Vladimir Zubac: Nedostaju mi fotografije koje sam mogao, a nisam napravio

Autor/ica 👤tačno.net 9.6.2016. u 19:58

Izdvajamo

Zbog činjenice da fotografija na ovim prostorima teško može biti jedini izvor prihoda, jednog trenutka prihvatam i sasvim običan državni posao koji nema veze sa medijima. Moju upornost da se ne zapošljavam po rodbinsko-partijskim principima, društvo je na ovaj način nagradilo, a može se reći da me je relativno niskom pozicijom i ocenilo.

Povezani članci

Sve što mi je u Novom Sadu bilo lepo, sada su uglavnom sećanja. Pamtim vremena koja su bila darežljivija prema svima, pa i prema umetnicima, i sećam se države koja je brinula za običnog čoveka. Pamtim izgradnju fabrika i lepih velikih naselja, pamtim pravo da dobijete posao i svoj krov nad glavom. Sve to je nestalo sa ‘narodnim’ revolucijama, najgori dospeše u prvi plan, оd izbora do izbora sve nam je teže, i sve nas je manje.

Razgovarao H. L. avlija.me

Vladimir Zubac je radio-televizijski producent i fotograf, rođen 1969. godine u Novom Sadu. Završio Karlovačku gimnaziju, F@M-medije i master studije medija na Fakultetu tehničkih nauka.

Posvećen fotografiji od 1981, a TV organizaciji i produkciji od 1991. godine. Odrastao i radio na Televiziji Novi Sad (1974-1991-1996) i Kulturno-prosvetnoj zajednici Grada (1996-1997). Zaposlen u Skupštini grada Novog Sada od 1999. godine.

Ostvario je zapažene rezultate na polju fotografije. Od 1982. godine više puta je izlagao: Novi Sad (1983, 2000, 2007, 2011, 2013, 2014, 2015), Beograd (1989), Sombor (2004), Futog (2004) i Sremski Karlovci (2014, 2015).

Objavljivao fotografije u brojnim časopisima, dnevnim novinama, opremio je nekoliko knjiga i oko 50 kataloga umetnika iz Srbije.

Član je Udruženja filmskih i televizijskih radnika Vojvodine, Udruženja likovnih umetnika DA, Književne opštine Vršac, Društva novinara Vojvodine i Likovnog kruga.

Za svoj rad je više puta nagrađivan.

Vladimir Zubac i Živojin Miškov sleću na Tvrđavu. FOTO: Pero Zubac, 1973.

– Na televiziji sam proveo detinjstvo, otac nas je stalno vodio sa sobom, a sam je imao naviku da kao glavni i odgovorni urednik Kulturno umetničkog programa (od 1975. do 1986. godine) boravi u njoj tokom celog dana, posebno vikendima. Uvek smo je smatrali našom drugom kućom, otuda i moja detinja potreba da u njoj provedem svoj radni vek, nije mi bilo bitno hoću li raditi kao novinar, producent ili fotograf, želeo sam da se oprobam u bar tri profesije i da budem tu. Pet godina sam radio kao organizator u više redakcija, zbog politike izašao iz kuće svojom odlukom, nakon toga sam u pogledu te profesije povremeno angažovan na nezavisnim projektima, nekada kao producent, nekada kao fotograf – kaže na početku razgovora Vladimir Zubac.

Miloš Zubac, TVNS. FOTO: Vladimir Zubac, 1983.

