U Srbiji ništa novo: I novi patrijarh po meri vlasti

Povezani članci

• Милошевић је сломио ЈНА
• Revizija historije Josipovićevog savjetnika
• Predizborne nedoumice: GLUPOST NIPOŠTO NE ODVAJATI OD VLASTI
• Ešdaun: Rusija potiče secesionističke tendencije bosanskih Srba
• Čileizacija Grčke
• ČETIRI ZIMSKE GUME

Državni i crkveni poglavar su pod jednom kapom!

Piše: Dragan Banjac

Četiri dana posle Sretenja, danas, 19. februara/veljače, ustoličen je novi, četrdesetšesti patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC), Porfirije čija puna titula glasi: arhepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski. Na molitvenoj svečanosti u beogradskoj Sabornoj crkvi činom ustoličenja novi patrijarh preuzeo je sva prava i dužnosti koji mu po kanonima i Crkvenom ustavu pripadaju, a mitropolit dabrobosanski Hrizostom, kao čuvar trona dok je bio upražnjen nakon smrti patrijarha Irineja, predao mu je poglavarska znamenja žezlo, panagiju i belu patrijarašku panu.

Predaja poglavarskih znamenja, praćena uzvicima “dostojan” (άξιος grč) označava da je patrijarh uveden u tron, nakon čega je rekao da će i njemu i Crkvi na prvom mestu “biti stradalni Srbi sa Kosova, koji žive u neraskidivom jedinstvu sa Srbima bilo gde na svetu”. “Najveća briga moja i naše crkve biće naše mnogostradalno Kosovo i Metohija, naš duhovni Jerusalim. Kosovo i Metohija za Srbe nisu naprosto mit, jer mit pripada svetu imaginacije, pa se tu može i gubiti i pobeđivati. Kosovo je naš zavet, zavet koji je vezan za Novi zavet, čiji je temelj svetost. Otuda je Kosovo za nas nit, pupčana vrpca koja nas povezuje suštinom našeg identiteta. Mi smo u Kosovu i Kosovo je u nama”, rekao je novi patrijarh.

Služba patrijarha je služba prvog među jednakima. Nastojaću da, u meri svojih mogućnosti, negujem saborni duh. Da ne bude razdora, već da svi budemo saglasni u jednoj misli, rekao je i dodao da prvenstveni zadatak Crkve nije da stvara bolje uslove za život da rešava socijalne, političke ili druge probleme, već da se u Crkvu dolazi na liturgiju. “Molim se Bogu i molim sve vas da me molitveno i delatno podržite da obavim ovaj veliki i odgovorni zadatak koji je stavljen pred mene”, kazao je i obećao da će da nastavi da povezuje ljude, kao što je to činio u Hrvatskoj i Sloveniji, koje su mu postale druge domovine.

Nakon što su zvona Saborne crkve (koja se nalazi naspram Patrijaršijskog doma) označila kraj molitvene svečanosti na kojoj je ustoličen novi poglavar SPC, novi čuvar “stada” sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem otišao je u Patrijaršijski dom. Tih petnaestak metara prešli su u pratnji “guzonje iz Laktaša” kako je Milorada Dodika, predsedavajućeg člana Predsedništva Bosne i Hercegovine okarakterisao jedan građanini odeven u kožnu jaknu američke avijacije.

Dan ranije, na sednici održanoj u Hramu sv. Save, Porfirije (koji je na ovaj svet došao (Bečej, 1961) kao Prvoslav Perić izabran jeza novog patrijarha. Osnovnu školu završio je u Čurugu, a gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu. Diplomirao je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1986. godine, kada ga je blažene uspomene Episkop raško-prizrenski, a potonji Patrijarh srpski Pavle, u manastiru Svete Trojice u Mušutištu rukopoložio u čin jerođakona. Na  postdiplomskim studijama u Atini bio je od 1986. do 1990., a nakon toga, po blagoslovu episkopa bačkog, dr Irineja dolazi u manastir Svetih arhangela u Kovilju, gde je rukopoložen u sveštenomonaški čin i postavljen za igumana. Bio je prvi arhijerej SPC kome je povereno staranje nad organizacijom verskog života u Vojsci Srbije (2010. – 2011.), a Skupština Srbije ga je, kao predstavnika “svih crkava i verskih zajednica”, izabrala (2005.) za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA), koji ga je za svog predsednika izabrao 2008. godine.

