5.2012. u 09:55

Povezani članci

Emil Dirkem (1858-1917) nadovezao se na rad francuskog socijalnog teoreticara Ogista Konta, ali postao je daleko znacajniji autor od samog Konta. Zapravo, neki sociolozi smatraju da je upravo Dirkem najvazniji teoreticar u istoriji sociologije. Veliki broj socioloskih teorija i danas nosi pecat Dirkemovog nacina razmisljanja.

Dve vrste solidarnosti

Dirkemova grand-teorija osvetljava problem istorijske transformacije primitivnih mehanickih drustava u moderna organska drustva. Ono sto sustinski razlikuje ta dva tipa drustva jeste drugacije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje i drzi na okupu. Kljucni pojam za razumevanje tog problema jeste drustvena podela rada. Pripadnike drustava koja karakterise mehanicka solidarnost povezuje cinjenica da svi obavljaju iste poslove (kao sto su lov ili sakupljanje plodova). Drugim recima, u primitivnim drustvima ljude na okupu drzi nerazvijena podela rada ili, jos bolje receno, njeno odsustvo. Za razliku od toga, u savremenim drustvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veci broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave cipele, drugi peku hleb, treci podizu decu ltd.) Solidarnost ovde proizilazi iz razlicitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i prezivela, potreban je doprinos veceg broja ljudi.

Tako je Dirkem zamisljao istorijski preokret od mehanicke ka organskoj solidarnosti. Njegov model jasno se razlikuje od onog Kontovog, koji podrazumeva prolazak kroz tri faze: teolosku, metafizicku i pozitivisticku. Ipak, najveca razlika izmedu ova dva teoreticara verovatno je u tome sto je Kont imao na umu promene u idejnoj sferi, u nacinu na koji ljudi nastoje da objasne svet oko sebe. Za razliku od njega, Dirkema su zanimale promene u materijalnom svetu, u nacinu na koji delimo i obavljamo nase poslove.

Promene u dinamickoj gustini

Sta uzrokuje smenu mehanicke solidarnosti organskom solidarnoscu? Dirkemov odgovor je da do nje dolazi usled povecane dinamicke gustine drustva. Za dinamicku gustinu drustva vazna su dva cinioca. Prvi je sam broj pripadnika drustva: on se neprekidno uvecava. Medutim, porast stanovnistva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer pojedinci i manje skupine ljudi mogu ziveti relativno odvojeni jedni od drugih i tako nastaviti da budu svastari sposobni da obavljaju razlicite vrste poslova. Drugim recima, cak i u drustvima s brojnom populacijom svaki pojedinac moze nastaviti da obavlja najveci deo potrebnih poslova samostalno. Prema tome, potrebno je da se desi jos nesto sto ce uvecati dinamicku gustinu, a potom dovesti do promena u podeli rada: neophodno je da dode do povecanja interakcije (medudejstvovanja) koja se odvija izmedu veceg broja pripadnika drustva. Kada sve veci broj ljudi cesce stupa u interakciju, dinamicka gustina drustva ce porasti i dostici tacku u kojoj dolazi do preobrazaja mehanicke u organsku solidarnost.

Mehanicka solidarnost – u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna drustva na okupu drzi nerazvijena podela rada i cinjenica da svi obavljaju istu vrstu poslova.Organska solidarnost — Dirkemova ideja da u savremenom drustvu, usled razvijene podele rada, solidarnost proizilazi iz razlicitosti; da bi drustvo funkcionisalo, pa cak i prezivelo, potreban je doprinos veceg broja pojedinaca.Dinamicka gustina – broj ljudi i ucestalost njihove interakcije. Povecanje dinamicke gustine dovodi do transformacije mehanicke u organsku solidarnost.