– Po tako ranom izboru profesija lako je zaključiti da sam sebi tražio diskretniji put. Biti fotograf ili producent, znači biti uvek tu, ali iza kamere. Otac mi je obezbedio dovoljno slave, smatrao sam da nije bilo potrebno da se guram, tako sam tada razmišljao, tako i danas živim. Često me je očeva popularnost opterećivala, veoma teško sam podnosio one porodične intervjue, kada vam novinari poznatih jugoslovenskih listova dolaze i prave razgovor sa ocem, ali u porodičnom krugu. Znao sam da ću koju nedelju kasnije osvanuti na svim trafikama širom države i da će me drugovi u školi zaustavljati i saopštavati mi kako su me upravo videli na tom i tom kiosku. Bežeći od takvih situacija, vremenom sam počeo da tempiram bolovanja i izostanke iz škole u danima kada se pojavimo na naslovnoj strani najčitanijih listova kao što su TV Novosti ili Nada. Nije mi nikada prijalo ni da me novinari bilo kojih medija uključuju u priču o ocu, a imali su tu pomalo neobjašnjivu praksu, da nakon obavljenog razgovora sa njim, obavezno traže da odrecitujem neku njegovu pesmu. Naravno, uvek postoji i ona druga, lepša strana cele priče. Do kraja svog osnovnog školovanja, naučio sam dobro šta su mediji, zavoleo televiziju, glumio u Deretinoj drami sa Borom Stjepanovićem, dobio prve nagrade za fotografiju.

Miroslav Antić i Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac, maj 1983.

– Iako uveliko naviknut na druženja i neposrednu komunikaciju sa javnim ličnostima iz cele Jugoslavije, odlazak kod Tita juna 1977. godine bio je za mene pomalo stresna situacija. Završavao sam prvi razred osnovne škole i uz sve ocene „ističe se“, počašćen sam i ocenom „zadovoljava“ iz matematike. Već tada je bilo jasno da ću se u životu bolje snalaziti u svetu umetnosti. Da sam znao da će Tito te godine tražiti od mog oca da dovede decu da ih upozna, sigurno bih se više potrudio oko matematike. Ovako, bio sam u problemu, sve je stiglo iznenada, jer je Tito svoju neobičnu želju saopštio mom ocu na jednom koktelu, par nedelja ranije. Kako je obrazovna praksa u to vreme podrazumevala da se mi deca tokom godine više puta zaklinjemo Titu da ćemo biti najbolji đaci, da ćemo marljivo učiti i raditi, ja sam se tokom nedelju dana iščekivanja neprestano pitao hoće li me on prilikom upoznavanja pitati za uspeh u školi. Susret je organizovan u Vili Ravne, nekada poznatoj kao Rankovićeva vila. Priređen je kulturno-umetnički program za Tita i rukovodstva Srbije i Vojvodine. U uvodnom delu programa je izvedena predstava u kojoj su đaci novosadskih osnovnih škola „Kosta Trifković“ i „Vladimir Nazor“ govorili očeve stihove o Titu, nakon čega će nastupiti najpoznatiji Vojvođanski umetnici, među njima Zvonko Bogdan, Julija Bisak, hor Tribine mladih ‘‘In spe’’ i orkestar ‘‘Veseli Vojvođani’’. Tokom uvodnog dela programa, posvećenog najmlađima, ja sam se sasvim slobodno kretao iza poluotvorene scene, poput nekog malenog asistenta režije ili inspicijenta.

Josip Broz Tito sa đacima novosadskih osnovnih škola “Kosta Trifković” i “Vladimir Nazor”, (levo, donji red: Vladimir Zubac), Fruška gora – Vila Ravne, 7. jun 1977. godina

