Spomenik

Izdvajamo

• Premijer Vučić izgleda pored namere da podigne „grad na vodi“ ima ozbiljnu nameru da za dve godine, na petnaestogodišnjicu atentata na premijera, podigne spomenik ubijenom premijeru. Jasno je da ima mnogo razloga za jedan ovakav čin. Iz perspektive premijera jedan od razloga je sigurno i taj što Vučić počast Đinđiću, pored spomen ploče ispred zgrade vlade Srbije i spomenika u Aleji velikana, želi da oda na još nekom mestu u Beogradu, a to svakako neće biti prostorije stranke Zorana Živkovića.

Povezani članci

• Izgleda im nije dosta bilo
• Noćna mora iz Banskih dvora: straćara 85G
• Dvoboj Vučića i Dačića
• Inicijativa FHP-a za ocenu ustavnosti Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći
• Šetnja
• Vesna Rajnović: Milanović ima ambiciju obnoviti politiku Franje Tuđmana prema BIH koja je tijekom rata realizirala udruženim zločinačkim pothvatom u punom kapacitetu svoje destruktivnosti

Nesporno je da Zoran Đinđić zaslužuje spomenik ali zar premijer nema važnijeg posla nego da dodeljuje ulice i spomenike po Beogradu. Sigurno bi ostavio veći utisak da otkrije političku pozadinu atentata na Đinđića, objavi to jasno i glasno, umesto što hoće spomenik da mu diže. Ostaje pitanje ko će nama, posle svega što radi i planira da uradi aktuelni premijer, da podigne spomenik.

Od onomad kada su pripadnici žandarmerije uklonili spomenik bivšim pripadnicima OVPBM u centru Preševa, nije bilo većih trzavica u javnosti bar kada su spomenici u pitanju. Čak i polemike koje su vođene neposredno pred otkrivanje spomenika književniku Borislavu Pekiću,  jednom od dvanaest intelektualaca koji su obnovli rad Demokratske stranke, nisu bile tako tendenciozne kao ove koje ispunjavaju etar ovih dana, a u vezi su sa idejom podizanja spomenika ubijenom premijeru Srbije, Zoranu Đinđiću. Tokom osam godina svoje vladavine, „demokrate“ se nisu udostojile da postave spomenik svojim liderima ili su možda htele ali im je bilo neprijatno. Izgleda da je premijer Vučić rešio da uradi sve ono što ovi pre njega nisu.

Popularnost pokojnog premijera uvek je podsećala na izlomljenu liniju. U trenutku atentata, Zoran je bio najnepopularniji političar u Srbiji. Danas, trinaest godina kasnije, veliki broj njih se utrkuje za Đinđićevo političko zaveštanje. Ima i onih koji nipodaštavaju i omalovažavaju njegov rad. Teško je reći da su Abraham Lincoln, J. F. Kennedy, Mahatma Gandhi ili Martin Luther King Jr bili idealni, baš kao što nije bio ni Đinđić, ali ona energija i entuzijazam kojim su širili svoju viziju i način na koji su delovali u javnosti ih podiže na mnogo viši nivo koji mnogi na političkoj sceni Srbije nikada neće shvatiti, a kamoli dostići. Podizanje spomenika Zoranu Đinđiću je važno, ali mnogo je važniji rad na realizaciji Zoranove vizije moderne, evropske Srbije osposobljene za šanse i izazove novog doba. Slabo ko i da govori, a još manje radi na ostvarivanju „vizije“.

Aktuelni premijer sigurno bije tešku bitku, pre svega sa svojim emocijama. Polaganje venaca, svakog 12. marta poslednje četiri godine, ispred zgrade vlade sigurno nije jednostavno. Posebnu draž „susretima“ daje sećanje na sve ono što su pripadnici nekadašnje crveno-crne koalicije, a danas evropejci, činili devedesetih godina prošlog veka na političkoj sceni Srbije. Ipak, postoje i oni „ljudi od ugleda“ koji delovanje Aleksandra Vučića porede sa energijom i pragmatičnošću pokojnog premijera. Oni smatraju i da je Đinđić, baš kao i Pekić, nacionalni simbol i da ga kao takvog ne treba vezivati za bilo koju od stranaka na političkoj sceni. Tu leži i opravdanje za ideju aktuelnog premijera u vezi sa podizanjem spomenika Đinđiću na godišnjicu njegovog atentata.