EMIL DIRKEM / Biografska skica

Emil Dirkem postavio je temelje za razvoj konzervativne sociologije i danas se smatra politickim konzervativcem. Ipak, u svoje vreme Dirkem je smatran liberalom. Potvrda za to je zapazena javna uloga koju je imao u odbrani Alfreda Drajfusa, Jevreja, vojnog kapetana cije je izvodenje na sud zbog izdaje, po misljenju mnogih, bilo zasnovano na antisemitizmu nekih delova francuskog drustva. Dirkem je bio duboko pogoden Drajfusovom aferom, narocito njenim antisemitizmom. Ali on taj antisemitizam nije pripisao rasizmu francuskog naroda; on ga je video kao simptom moraine bolesti s kojom je suoceno francusko drustvo kao celina. Govorio je:

„Kada drustvo prolazi kroz krizu ono ima potrebu da pronade nekoga koga moze smatrati odgovornim za svoju bolest i kome se moze svetiti za svoje nesrece. Oni koje je javno mnjenje vec diskriminisalo i proglasilo ih parijama prirodno su predodredeni da odigraju ulogu zrtvenog jegnjeta. Ono sto me uverava u ovu interpretaciju jeste nacin na koji je 1894. godine docekan ishod Drajfusovog sudenja. Izlivi radosti pre-plavili su bulevare. Ono sto bi trebalo da bude povod za javnu zalost, ljudi su proslavljali kao trijumf. Bar su znali koga da krive za ekonomske nevolje i moralnu bedu u kojoj su ziveli. Nevolje su dolazile od Jevreja. Optuznica je bila zvanicno dokazana. Samim tim, izgledalo je da ce stvari krenuti nabolje i ljudi su se osecali utesenim”.

Dirkemov interes za Drajfusovu aferu proistice iz njegovog dubokog i dozivotnog interesovanja za moralnost i moraine krize s kojima se suocava savremeno drustvo. Za Dirkema, odgovor na Drajfusovu aferu i slicne krize lezi u okoncanju moralne bolesti drustva. Posto se tako nesto nije moglo postici preko noci, Dirkem je predlagao konkretnije mere, kao sto su ostro suzbijanje javne mrznje ili napori vlasti da ukaze javnosti da je obmanjena. On je pozvao ljude da „budu hrabri i glasno i javno obznane svoje misljenje i da se ujedine kako bi ostvarili pobedu u borbi protiv opsteg ludila”.

Zasto povecanje dinamicke gustine drustva dovodi do potrebe za drugacijom podelom rada? Naime, sto u drustvu ima vise ljudi, intenzivnije je takmicenje oko upotrebe oskudnih resursa, kao sto su zemljiste, divljac, voce i povrce. Posto se svi nadmecu oko svega, rastu drustveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, razvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jacanju harmonije u drustvu. Sto je jos vaznije, veca specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi vecoj efikasnosti i, konacno, vecoj produk-tivnosti. Sledstveno, usloznjavanjem i razvojem podele rada bice vise svega za rastucu populaciju. Veci mir i prosperitet posledica su razvoja podele rada, ili je barem Dirkem tako mislio.

Kolektivna svest

Drugi vazan aspekt Dirkemovog argumenta o preobrazaju organske solidarnosti u mehanicku solidarnost jeste tvrdnja da je taj preobrazaj pracen dramaticnom promenom u onome sto on naziva kolektivnom svescu. Nju cine verovanja i osecanja koja su zajednicka clanovima neke grupe, plemena ili drustva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne poseduje u celini. Kolektivna svest mehanickih drustava razlikuje se od kolektivne svesti organskih drustava.

Kolektivna svest – verovanja i osecanja koja su zajednicka clanovima neke grupe, plemena ili drustva.

U malim, neizdiferenciranim drustvima, povezanim mehanickom solidarnoscu, kolektivna svest utice na svakoga i od velikog je znacaja za zajednicu. Ljudima su kolektivne predstave veoma vazne. One deluju veoma snazno, pa ce ljudi verovatno postupati u skladu s njima. Takode, kolektivne predstave prilicno su rigidne i obicno povezane s religijom.