Nakon prvog dela programa, protokol je predvideo fotografisanje sa zvanicama, tako je nastala grupna fotografija na kojoj sam i ja među nešto starijim đacima koje tog dana prvi put vidim. U jednom trenutku, neko iz protokola je došao po mene i poveo me ka terasi na kojoj se u tom trenutku nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz, admiral Tihomir Vilović, narodni heroj Marko Peričin Kamenjar, predsednik Predsedništva Republike Srbije Draža Marković, član predsedništva SFRJ Stevan Doronjski, predsednik PK SKV Dušan Alimpić, predsednik CK SKJ Tihomir Vlaškalić, predsednik Skupštine Vojvodine Radovan Vlajković, potpredsednik Predsedništva SFRJ Vidoje Žarković, Jovan Veselinov Žarko i moj otac, što bi moj dragi prijatelj Peđa Babović rekao, jak sastav. Činjenica da je Tito bio veoma privržen mom ocu i da su se tokom godine viđali više puta, činila me je spokojnijim i opuštenijim. Upoznali smo se sasvim normalno, baš onako kako sam se upoznavao sa svim očevim prijateljima, rukovali se i predstavili jedan drugom, nakon čega je me je Tito pitao koju školu pohađam. Odgovorio sam mu da završavam prvi razred Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ u Novom Sadu. Nakon toga je, uz osmeh, usledilo pitanje: „A znaš li ti ko je bio Žarko Zrenjanin?“. Raspoložen zbog preskočene teme o uspehu, na trenutak sam pretresao u memoriji datume, ulogu u ratu, plašio se da ne napravim neku grešku u brojevima, koji su mi svakako bili slabija tačka. U sekundi sam se opredelio za odgovor: „Pa, valjda ti to bolje znaš od mene, on je tvoj partizan bio!“ – tada je nastala jedna od meni najdražih fotografija. Tito se slatko smejao, upamtio sam to, kao što sam upamtio i vedre reakcije i smeh prisutnih državnih rukovodilaca. Posmatrajući danas fotografiju koja je tog sedmog juna 1977. godine nastala, može se reći da se mojoj hercegovačkoj dovitljivosti i oštrini posebno obradovala Jovanka Broz.

Jovanka, Tito, Vladimir i Pero Zubac, Vila Ravne 1977. godina

– Odrastao sam okružen svetom umetnika iz cele Jugoslavije. Otac me često vodio na putovanja i do Jogurt revolucije i političkih promena krajem osamdesetih bio sam svedok stotina kulturnih događaja, od brojnih očevih i Mikinih gostovanja po celoj Jugoslaviji, preko izložbi i kasnijih TV snimanja. Divno je bilo putovati po Jugoslaviji, družiti se i slušati Miku Antića, Desanku Maksimović, Miru Alečković, Duška Trifunovića, naše najpoznatije književnike. Biti gost u brojnim gradovima naše lepe države, biti primljen onako kako danas samo političare primaju, prvo prijem u opštini, onda obilazak fabrika i posle program. Druženja sa umetnicima su bila česta, ponajviše sa Antićem. Mika mi je 1973. godine posvetio jednu pesmu, po njoj je nastala kasnije i knjiga „Živeli prekosutra”. Godinu dana kasnije mi je napravio i jedan od najdražih portreta. Njegovim odlaskom smo mnogo izgubili, dela su ostala, ali nestala je prilika da ih čujemo i vidimo u njegovoj neponovljivoj interpretaciji… Nedostaju mi i fotografije koje sam mogao, a nisam napravio. Računao sam da će biti uvek tu.

Portret Vladimira Zubca. Autor Mika Antic, 1974.

– Moja prva fotografija nastala je februara 1978. godine na jednom poetskom proputovanju sa ocem po eks-Jugoslaviji. Bili smo na Zlatiboru, potom u Sarajevu, Nevesinju i Mostaru, gde smo se videli i sa Duškom Trifunovićem. Snimio sam oca i Duška ispred mostarskog mosta po prilično tmurnom vremenu. Na tu sam fotografiju kasnije potpuno zaboravio, pošto je otac tada jedini primerak poslao Dušku u Sarajevo. Tek 1993. godine, kada se Duško doselio u Novi Sad i počeo da radi sa nama na TVNS, zamolio me da mu je ponovo napravim. Bila mu je veoma draga, pričao mi je kako je stajala godinama na njegovom stolu i uvek je drugima govorio: „Ovo smo Pera i ja dok smo bili živi”. Ta fotografija je često publikovana, a Duško je koristio svaku priliku da me pohvali za fotografski rad.

Duško Trifunović i Pero Zubac.FOTO: Vladimir Zubac, 1978.

