KO PLAČE ZA DEMOKRATSKOM STRANKOM?

Povezani članci

• KGK TV prikazuje…
• Milenko Bodirogić: Levica je oklevetana
• Domovinska bolest
• Nidžara Ahmetašević: Pandemija femicida i nasilja nad ženama
• Stjepan Mesić: Pravo da šutim, nemam
• Intervju: Marko Vešović – Dodik je Radovan Karadžić, nastavljen drugim sredstvima

Pored nesrećne činjenice da će ubuduće većinski vladati Srpska napredna stranka, ohrabruje što u Srbiji postoji kritična masa spremna da kazni one koji su je izneverili, ne izađe na izbore i ne pristane da im posle svega – ponovo da svoj glas.

Piše: Snežana Čongradin

Oni koji su polagali nade u uspeh izbornog rezultata Demokratske stranke tobože iz nužnosti postojanja opozicije u situaciji apsolutne prevlasti i dominacije jedne stranke, bili su spremni, a i sada su – da pređu preko mnogih „grehova” ove partije. Međutim, ti gresi demokrata kao i politika koju su osam godina vodili, ne govore u prilog tezi da bi ta partija zaista mogla da obavlja zadatak jedne primerene i istinske opozicione stranke. Primera radi – kako se može očekivati od partije koja je, dok je bila na vlasti, izglasala, recimo, rezoluciju o Srebrenici negirajući da se tamo dogodio genocid, nazivajući ga samo zločinom uprkos odluci Međunarodnog suda u Hagu – da bude protivteža nacionalističkoj politici naprednjaka? Paradoksalno, pokazalo se da je ta aktuelna nacionalistička vlast čak oslabila veze sa Miloradom Dodikom i „njegovom” Republikom Srpskom za razliku od bratskog odnosa koji je sa njim gajio Boris Tadić.

Onda, kako bi se moglo očekivati od partije koja je bazirala svoju politiku na platformi – i Kosovo i Evropska unija, što je za rezultat imalo usporavanje evropskih integracija zemlje – da utiče pozitivno na ubrzavanje puta Srbije ka zajednici evropskih zemalja? Potom, kako se može pomišljati o nužnosti postojanja jake Demokratske stranke, uprkos činjenici da je za vreme njene vladavine nije procesuiran nijedan tajkun, poput, recimo, Miroslava Miškovića. I, tako redom.

Argument koji su ispostavljali podržavaoci DS uoči izbora protiv ovakvih navoda, svodio se, uglavnom na to da su iz stranke izašli upravo oni koji su bili u izvršnoj vlasti i koji su odgovorni za poteze urušavanja kredibiliteta i gubljenja poverenja „demokratski” orijentisanih građana. Problem je, međutim, što je aktuelno rukovodstvo zapravo sve vreme bilo u vrhu stranačke hijerarhije i podržavalo politiku Borisa Tadića. Čak je predsednik DS Dragan Đilas u to vreme spadao u konzervatniju struju u stranci što se očitavalo kroz njegove brojne nastupe i poteze koje povlačio kao gradonačelnik, što je neretko bilo u suprotnostima sa elementarnim ljudskim pravima. Nasilno, potpuno nehumano i skandalozno raseljavanje pripadnika romske zajednice jedno je od obeležja Đilasove vladavine preko koje su mnogi dušebrižnici ljudskih prava bili u stanju da pređu i daju mu podršku na tek održanim izborima. Pronalaženje zajedničkog jezika sa ekstremnim desničarskim strankama, odnosno njihovim liderima, još jedna je karakteristika koja je krasila vreme vlasti Dragana Đilasa. Recimo, sa Vladanom Glišićem, predsednikom Dveri u vezi sa održavanjem Parade ponosa. Pristao je tada na očitu diskriminaciju seksualnih manjina zagovarajući princip – homoseksualci u svoja četiri zida. Dragan Đilas kitio se, takođe uspesima svog lidera Borisa Tadića u razvijanju prisnog odnosa sa Miloradom Dodikom, postavljanju barikada na severu Kosova, specijalnih veza sa Srpskom pravoslavnom crkvom, i ostalih pojavnih oblika nazadne, antievropske i nacionalističke politike.

Dodajmo tome i činjenicu da je Dragan Đilas tokom obavljanja javnih funkcija, bio vlasnik jake i uticajne agencije u oblasti medijskog marketinga. Iako tada formalno nije upravljao agencijom ipak činjenica da je vlasnik i te kako je imala uticaja na položaj nekih medija i medijsko izveštavanje. Zbog toga se nije osećao nelagodno, i to je dovoljan pokazatelj osionosti, bahatosti i potcenjivanja inteligencije tradicionalnog biračkog tela DS. Oni koji smatraju da je trebalo glasati za Demokratsku stranku mogu gore navedenom prigovoriti da su građani prešli preko ratno zločinačke prošlosti bivših radikala i da je u tom smislu prošlost demokrata „mala maca”. I to je tačno. Problem je, međutim, u činjenici da su nosioci ratno zločinačke politike devedesetih (a u velikoj meri i tokom prve decenije dvehiljaditih) učinili nekoliko poteza koje je građanski orijentisan deo Srbije očekivao upravo od demokratskih snaga – potpisivanje Briselskog sporazuma i hapšenje tajkuna. Kako su naprednjaci to uradili, u kakvoj atmosferi, sa kakvim namerama to ovde nije tema. Tema je DS i njihov loš izborni rezultat. Ipak i pored činjenice da će ubuduće većinski vladati Srpska napredna stranka, ohrabruje što u Srbiji postoji kritična masa spremna da kazni one koji su je izneverili, ne izađe na izbore i ne pristane da im posle svega – ponovo da svoj glas.

Republika