U velikim, izdiferenciranim drustvima, povezanim organskom solidarnoscu, manje ljudi je pod uticajem kolektivne svesti. Drugim recima, veci broj ljudi je spreman da je izigra, delimicno ili u potpunosti. Kolektivna svest nije vise toliko vazna i cini se da vecini ljudi nije mnogo stalo do nje. Osim toga, daleko je slabija i ne vrsi ni priblizno tako jaku kontrolu nad ljudima; mnogo je fleksibilnija i prilagodljivija i manje je povezana s rigidnim nacinom razmisljanja (kao sto je, recimo, religija).

Na primer, u primitivnim drustvima koja se zasnivaju na mehanickoj solidarnosti, ljudi smatraju da je vazno aktivno ucestvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, ukljucujuci tu i izbor novog poglavice. Pojedinac koji ne bi zeleo da ucestvuje u plemenskim aktivnostima bio bi obelezen od strane kolektiva i ostali clanovi bi ga gledali popreko. Nasuprot tome, u savremenim drustvima povezanim organskom solidarnoscu, interesovanje za takvu politicku participaciju (na primer, glasanje za predsednika drzave) nije ni priblizno toliko jako. Od ljudi se zahteva da glasaju, ali razlog koji se za to navodi nije dovoljno jak. Mozda je vazno da neka zemlja dobije predsednika, ali usled razvijene podele rada i vece nezavisnosti pojedinca od kolektiva, veliki broj ljudi smatra da izbor predsednika nije od presudne vaznosti za njihov zivot. Osim toga, u savremenim drustvima nije moguce uspostaviti efikasnu kontrolu nad svim clanovima drustva. Cak i kada bi svi smatrali da je glasanje vazno, cinjenica da neko nije glasao Iako moze da promakne komsijama. Ako niko ne zna da li ste glasali ili niste, niko vas ne moze ni osuditi za vase neucestvovanje u torn javnom poslu.

Krivicno i restitutivno pravo

Kako da znamo da li je bilo prelaska mehanicke solidarnosti u organsku solidarnost, jake kolektivne svesti u slabu kolektivnu svest? Dirkem objasnjava da te promene mozemo opaziti posmatrajuci transformaciju pravnog sistema. Mehanicku solidarnost karakterise krivicno pravo. To je oblik prava u kome se prestupnici ostro kaznjavaju za svaki postupak koji cvrsto integrisana zajednica dozivljava kao prekrsaj snazne kolektivne svesti. Krada domace zivotinje, recimo, moze dovesti do odsecanja ruku kradIjivca. Slicno tome, bogohuljenje moze rezultirati odsecanjem jezika bogohulniku. Ljudi su toliko vezani za moralni sistem, da ce svaki njegov prekrsaj verovatno naici na zustro i ostro kaznjavanje prestupnika. Takve reakcije dokaz su da se krivicno pravo primenjuje, a postojanje prava nije nista drugo do materijalni odraz postojanja jake kolektivne svesti i drustva povezanog mehanickom solidarnoscu.

Kao sto smo videli, s vremenom je mehanicka solidarnost ustupila mesto organskoj solidarnosti i postepenom slabljenju kolektivne svesti. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da pojedince surovo kaznjava i za naizgled beznacajne prekrsaje kolektivne moralnosti, savremeno drustvo ce od njih zahtevati da se drze zakona ili da se oduze onima kojima su naneli stetu. Recimo, od nekoga ko ukrade domacu zivotinju moze se zahtevati da 100 sati radi na farmi ostecenog, plati kaznu, ili da se oduzi drustvu tako sto ce provesti kraci period u zatvoru. To je ocigledno daleko blaza reakcija od odsecanja ruke lopovu. Razlog za takvu reakciju nalazi se u tome sto kolektiv nije duboko i emocionalno vezan za opstu moralnost koja predstavlja osnovu tog prava. Umesto kolektiva, za sprovodenje prava, a time i ukljucivanje morala u drustvo, staraju se izabrani sluzbenici (policajci, sudski cinovnici). Zajednica se tako moze distancirati od tog problema, sa znanjem da o njemu brinu placeni ili izabrani sluzbenici.