– Dugi boravci i odrastanje na TVNS su uticali na to da su se u meni neprestano preplitala interesovanja za televiziju i fotografiju. Zato je moj stil fotografisanja nalik televizijskom snimanju, takvim rukopisom gradim priču. Istovremeno, baveći se televizijskom produkcijom, često sam koristio i fotografiju kao sredstvo kojim sam beležio trenutke nastajanja emisija, dokumentujući život televizije iz drugog ugla i prikazujući brojne profesije zaslužne za nastanak svakog medijskog sadržaja. Rano shvativši da se medijska javnost uvek vezuje za lik sa malog ekrana, obično prezentera, novinara, pevača ili glumca, imao sam potrebu da prikažem sve profesije koje jesu sastavni deo televizijske čarolije, zanate jednako zaslužne za proizvodnju svakog medijskog sadržaja.

VLADIMIR ZUBAC

Video je i podelio sa nama

Lakoća je privilegija i dar

Avenija svetla protiv svih tama

Defile dragulja i mala reč – čar

Izvor iz kog teče magija

Magija koja je dugog toka

Ideja koja prosečnost ubija

Reka koja se izliva iz oka

Zvezda jedna – imenom Penjalica

Udahnula je svoj puni sjaj

Bacila zrak – veo na krila svih ptica

A let onda nikad nema kraj

Cilj je leteti i biti Takav i Taj

Peđa Babović

– U katalogu teme “Dokumenti” umesto kritike je akrostih reditelja Predraga Babovića koji je nakon završene praške akademije svoj radni vek počeo u TVNS, a poslednjih 15 godina živi i radi u Podgorici, to sigurno znate – kaže Vladimir Zubac.

Sedmorica mladih, Dom Garde, Beograd. FOTO: Vladimir Zubac, 1989. godina

– Davne 1983. godine slikao sam detalj podnog grejanja Carske palate na arheološkom nalazištu Sirmijum u Sremskoj Mitrovici, gde sam se zatekao sa porodicom, jer je otac radio scenario za veliki program obeležavanja Sremskog fronta. Po povratku izradim par fotografija većeg formata i pošaljem ih na tek raspisan konkurs. Moja fotografija je dobila prvu nagradu na izložbi “Pionirsko Zlatno oko”. Za nagradu nisam znao, nisam otišao na izložbu koja je tada priređena… kasnije sam sreo našeg priznatog fotografa Tibora Vargu Šomođija koji mi je na ulici saopštio da sam dobio prvu i treću nagradu.

To su neka rana priznanja za moj rad. Nikada ne dajem nazive svojim fotografijama, pa tako ni u Foto kino klubu ‘‘Branko Bajić’’ i školi nisu znali kako da ih imenuju. Kada je stigla informacija o nagradama, moj nastavnik Branislav Krstić sazvao je sastanak i svim kolegama je ponosno saopštio da sam dobio prvu nagradu za fotografiju “Cigle”.

Sremska Mitrovica – Sirmium – Carska palata. FOTO: Vladimir Zubac, 1983.

To je jedna od najdražih fotografija, ne samo zato što je u likovnom smislu gotovo savršeno komponovana, niti zato što mi je veoma mladom donela prvu ozbiljniju nagradu, već zbog činjenice da mi je tačno deset godina kasnije u život ušla moja supruga Nataša, došavši na studije u Novi Sad iz Sremske Mitrovice. Zato često volim da kažem, dve najvažnije nagrade u životu dobio sam zahvaljujući Sirmijumu.

Nataša Zubac, Slobodan Tišma i Vladimir Zubac. FOTO: Nenad Milikić, 2005.

– Kako u fotografiji, tako i u televizijskoj profesiji, uvek sam pridavao značaja arhivskoj građi, ne samo audio-video arhivi, već i čuvanju svake fotografije. Zbog nebrige odgovornih, jedini dokaz realizacije brojnih televizijskih projekata su fotografije u privatnim kolekcijama. Sve što nastaje u nekom vremenu treba čuvati, čak i od fragmenata davno realizovane emisije i jedne ili nekoliko fotografija sa istog snimanja danas možemo napraviti emisiju. Recimo, kada smo bili u Pragu na filmskom festivalu 1996. godine, reditelj Peđa Babović je razgovarao sa svetski poznatim glumcima i rediteljima, kao što su Maks fon Sidou, Jirži Mencl, Andžej Vajda ili Lordan Zafranović, i sem što sam po profesionalnoj dužnosti morao da organizujem razgovor s njima, ja sam ih i fotografisao dok su razgovarali. Takve zabeleške su danas dragoceni dokumenti. Briga o javnom medijskom servisu je u velikoj meri i briga o arhivskoj građi koja neprestano nastaje. Na žalost, oni koji su donosili odluke obično nisu bili takvih stavova, nisu videli širu sliku, zato je veći deo dragocene građe naših javnih medijskih servisa nepovratno izgubljen. Neumorno su vlastodršci brisali celokupnu arhivu, svesno ili nesvesno brišući tako i nas same.

