Sijamska pometnja

Autor/ica 28.1.2011. u 03:04

Povezani članci

Sijamska pometnja

Manitua mi, nameravao sam da ostanem sasvim izvan ove gungule oko NIN-ove nagrade. Mislim, why bother? Zamorno je i (u)zaludno baviti se tim krivim Drinama i ostalim Markovim konacima i konjacima, a i previše je već u toj kakofoniji onih vrištavih vokala kojima ne treba verovati nikada i ništa, čak ni kad slučajno kažu nešto što je blizu istine. Megjutoa, ima tu nekih stvari od “šireg značaja”, pa bi možda bilo šteta zaobići ih.

Vreme je nedavno pisalo – sine ira et studio – o kontekstualno sve bizarnijem “jezičkom paragrafu” po kojem bi se imalo odrediti koji bi roman mogao, a koji pak ne bi, ući u konkurenciju za nagradu. I sam sam se, već davnih dana (1999-2001) radeći u tom žiriju suočavao sa tom statutarnom besmislicom. Zapanjujuće je da je taj relikt devedesetih (kada je možda i imao kakvog-takvog smisla, jer je bio iznuđen ratnim raspadom države i književnog tržišta, te fizičkom nemogućnošću dolaženja do knjiga “sa druge strane”) i dan-danas živ i zdrav, pa još dobija i javnu odbranu, ama sasvim neubedljivu. Radi se, naime, o tome da se “jezička klauzula” po kojoj za NIN-ovu nagradu konkurišu samo romani “napisani na srpskom jeziku” neodbranjiva iz jednog prokleto jakog razloga: “srpski jezik” kao zaseban entitet uopšte ne postoji, baš kao što u tom i takvom svojstvu ne postoje ni hrvatski, bosanski ili crnogorski jezik. To je, naime, sve jedan te isti jezik (u nekoliko ravnopravnih standardnih varijanti), i to je notorna činjenica i naših života i naših lektira, koja nema nikakve veze sa političko-istorijskim tumbanjima i sa time žive li narodi koji ga govore u jednoj zajedničkoj ili u deset zavađenih država. Takođe, to nema veze s bilo kakvom “političkom voljom”: sve i kad bi ama baš svi Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci ovog sveta urliknuli da ne govore jednim, nego četirima zasebnim jezicima, oni bi i to urliknuće urliknuli na – zajedničkom jeziku! Uostalom, i govornici španskog jezika žive u mnogo država (na dva-tri kontinenta) pa nikom ništa. Da on – dakle, nekakav zaseban i odelit “srpski jezik” – kao takav postoji (kao što, recimo, postoji slovenački, litvanski ili svahili), onda bi mu i “granice” bilo lako odrediti: ne morate biti lingvistički genije da utvrdite da je poezija Tomaža Šalamuna pisana na slovenačkom jeziku, a Krležine “Balade Petrice Kerempuha” nisu, ma koliko njegova “kajkavština” bila srodna i bliska slovenščini. Sa druge strane, koje tačno jezičke uslove treba da zadovolji neki romaneskni tekst da bi bio smatran “srpskim”?

Odmah ću vam precizno odgovoriti: baš nikakve. Evo vam jedne epizode iz vakta mog žiriranja kao ilustracije. Roman Sime Mraovića, pisan na kombinaciji hrvatskog varijantskog standarda i zagrebačkog slenga, bio je u konkurenciji, a roman, šta znam, Zorana Ferića, umešen od istog tog jezičkog testa, dakako, nije bio. Pri tome su obojica Zagrepčani, obojici su, štaviše, knjige objavljene u Zagrebu. Ali, jbg, ako se zoveš Simo (a ne, recimo, Stjepan), pa ti još knjigu objavi Srpsko kulturno društvo, onda ćemo reći da ti je roman objavljen na “srpskom jeziku”, i mirna Bačka, a ako si Stjepan, onda ništa, više sreće u sledećem životu… I što je najzaumnije od svega, žiri zaista nije ni mogao u tim okolnostima da postupi drugačije: ni da diskvalifikuje Simu (“kao metaforu”, dakako), ni da uvrsti nekog proizvoljno odabranog ne-Simu (pa makar i objavljenog usred Beograda), jer bi se onda, između ostalog, postavilo pitanje: zašto samo taj i taj, zašto ne i svi drugi? Zašto ne svaki svakicijati roman koji je bilo gde objavljen na jeziku Srba, Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca? Jer, ne zaboravite: uslov mesta objavljivanja ne postoji u propozicijama; knjiga može izaći i u Vankuveru i u Alma-ati (“u Alma-ati Alma-atac”, rekao bi Ivan Slamnig…), važno je samo da je “na srpskom jeziku”. A onda opet, baš zato, to ne možeš da uradiš, jer bi ispalo da namećeš Zoranu Feriću (opet “kao metafori”) da piše “na srpskom jeziku”, što je u najmanju ruku glupo.

Prevedimo to na ovogodišnju situaciju. Šta konkretno diskvalifikuje roman Sjetva soli? Samo to što ga je napisao čovek koji se zove Muharem Bazdulj. Da je ne samo istoimeni nego identični romaneskni tekst potpisao, na primer, čovek koji se zove Nenad Veličković (takođe Bosanac, takođe Sarajlija; čak nije ni iz Tvorevine Srpske!) roman bi bio u konkurenciji, mada se “jezički” ne bi razlikovao ni u jednom jedinom slovcetu. Pri tome Nenad Veličković čak ne mora ni da se deklariše kao “srpski pisac”: nekako je podrazumevano dovoljno je da se zove kako se zove. Dočim bi Bazdulju ime bilo “oprošteno” tek ako bi učinio selimovićevsku gestu, pa se eksplicitno izjasnio da piše “na srpskom” i da pripada srpskoj književnosti. Ili pogledajte ovo: pisac iz Crne Gore Nikola Malović, da ga priupitate, rekao bi vam da piše na srpskom jeziku. Drugi pisac iz Crne Gore, Balša Brković, rekao bi vam da piše na crnogorskom jeziku. Obojica, dakako, imaju svako moguće pravo na takve (samo)definicije. Ali, i vi i ja znamo, ako smo makar zavirili u njihove knjige, da Malović i Brković pišu na istom jeziku… Pa ipak bi Malović bio u konkurenciji, dočim Brkovića (roman Paranoja u Podgorici) nije bilo. I tako opet dolazimo do istog: tobožnji “jezički kriterijum” je mekgafin, izmišljotak, jeftina varka, puko ništa. Ili tačnije: on je neka vrsta lozinke. Njena razgovetna odgonetka glasila bi ovako: “za nagradu konkurišu knjige pisaca za koje imamo osnova da pretpostavimo da ne bi imali ništa protiv da se kaže da pripadaju srpskoj književnosti”. E pa, ako to treba da bude kriterijum (a treba li? To je već zasebno pitanje), neka se onda tako i kaže, a ne da se na silu boga izmišljaju jezici…

Priča o (para)jezičkim zamešateljstvima glede NIN-ove nagrade samo je delić trakavice o postjugoslovenskoj identitetskoj pometnji. A to je, pak, priča o bezbrojnim svakodnevnim raspadima nacionalističkog fantazma o “čvrstim nacionalnim identitetima” koji postojano stoje i postoje svaki za sebe. Kad ono, u sudaru sa stvarnošću, ispostavi se da je njihovo razdvajanje slično operaciji razdvajanja sijamskih blizanaca: tu uvek postoji velika šansa da operacija uspe, a da pacijenti pomru.

vreme.com