Krivicno pravo – obelezje mehanicke solidarnosti. Oblik prava u kojem ce prestupnici verovatno biti ostro kaznjeni za svaki postupak koji cvrsto integrisana zajednica dozivljava kao prekrsaj snazne kolektivne svesti. Restitutivno pravo – obelezje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti. Taj oblik prava od prestupnika zahteva da se drze zakona ili da nadoknade stetu onima koje su povredili svojim postupcima.

Osim toga, po svoj prilici, pojave u savremenim drustvima poput blasfemije (bogohuljenja) proci ce nezapazeno i nekaznjeno. Posto poseduju daleko slabiju kolektivnu svest i ne pridaju veliku vaznost religiji, ljudi ce na blasfemiju uglavnom reagovati blago ili cak uopste nece reagovati na nju. A vlasti, zauzete daleko vecim problemima kao sto su suzbijanje kriminala i zloupotreba narkotika, verovatno nece uopste obracati paznju na blasfemiju, cak i kada je protivzakonita.

Anomija

Na jednom nivou, cini se da Dirkem opisuje i objasnjava istorijsku promenu od jednog tipa solidarnosti ka drugom tipu. Dva tipa solidarnosti samo naizgled su razlicita, a jedan tip ne cini se ni boljim ni losijim od drugog. Iako ni mehanicka solidarnost nije oslobodena problema, Dirkema vise brinu problemi vezani za organsku solidarnost i pitanje njihovog resavanja. Organsku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najvise zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju posmatrao kao patolosku pojavu, cime je nagovestio da ona moze da se izleci. Dijagnozirajuci drustvene bolesti i trazeci lekove za njih, Dirkem i teoreticari poput njega (Kont, Spenser, Marks), veoma su podsecali na lekare.

Kljucni koncept Drustvene cinjenice

Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologije presudan je koncept drustvenih cinjenica. Dirkem je ovaj koncept razvio boreći se da sociologiju, kao tada novu discipline odvoji od vec postojecih disciplina, psihologije i filozofije.

Drustvene cinjenice – po Dirkemu, drustvene cinjenice su predmet proucavanja sociologije.
Drustvene cinjenice treba tretirati kao stvari koje su za pojedince spoljne i prinudne, i treba ih proucavati empirijski.

Dole su fllozofl razmisljali o apstrakcijama, Dirkem je tvrdio da sociolozi drustvene cinjenice treba da tretiraju kao stvari. Kao takve, drustvene cinjenice proucavale bi se empirijski. Ta praksa razlikovala bi sociologe od filozofa koji su samo spekulisali o apstraktnim pitanjima, bez zalazenja u stvarni svet i bez prikupljanja cinjenica o konkretnim drustvenim pojavama. Dirkem je tvrdio i to da drustvene cinjenice na pojedince deluju eksterno i prinudno. Time ih je razlikovao od psiholoskih cinjenica koje proucavaju psiholozi. Jer, za razliku od drustvenih cinjenica, psiholoske cinjenice su za pojedince unutrasnje, a ne spoljne, i nisu neophodno prinudne za njih. Takode, Dirkem je pravio razliku izmedu dve vrste drustvenih cinjenica. Prva vrsta su materijalne drustvene cinjenice. To su drustvene cinjenice materijalizovane u spoljnom svetu. Primer takvih je struktuta ucionice u kojoj se pohada nastava. Ucionica je materijalna realnost (mozemo dodirnuti zidove, stolove, tablu) i, kao takva, ona je za nas spoljna i prinudna. Struktura prostorije moze podsticajno uticati na studente da pazljivo prate predavanje i hvataju beleske. Takode, ona je tu da nas spreci da, recimo, igramo fudbal u prostoriji dok je predavanje u toku.