TVNS – Prag – Max Von Sydow i Predrag Babović. FOTO Vladimir Zubac

Danilo Vuksanović. FOTO: Vladimir Zubac, 2007. godina

Kosta Kuzman. FOTO: Vladimir Zubac, 2007. godina

Živojin Miškov. FOTO: Vladimir Zubac, 2007. godina

Vladimir Zubac. FOTO: Nataša Zubac

OŠ ‘‘Jovan Popović’’, Novi Sad. FOTO: Vladimir Zubac, 1984. godina

– Često teži trenuci u životu imaju i svoju dobri stranu. Imajući manje prostora na polju televizijske produkcije, bežao sam sve više u fotografiju, a ona me je često vodila u svet likovne umetnosti. Zahvaljujući ocu i ličnim poznanstvima, rado su mi otvarali vrata svojih ateljea najpoznatiji naši umetnici: Mića Mihajlović, Danilo Vuksanović, Slobodan Kuzmanov Kuza, Laslo Silađi, Đorđe Beara, Jovan Soldatović, Milan Kešelj, Borivoje Popržan, Sanja Mihajlović, Vladislav Šešlija, Bata Nedeljković, Sava Stojkov, Vukosav Vlajko, Bojan Kiridžić, Živojin Miškov, Petar Mojak, Slobodan Bodulić, Dragoljub i Nada Adžić, Maja Erdeljanin, Pop Pavel, Kosta Kuzman… Beležeći decenijama njihov rad, ispričao sam priču o jednom novosadskom fenomenu, stalnoj likovnoj koloniji na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Josip Pepi Lorbek – Studio M. FOTO: Vladimir Zubac, 2003. godina

Laslo Silađi. FOTO: Vladimir Zubac, 2003. godina

Đorđe Beara. FOTO: Vladimir Zubac, 2005. godina

„…Vladimir Zubac je ostvario jedno od onih putovanja na kojima naoko ništa ne očekujemo, a svakojaka čuda nam se, u našem vidu i prividu, dešavaju. U pohode našem likovnom svetu, našoj jedinstvenoj ličnoj karti, treba poći baš onako kako je to Vladimir učinio: bez predrasuda, bez patetike, bez montiranog, pripremljenog drila. Vladimir je stigao… do senke onih profila kojih će se sećati oni što dolaze, usrdno i poletno…“

dr Draško Ređep, Novi Sad, 2007. godine

Vladimir Zubac

„…Dosetljiv duh Vladimira Zubca uzglobio se u raznolike karaktere. Njegov pogled ide u samu suštinu. Fotografije ljudi na njima otkrivaju bogatstvo sveta oko nas. Ponekad su ti ljudi zagledani u razgovor, a mnogo češće zamišljeni u svojoj profesiji. Vladimir Zubac nije opterećen raznim uticajima na fotografiju kao umetničku disciplinu. On fotografiju poima efektno. Baš tako njegovi foto-portreti i deluju na oko posmatrača. Psihološke odsjaje fotografisanih ljudi snažno doživljavamo. Kompozicija je čvrsta i čista. Naravno, u prvom planu je čovečije lice, uvek zanimljivo za mnogostruka posmatranja. U spektru ljudskih osobina i boja ispred nas se nalazi galerija „obraza“. Okupljeni su ljudi u zenitu svoje karijere, u zalasku, i oni što su na samom početku. Tako prirodno grupisani prikazuju drugačije prodore pogleda, raznorodne entuzijazme i radosti zbog životnog puta koji su odabrali…“

mr Danilo Vuksanović, Sombor, 2004. godine

Portret Vladimira Zubca – 2005. godine – autor Mića Mihajlović

Kolega Aleksandar Jovanović me je nedavno zamolio da kažem o sebi kao Novosađaninu koju reč:

