Ja ratujem sam

Povezani članci

• Zajednička poruka Amerike i Evrope: Niko ne smije negirati genocid u Srebrenici!
• PUCATI U SVEZANE LJUDE
• Gospođo Grabar, nešto vam fali?
• Bilježnica Robija K.: Trešeta i briškula
• Javne osobe iz Hrvatske poručile: Dislajkam mržnju!
• POLEMIKA O PJESMI: „GDJE JE NESTAO ČOVJEK?“

Ne dajte šansu miru. Jer, što ćemo – gluho bilo – ako rat jednom završi? (Boris Dežulović)

Ima onaj legendarni skeč Top liste nadrealista koji govori o “izbijanju mira” u BiH. Nele Karajlić, kao voditelj “Dnevnika”, dramatično izveštava da je posle dvadesetogodišnjih priprema i višegodišnjeg rata došlo do realne opasnosti od izbijanja mira i da građani moraju da učine sve što je u njihovoj moć kako bi sprečili ovu katastrofu koja preti da uništi sve rezultate ratovanja. Doista mi se čini da je ova “psihopatologija” – drž’-da-rat-nikada-ne-prođe – i danas dominantna na ex-jugoslovenskim prostorima, a osobito u Srbiji, mada, po “svedočenju” Borisa Dežulovića, ni u Hrvatskoj nije baš sjajno (sad već legendarne table u Vukovaru koje su pored latinično-hrvatskog imale i – gle bezobrazluka – i ćirilično-tipično- srpske nazive; pa protesti onih ratnih veterana koji ne mogu da se pomire da je rat završen, pa “spustiće se gusta magla” i sl.), a o BiH da ne pričamo, osobito ne o njenom entitetu koji voli sebe da zove RS.

Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, triput ratovala, i opet će ako bude sreće… Ratni duh u Srbiji je neverovatno žilav! Možda ne umemo da radimo, ali umemo da se bijemo – legendarni povik ex predsednika “svih-srpskih država” Slobodana Miloševića označio je početak novih ratnih avantura i dokazivanja nacionalnog identiteta uz pomoć oružja. Ili ona povesno-senzitivna izjava “velikog” srpskog intelektualca Dobrice Ćosića da Srbi sve što dobiju u ratu izgube u miru. Logično je zaključiti, iz ove Ćosićeve gnome, da je stanje rata itekako poželjno za Srbiju i da nam mir ne može doneti ništa dobro. Taman se lepo naosvajamo, skućimo, povežemo sve srpske zemlje u jednu celinu (Oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela) kad, ne lezi đavle, dođe mir i Srbija pusti gas u čabar. Pa nema veće opasnosti, za svakog pravog srpskog junaka i patriotu, od mira i svih tih ostalih pacifističkih ujdurmi.

E, što ti je rat… Lepo druženje, uvek na svežem vazduhu, miris barutnog dima; nema žene da ti pridikuje, nema šefa da te mobinguje; kad dođeš kući, svi te gledaju kao junaka, ma milina jedna. Sve u svemu, rat je naše prirodno stanje – pa zar nije još onaj Englez Tomas Hobs tvrdio da je čovek čoveku vuk, što će reći da je ratovanje neophodno kako bismo opstali. Znači mi nismo ratoborni zato što volimo, nego zato što je to nužno zlo i pitanje preživljavanja; ili mi ili oni… Jedini je problem što uglavnom stradamo mi i to samo zato što pristajemo na mir i kompromise tzv. velikih sila. Ovako, otprilike, razmišlja prosečna srpsko-junačko-patriotska glava koja u ratu vidi čojstvo i herojstvo, a u miru pokoru i bedu njihovog mačo-duha. U ratu je Srbin hrabar i to je dokazao u mnogim ratovima kroz istoriju, dok u miru se, brate, nekako pokvari, ubledi, umetiljavi, ma prepoznati ga ne možeš; ‘oće i da prevari svog brata Srbina jer je naivan i veruje slugama “zapada”; ono malo moći i vlasti što mu udele drugi (jer on, jadan, u svojoj naivnosti i prostodušnosti ne vidi kako stranci i domaći izdajnici manipulišu sa njim) potpuno ga sludi i zavede, pa zaboravi i na Srbiju i njenu slavnu prošlost – tuga jedna.

Himna

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.
Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

(Miloš Crnjanski)

I tako:” Sišli smo s uma u sjajan dan” – i baš me briga za ceo svet… Ja ratujem sam!

(Autonomija)