“Ja jesam Srbin, ali sam pre svega hrišćanin, a to je univerzalna vrednost i zato ću propovedati i svedočiti Hrista. Volim svoj narod, ali volim i voleću i sve druge narode, svakog čoveka, svaku ikonu božiju”, govorio je. Pravila su nalagala da se imena kandidata koji dobiju više od polovine glasova Sabora stave u tri koverte. Nakon toga, iguman koji se posebno odredi za tu priliku dolazi u Hram i izvlači iz Jevanđelja jednu kovertu sa imenom novog patrijarha. Procedura predviđa da se prvo utvrdi lista vladika koje imaju pravo da budu birani, pri čemu je uslov da upravljaju eparhijom najmanje pet godina. Nakon toga počinje glasanje kako bi se odredila tri kandidata za patrijarha sa više od polovine glasova, da bi se zatim žrebom izvukla jedna od tri koverte sa imenom novog poglavara. Zasedanjem je predsedavao mitropolit sa najdužim stažom, u ovom slučaju vladika sremski Vasilije, jer je episkop šabački Lavrentije sprečen zbog zdravstvenih problema. Neophodno je bilo da Saboru prisustvuje više od dve trećine vladika, ali vladika koji je opravdano odsutan može svoj glas da poveri drugom vladici.

Ono što je u ovoj prilici (namerno) preskočeno novog srpskog patrijarha dovodi u sumnju da nije baš cvećka (osoba koja se ne odlikuje pozitivnim kvalitetima, Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, knjiga šesta, str. 7699), i kojoj se spočitava da je sklona raskoši i da je veliki imetak stekao prodajom rakije i angažovanjem u Republičkoj radiodifuznoj agenciji.

Sve su svemu, Crkva (SPC, ta militantna, nacionalšovinistička i švercerska organizacija bliska tronu) dobila je novog poglavara. Izbor je, kako (Peščanik) reče Ljubodrag Stojadinović, obavljen brzo, a “ispunjena su očekivanja koja je valjalo ispuniti. Na mnogaja ljeta, pisalo je u poruci sa najvišeg mesta u državi”. Stojadinović s pravom podseća da vernici nisu dobili patrijarha koji bi bilo čime podsećao na počivšeg Pavla, asketizam među kaluđerskom jer “elitom pripada davnoj prošlosti”.

Dakle, nije bilo mnogo (svetovnog) uzbuđenja niti nedoumica oko belog dima sa Vračara, delu Beograda, gde se nalazi hram sv. Save. Ljudi koji se time bave već davno su znali ishod: pobediće onaj kandidat koji je potpuno usklađen sa vladajućom voljom. Gospodar Srbije jeste imao apsolutnu podršku pokojnog Irineja, koji je izvan svojih ovlašćenja proglasio Vučića božjim izaslanikom, jer se „kao lav bori za srpsko Kosovo“.

Vladika Amfilohije je povodom Kosova bez zadrške proglašavao Vučića izdajnikom i kukavicom, što je na jednom mitingu na Trgu Republike bilo propraćeno perfonmansom (na kamionu sa poluotvorenom ciradom sa minijutarnim /Vučićevim/ mrtvačkim kovčegom, ge je bio i vladika Atanasije) i tako postao omiljeni (poč. Amflohije) model za raspeće u vladinim tabloidima. I sam nastao u protivrečnom rodoslovu, građanin Risto Radović je mesecima, u svojoj poslednjoj misiji vodio litije po Crnoj Gori, i  otišao u večni život posle bolesti, koju je, kako reče pesnik, pobedio svojom smrću.

Država, Crkva i sluganski mediji pronašli su sebi novo čelo za čavao i telo za raspeće. To je vladika Grigorije. On nije postao opasan što želi vlast, nego kao “paralela normalnog sa ludilom” kako trvdi Stojadinović. Boj za Kosovo će da se vodi u sferi izanđale mitologije, što je zamisao “srpskog domaćina” (Aleksandra Vučiča) koji bi da što duže zadrži zadnjicu u najvošoj fotelji, da očuva tron.

Počem, novi patrijarh poglavara države, poput svog prethodnika, teško da će da proglasi “božjim sinom, jer će ga podići izvan toga. Porfirije pripada novoj skolastici jer je svojevremeno bio u skamiji u kojoj je sada zloglasna Olivera Zekić. A gde je, opet, došao na mig (predlog) Demokratske stranke. Vlast je odahnula jer je dobila svog čoveka na čelu Crkve i to je, kako reče Slobodan Sadžakov “najsrećniji izbor” za koji su, kako reče prodavac na jednoj beogradskoj pijaci, postojale tri kuverte s itim imenom.

Ne brinite, SPC se nije promenila. Na jednoj tribini Građanskog demokratskog foruma (30. novembra 2019.), na temu “Crkva i nacionalizam” na kojoj su govorili profesor (FDU) Nenad Prokić, prof. dr. fra Mile Babić i protojerej Ljubivoje Stojanović, ovog poslednjeg sam pre početka tribine (u četiri oka) upitao za mišljenje o predsatvniku Crkve koji je usred ratnog vihora na razmeđi BiH i Srbije ubicama Bošnjaka poželeo mirnu ruku i bistro oko. Stojanović je okolišao i govorio kako pomenuti pop (Marić) nije imao potrebne kvalifikacije (čitaj: obrazovanje), a na pitanje zašto se Crkva nije odrekla takve protuve – zaćutao je. Na dodatno pitanje: da li da Vam to pitanje postavim tokom tribine, Stojanović je rekao: “Nemojte, molim vas!”.

Dakle, državni i crkveni poglavar su pod jednom kapom!