– Kao radio-televizijski producent sa višegodišnjim radnim iskustvom, sa dve fakultetske diplome iz oblasti medija, usled nepostojanja konkursa i neprihvatljivih preduslova za zapošljavanje, od 1989. godine do danas nisam dobio mogućnost da trajno ostanem na pokrajinskom informativnom servisu. Kako se od 1981. godine intenzivno bavim fotografijom, prekidanjem dugog stalnog hono-rarnog statusa na TVNS, ona postaje moj primarni posao. Zbog činjenice da fotografija na ovim prostorima teško može biti jedini izvor prihoda, jednog trenutka prihvatam i sasvim običan državni posao koji nema veze sa medijima. Moju upornost da se ne zapošljavam po rodbinsko-partijskim principima, društvo je na ovaj način nagradilo, a može se reći da me je relativno niskom pozicijom i ocenilo.

Vladimir Zubac, sa izložbe Milana Stanojeva. FOTO: Nataša Zubac

– Nisam hteo da se guram, da potežem veze, da se učlanjujem u partije, bio sam prinuđen da izađem i počnem da radim nešto drugo, da radim ono što umem, a to je, uz RTV produkciju, bila fotografija. Zato sam u periodu posle rada na TVNS više pažnje posvetio fotografiji i dobrim delom počeo od nje da živim – priča Zubac.

Jovan Soldatović, FOTO: Vladimir Zubac, 2004. godina

– Sve što mi je u Novom Sadu bilo lepo, sada su uglavnom sećanja. Pamtim vremena koja su bila darežljivija prema svima, pa i prema umetnicima, i sećam se države koja je brinula za običnog čoveka. Pamtim izgradnju fabrika i lepih velikih naselja, pamtim pravo da dobijete posao i svoj krov nad glavom. Sve to je nestalo sa ‘narodnim’ revolucijama, najgori dospeše u prvi plan, оd izbora do izbora sve nam je teže, i sve nas je manje. Lični interes potiskuje opšti, kapital i mangupi žderu budućnost naše dece. Blagodeti neoliberalizma, holivudska opsena, naši pogrešni izbori i navika da odlažemo rešenje problema su nas doveli do tačke kada je teško lepše se izjašnjavati o državi ili gradu u kojem ste rođeni.

Liman, Novi Sad. FOTO: Vladimir Zubac, 2015. godina

– U ovim teškim vremenima, jedna od retkih fabrika koja još uvek radi, jeste ona koju čine naši umetnici. Likovni krug na Petrovaradinskoj tvrđavi i brojni naši stvaraoci okupljeni u drugim udruženjima, sa ateljeima ili bez njih su jedinstvena i samo naša lična karta. Da ima mudrosti, jednom godišnje bi Novi Sad dodeljivao nekoliko ateljea najboljim studentima Akademije umetnosti, od kasarne u Futoškoj ulici napravio bi prostor za njih, možda baš tamo preselio školu ‘Bogdan Šuput’. Kinesku četvrt na Limanu punio bi neprestano mladim umetnicima. Njihova jedina obaveza bila bi da rade. Svakoj delegaciji koja dolazi u Novi Sad poklonio bih jednu sliku, grafiku, skulpturu ili fotografiju, uz monografiju koja bi objedinila zapise najznačajnijih naših fotografa i književnika, predlagao sam to političarima više puta, nisu razumeli poruku, jer ne shvataju šta je opšti interes i zašto su birani.