Postoje i nematerijalne drustvene cinjenice. One su takode spoljne i prinudne, ali nemaju materijalnu formu. Najpoznatiji primer nematerijalnih drustvenih cinjenica u sociologiji su norme i vrednosti. Drugim recima, mi smo spreceni da u amfiteatru igramo fudbal dok je predavanje u toku i zbog nepisanih i siroko prihvacenih pravila koja defisu ponasanje u ucionici. Stavise, nauceni smo da visoko cenimo i vrednujemo obrazovanje, sto nas sprecava da radimo bilo sta sto bi se moglo smatrati njegovim nepostovanjem.

Ali, iako mozemo da vidimo kako nematerijalne drustvene cinjenice na nas deluju prinudno, na koji nacin su nam one spoljne? Odgovor lezi u tome sto su norme i vrednosti drustva u zajednickoj svojini kolektiva. Neke, mozda i mnoge od njih, usadene su u pojedinca procesom socijalizacije, ali nijedan pojedinac ne poseduje nista sto ga priblizava tim normama i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje iskljucivo kolektiv. Dirkem u knjizi Pravila sotioloskog metoda pise: „Kad vrsim svoju duznost brata, supruga ili gradanina, kad izvrsavam obaveze koje sam ugovorio, ja ispunjavam duznosti koje se nalaze van mene i mojih postupaka; ja ispunjavam duznosti koje su definisane pravom i obicajima. Cak i onda kada su one u skladu sa mojim sopstvenim osecanjima i kad u sebi osecam njihovu stvarnost, stvarnost ne prestaje da bude objektivna, jer ih nisam ja stvorio, vec sam ih vaspitanjem primio”. U torn smislu, mozemo reci da su za nas drustvene cinjenice spoljne.

Materijalne drustvene cinjenice – drustvene cinjenice koje imaju materijalan (opipljiv) oblik (recimo, amfiteatar). Nematerijalne drustvene cinjenice – drustvene cinjenice koje su spoljne i prinudne, ali koje imaju nematerijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).

Mnogi sociolozi i danas usmeravaju svoju paznju na drustvene cinjenice. Medutim, retko se koristi taj, sada zastareo, izraz. Sociolozi se radije usredsreduju na. drustvenu strukturu (materijalne drustvene cinjenice) i drustvene ustanove (nematerijalne drustvene cinjenice). Jasno da je u svojim naporima da razdvoji sociologiju od psihologije i filozofije, Dirkem nastupio sa isuvise uskom i ogranicenom definicijom sadržaja sociologije. Kao sto cemo videti, danas mnogi sociolozi proucavaju mnosrvo pojava koje se ne bi mogle podvesti pod Dirkemove drustvene cinjenice.

Anomiju mozemo definisati kao stanje u kojem pojedinci ne znaju sta se od njih ocekuje. Takvo stanje javlja se u trenucima slabljenja kolektivne svesti u organskim drustvima. U takvim situacijama postoji samo nekoliko jasnih i snaznih kolektivnih predstava. Kao rezultat toga, ljudi se suocavaju s nizom dilema. Zamislite da setate putem i naidete na izgubljenu ovcu. U dobro uredenom drustvu s jakom kolektivnom svescu, potrazicete pastira i vratiti mu ovcu. U anomicnom drustvu, medutim, vece su sanse da cete pokupiti ovcu i pobeci s lica mesta. Dirkem tvrdi da takvo ponasanje nastaje jer u anomicnim situacijama ljudi ne znaju sta se od njih ocekuje i prepusteni su sami sebi, bez jasnog i sigurnog uporista. Takvo stanje se ne moze zateci u drustvima u kojima postoji mehanicka solidarnost. Clanovi takvih drustava dobro poznaju verovanja zajednice i potpuno im je jasno kakvo se ponasanje od njih ocekuje u svakoj situaciji. Ljudi znaju gde im je mesto, zbog cega ova drustva ne pate od anomije.

Anomija – stanje u kojem pojedinci ne znaju sta se od njih ocekuje i prepusteni su samima sebi, bez jasnog i sigurnog uporista. Javlja se u organskim drustvima.

(Dz. Rucer: Savremena socioloska teorija i njeni klasicni koreni)