Preko Tarabića do Kleopatre

Povezani članci

• Kršćansko predziđe
• Nerzuk Ćurak: Tamo gdje se cilja raj, promašuje se zemlja
• SVE ČESTITKE ZLATNOM LJILJANU, GOSPODINU KOMŠIĆU
• ‘Dosta!’: Diljem Hrvatske održani prosvjedi podrške Mireli Čavajdi
• Terorist na žalu
• The Guardian: Kriza je prilika za BiH, pogoršanje situacije moglo bi izazvati reakciju SAD-a i EU

Crno mastilo na belom papiru. Smešna realnost, uzbuđujuća svakodnevnica i neograničena količina ljudske gluposti rasprostranjena etrom, sažete su u nekoliko rečenica na presavijenom tabaku, više komada. Napisati da bi samo bilo napisano, ne ide. Ipak, u većini slučajeva jeste tako. Netko nešto od svega napisanog i pročita, ali slabo išta od toga ostane u glavama. Da nije ovako kako je možda nam se sve ovo, što nam se događa u novom milenijumu, ne bi dešavalo. Koliko puta sam čuo kako nas nazivaju „narodima“, a mi smo ustvari „socijalne grupacije“ kojima je jedini cilj nekoga zajebati u kratkom vremenskom periodu za male pare. I dok se situacija u regionu stabilnosti i dalje destabilizuje srećni smo što nas s vremena na vreme unutarnje, a i vanjske političke elite podsete na to da nam je svima skupa jedan od vodećih prioriteta članstvo u EU. Nama u Srbiji inozemni vlastodršci upućuju i dodatne upute, a najomiljeniji mi je da nam vize zasigurno neće ukinuti već suspendovati do daljnjeg. A šta bi svega bilo da nas nisu kojim slučajem uhvatili i da je Serge Brammertz kojim slučajem popio koju rakijicu više pre donošenja konačne odluke o našoj, sve više iscrpljujućoj, suradnji sa sudom u ’agu. A uvek sam se pitao tko tu koga jebava, oni nas ili mi nji’?

            Posle samo nekoliko meseci od jakog zemljotresa i užasnog cunamija koji je zadesio istočnu srpsku pokrajinu, Japan (znate ono Srbija do Tokija), turbulencije slabijega inteziteta i dalje drmaju regiju. Prema ispovesti bivšeg najboljeg druga Momira Bulatovića, Mila Đukanovića, glavni krivac za podrhtavanje terena jeste socijalna grupa naseljena na delu teritorije nekadašnje Socijalističke Republike Srbije (Srbije bez Kosova, odnosno, Srbije i Fruške Gore). Mladi i nadasve emotivni ministar vanjskih poslova, Vuk Jeremić, pokušao je da ospori ovo ispovedanje na sebi svojstven način uz svoj jebeno nenormalan osmeh, ali mnoge je zabolelo uvo, a i nešto drugo zbog radi toga.  Još su davnih dana Tarabići reknuli „Gusle će umuknuti kada dođe vreme cepanja dve državice, koje su svaka za sebe male, a zajedno jedva da su nešto.”.

            No, ovo i nije neki problem za nas Srbende. Navikli smo mi da ne optužuju i za ono za šta smo krivi i za šta nismo, a obično jesmo krivi za nešto. Trenutno najveći problem u Srbiji bez Kosova jeste broj žena u parlamentu i ponovno šopingovanje Luke Beograd (tamte za kuku-riku).

            Poznato je da je broj predstavnika nacionalnih manjina (gde se pored malih naroda, manjih od nas, svrstavaju i članovi gay populacije, a od skoro i žene) u parlamentu neadekvatan i da eventualno povećanje istog može ugroziti  homogenost srpstva u skupštinskoj kantini i sobi za izlaganje i govoranciju. Time bi vele-Srbijanci i dođoši sa koje kakvih čuka (na primer Mr. Palma from I Year*) bili momentalno ometeni u daljem razvoju. Pametne, emotivne i estetski kompovane dame u srbijanskoj politici načinile bi još veću konfuziju u zemlji konfuznih ličnosti. Zamislite još nekoliko intelektualki (oprostite mi, molim Vas, na korišćenju ovog plemenitog izraza u ove svrhe, ali morate imati na umu da je reč „intelektualka“ (ali i „intelektualac“, da se ne vređamo) u Srbiji izgubila svaki smisao) poput meni omiljenih Nade Kolundžije ili Jelene Trivan.

            Ajme meni. Zašto se čudim bilo čemu što se dešava u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu? Zamislite, molim Vas, kada je jedan pravnik pripravnik, Branko Radujko, dobio nagradu „Poslovni čovek godine“ za ekspertsko vođenje Telekoma koji bi uspešnije od njega vodila i keruša Mila da je kojim slučajem dobila tu priliku.

            Ukoliko po principu „platiš pet, dobiješ šest“ predsedniku i ministru Cvetkoviću uvali Luku Beograd, potencijalni dobitnik ove „prestižne“ nagrade, koju dodeljuje NVO Privredna komora Beograda, zasigurno će biti finansijski mag i „bizmismen“, Milan Beko. Naravno, ja bih svakako među kandidate za ovako veliku nagradu uvrstio i „rtaće iz kićbloa“**. Ono što se dešava/lo oko Luke Beograd je ništa drugo do sprdnja sa polucivilizovanim, polupismenim, nepismenim i otupelim narodom, oprostite, pripadnicima socijalne grupacije u Srbiji. Država je najpre rigidnom privatizacijom firmu poklonila zaposlenima. Nakon toga je ta ista država dozvolila da se ta ista Luka Beograd proda Beku i Mišku i sada ima nameru da je ili uvali nekome trećem ili možda „nacionalizuje“ za velike pare. A zašto?  Ma, ne kupuju se stanovi ni po Belvilu (Biram lokaciju! Sprdnja.), a ne da se kupuju stanovi „na vodi“, iako, doduše, još nisu izgrađeni.  Sine, idi do reke udavi se. Nemoj mene da daviš.

            Koliko god pokušavam da shvatim način na koji funkcioniše socijalna grupa u Srbiji i prokljuvim kada će orjentaciono da dostigne vrhunac svoje gluposti nikako mi ne ulazi u glavu zbog čega su nas još onomad napljuvali Arčibald Rajs i braća Tarabići. „Narod će izglupiti i glupiti sve više i više. Ljudi će omrznuti vazduh i svu božju ljepotu, pa će bježati u smrad. Niko ih neće tamo goniti, nego će oni to sami, od svoje volje, činjeti. Čovek će više vjerovati svom sokoćalu, nego svome prvom komšiji. Otići ćemo neđe na sjevernu stranu, te ćemo pošlje vidjeti kaku smo glupost učinjeli i jopet ćemo se vamo vratiti.” – rekoše naša braća, braća Tarabići.

I ko je onda ovde normalan? Ovo bih, obzirom da su Tarabići davno umreli, morao pitati Kleopatru.

* On Serbian-English language „I Year“ is meaning for Serbian town Jagodina something like „New Now“ for Novi Sad.

**vidi istoimeni text autora ovega texta