U Novom Sadu na Limanu. FOTO: Vladimir Zubac, 1983. godina

TVNS – Nedeljno popodne – Letenka. FOTO: Vladimir Zubac, 1982. godina

Petrovaradinska trvđava – Mića Mihajlović i Vladimir Zubac FOTO: Vladimir Zubac, 2007. godina

– U fotografiji me ponajviše zanima njena dokumentarna uloga, takvi su gotovo svi moji zapisi, trenutak u večnosti, zabeleška za one koji tek dolaze. Braneći je u vremenima kada se njene vrednosti nezasluženo srozavaju, nakratko sam iskoračio iz tog okvira. Fotografike su mala igra, slično ranim Antićevim eksperimentima na polju slikarstva. U par poteza, sasvim jednostavno, iz fotografije sam prelazio u grafiku ili sliku. Valjda je život proveden uz tolike umetnike uticao da na svoj način komentarišem saradnju umetnosti i fotografije, jer fotografija jeste pomoć umetnicima, ali ona jeste i umetnost. Od kamere opskure do danas, ona je višestruka i dragocena pomoć slikarima, grafičarima, vajarima. Ova tema je moj komentar i odgovor onima koji fotografiju smatraju trivijalnom delatnošću, sasvim običnim dodatkom u mobilnom telefonu.

Fotografika – Mostar; autor: Vladimir Zubac

– Osim dokumentarne vrednosti, kod fotografije posebno cenim skrivene poruke, jer svaka će kroz protok vremena ispričati drugačiju priču. Nekada sasvim običan snimak prijatelja, poznanika ili slučajnog prolaznika, samo jedan deo sekunde, posluži kasnije kao osnova lepe reportaže, kao skica za budući portret. Takva je i fotografija našeg Džafera, trenutak zabeležen nakon mog diskretnog ulaska u neveliku limenu trafiku, poslastičarnicu kraj koje smo odrastali.

Ekrem Arifi – Džafer. FOTO: Vladimir Zubac, 1983. godina

Ekrem Arifi jedan je od najpoznatijih i najvoljenijih Novosađana. Diskretan i tih, uvek vedar Goranac rodom sa Kosova, opština Gora, mesto Dragaš, selo Bačka. U naš grad, u tu severnu Bačku došao je 1975. godine, familija mu je stigla tri decenije ranije. Držali su poslastičarnicu u centru grada do 1981. godine, kada ih zbog završnih priprema grada za organizaciju Svetskog prvenstva u stonom tenisu sele na Liman, u Fruškogorsku ulicu. Nezadovoljni promenom lokacije, starija braća nisu htela više da rade, samo je Ekrem imao volje i snage da nastavi sa poslom. Već posle par meseci, to je bila poslastičarnica sa zavidnim prometom, jedina na Limanu. Pozicionirana na glavnoj ulici koja vodi ka gradskoj plaži Štrand, tačno između dve osnovne škole, postala je mesto svih naših susretanja. Nije bilo važno imate li novaca, uvek ste dobijali šta želite, limunadu, sladoled, kokice, semenke. Pisao je Dnevnik davne 1985. godine o fenomenu poslastičarnice Tvrđava, jer se radno vreme produžilo do ponoći, a svi Limanci su se pre polaska u noćni život skupljali ispred tada već kultnog mesta, potpuno blokirajući brojnim motorima i vozilima celu ulicu. Dolazio nam je Ekrem često na žurke, kako u stanove, tako i u diskoteke, donosivši nam uvek i punu kantu sladoleda. Po najstarijem bratu, svi su imali nadimak Džafer, pa je u Novom Sadu zauvek ostala lokacijska odrednica, mesto susreta: „Kod Džafera“. Danas mi se čini da se Novosađani duže susreću kod Džafera, neko što su se pre toga sretali na glavnom gradskom Trgu, kod spomenika Svetozaru Miletiću. Krajem osamdesetih godina, kako su porodice postajale brojnije i ostala braća pokretala svoje poslove i naš Ekrem se osamostalio, počevši da radi u Novosadskoj toplani, nastavivši i sa prodajom semenki i kokica vikendom na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ponekad smo se viđali i u centru grada, nedaleko od mesta gde je par decenija ranije sve počelo. Danas živi u starom delu Petrovaradina, podno onog čuvenog sata, koji (uz glavnog majstora) volonterski često sam navija i održava. Uvek se obradujemo jedno drugom, pričamo o onim lepim vremenima i drugarima koje sve ređe srećemo. Nisam siguran da smo se odužili za sve dobro što nam je pružio, tihi čovek iz limene poslastičarnice našeg detinjstva, Ekrem Arifi.