Demokrate nisu bile oduševljene ovom idejom. Među prvima je reagovao funkcioner stranke g. Balša Božović, demokrata od 2004. godine, prozivajući Vučića da nije učinio ništa da spreči atentat i nazivajući ideju podizanja spomenika sramnom. Usledila je „replika“ njihovog bivšeg stranačkog kolege i jednog od bliskih Zoranovih saradnika, sadašnjeg funkcionera SNS, Gorana Vesića u kojoj im je poručio da „gest“ Vučića „predstavlja civilizacijski iskorak u odnosu na praksu u novijoj srpskoj istoriji“, te da umesto što „strančare samo zato što oni nisu bili u stanju da mu podignu spomenik dok su bili na vlasti“,  javno podrže ideju podizanja spomenika u Beogradu.

Ideja podizanja spomenika izmamila je i bivšeg premijera Srbije, Zorana Živkovića. On je najpre na tviter nalogu, a zatim i na zvaničnom sajtu stranke objavio da Đinđić ima spomenik, da je on načinjen od escajga i da se nalazi u prostorijama Nove stranke. Razlog što je tamo, a ne na nekom drugom mestu je što Đilasova i Tadićeva vlast nisu imale sluha da ga postave na neko drugo mesto. Simpatično je da su Đilas i Živković mogli da se dogovore oko koalicije, a nisu mogli da se dogovore oko podizanja spomenika lideru stranke kojoj su svojevremeno pripadali. Onda Vesićeva izjava u kojoj bivšim drugarima kazuje „da su se stideli Đinđića dok su bili na vlasti, da su ga pominjali ponekad u izbornim kampanjama i setili ga se tek sada kada su se ponovo našli u opoziciji“, izgleda ima smisla.

Reagovali su i pripadnici „desne“ opozicije. Vojislav Šešelj smatra da premijer šupljim pričama o spomeniku Đinđiću zamajava narod te da ukoliko ima nameru da nastavi sa podizanjem spomenika po Beogradu pre spomenik podigne Slobodanu Miloševiću nego Đinđiću. Čudno je da nikakva reakcija nije stigla iz kabineta predsednika Srbije. Iako je februara 2003. godine Tomislav Nikolić na mitingu podrške Šešelju pred njegov odlazak u Hag poslao poruku Đinđiću u kojoj ga podseća da je i „Tito pred smrt imao problema sa nogom“ ovoga puta se nije izjašnjavao o ideji premijera Vučića.

Premijer Vučić izgleda pored namere da podigne „grad na vodi“ ima ozbiljnu nameru da za dve godine, na petnaestogodišnjicu atentata na premijera, podigne spomenik ubijenom premijeru. Jasno je da ima mnogo razloga za jedan ovakav čin. Iz perspektive premijera jedan od razloga je sigurno i taj što Vučić počast Đinđiću, pored spomen ploče ispred zgrade vlade Srbije i spomenika u Aleji velikana, želi da oda na još nekom mestu u Beogradu, a to svakako neće biti prostorije stranke Zorana Živkovića. Kako bilo, nesporno je da Zoran Đinđić zaslužuje spomenik ali zar premijer nema važnijeg posla nego da dodeljuje ulice i spomenike po Beogradu. Sigurno bi ostavio veći utisak da otkrije političku pozadinu atentata na Đinđića, objavi to jasno i glasno, umesto što hoće spomenik da mu diže. Ostaje pitanje ko će nama, posle svega što radi i planira da uradi aktuelni premijer, da podigne spomenik.