Liman, Novi Sad. FOTO: Vladimir Zubac, 2014. godina

– Nije vreme za svođenje računa ali, tokom proteklih 35 godina sam fotografisao dosta, neumorno… kao da sam decenijama radio za neki dnevni list, a nisam nikada. Saradnja sa štampom je dolazila povremeno od 1982. godine i obuhvatala široku lepezu tema, često za potrebe ilustracije očevih intervjua, potom za opremanje knjiga, brojnih kataloga i monografija naših umetnika, sve do svakodnevnih beleški za potrebe gradskog protokola. Liman, najdraži deo Novog Sada u kom živim i radim, fotografišem svakodnevno, dokumentujući najlepše u njemu. Tu, gde je nekada bio samo pesak, gde se Dunav po volji izlivao, danas je naselje, grad u gradu. U sasvim običnim odlascima na posao, kratkim šetnjama ili kasnom povratku svom domu, svaki dan mi donese novu priču. Bežao sam uvek od uzora i tuđih uticaja, sam gradio svoj stil, a ipak su moje višedecenijske zabeleške o Novom Sadu sasvim nalik Duanou (Robert Doisneau) i njegovom “oslikavanju” Pariza.

– Neprestano beležeći svet oko sebe, a paralelno radeći na sasvim drugačijim poslovima, svojim sredstvima i radom izgradio sam arhivu koja će jednog dana biti važan prilog biografijama onih koji živeli i stvarali na ovim prostorima. To bogatstvo koje sam stekao za druge čini me spokojnijim.

Sa snimanja filma Doba Dunđerskih: Pero Zubac i Miodrag Petrović FOTO: Vladimir Zubac, 2013.

– Danas mogu da kažem da nije bilo lako i da društvo u najmanju ruku nije bilo blagonaklono, kako kod fotografije, tako i u pogledu televizijskog posla, šibali su me vetrovi političkih promena u protekle tri decenije. Otuda i razlog retkom izlaganju… prve promocije su finansirali prijatelji i privatnici za koje sam i sam nešto učinio, zavredio to kroz prethodna vremena. Posebno su mi pomogli slikari Mića Mihajlović i Danilo Vuksanović. Tek tri poslednje izložbe i prve ozbiljnije kataloge dobio sam kao neku vrstu nadoknade nakon dugih godina rada za brojne gradske i pokrajinske vlasti. Kako to na ovim prostorima često biva, više puta sam morao da odradim i zaradim svaku izložbu, četiri godine svakodnevnog rada za gradski protokol jedne vlasti, duga i teška putovanja po celoj Vojvodini u korist sledeće vlasti, stotine posebnih snimanja lokalne samouprave za jednu političku partiju, sve u protekloj deceniji. Bilo je u tom nevremenu i benefita, dobro sam upoznao naše političare i spoznao njihove vrednosti.

Prof. dr Ratko Božović. FOTO: Vladimir Zubac

– Sa protokom vremena i svakodnevnim uvećanjem arhive neminovno dolaze i brige za njenu budućnost. Sve češće se pitate, da li je vredelo? Potreba da se sačuva svaka zabeleška koju ste napravili uvodi vas u začarani krug, u vrtlog koji neprestano uvlači, krade i briše tragove koje ostavljamo. Konkurisao sam nedavno za dve izložbe. Nakon toga ću konkurisati za prvu monografiju kako bih predstavio svoj “minuli rad”, u nameri da tako publikujem i ostale najznačajnije fotografije. Naravno, sve je to samo spisak ličnih želja, u doba kada se kultura sve manje spominje i ponajviše biva tek sredstvo pukog finansiranja političkih partija. Realizacija takvih projekata uvek zavisi od “milosti” političara, koje u slučaju naše porodice uglavnom nema, od 1988. godine do danas.