O pandemiji

Povezani članci

• David Čičkan: Evropski ljevičari su dogmatici
• Grčka: Kupiš ostrvo i postaneš počasni građanin
• Nedostaci u predstavljanju ljevice
• Čija je zemlja?
• Američke demokrate u predizbornoj kampanji za kongresne međuizbore
  Pobijediti Trumpa
• Afganistan: Potplaćena zemlja

Foto: versobooks.com

Razgovor vodila Katie Herchenroeder.

Kada je pandemija kovida-19 pogodila Sjedinjene Države, Džudit Batler je bila kod kuće u Berkliju u Kaliforniji. Dve i po godine kasnije ona razmatra koliko je zaraza promenila naš svakodnevni život. „Morala sam da zaustavim spontanost sopstvenih intimnih gestova kako bih procenila da li ugrožavam ili sam ugrožena“, kaže ona.

Pandemija je pokrenula Batler da ispita načine na koje se oslanjamo na druge ljude, čak i kada smo ranjivi u odnosu na njih ili njima naše prisustvo postaje rizik. „Međusobno smo povezani kroz dodir, pa čak i kroz dah“, razmišljala je Batler, „i koliko god da su nam potrebni, da bismo bili živi i da bismo se osećali živima, drugi takođe imaju moć da ugroze nas, pa čak i naše živote.“

Ta proširena svest o tome šta dugujemo jedni drugima nalazi se u središtu nove knjige Džudit Batler „What World Is This?: A Pandemic Phenomenology / Koji je ovo svet: Fenomenologija pandemije“ (Columbia University Press, novembar 2022). Razgovarale smo telefonom; o bliskosti, ranjivosti i tugovanju. Razgovarale smo o tome kako feminističke kritike treba da podrže promišljanje o karantinu, esencijalnim radnicima i protestima, a osim pandemije, i o našoj dužnosti da zaštitimo životnu sredinu usred klimatske krize. Naš razgovor je uređen radi dužine i jasnoće.

Skoro tri godine živimo u nekoj vrsti košmara, ali na različite načine. Zašto ste odlučili da napišete knjigu o pandemiji?

Mislim da je tema verovatno izabrala mene, u smislu da sam se, kao i svi ostali, našla u nevolji izolacije i neizvesnosti i razmišljala o tome koliko je i dragocena i opasna naša međusobna blizina. Morala sam da naučim kako da ne grlim ljude ili da im ne priđem suviše blizu, čak sam počela i da se plašim, kao i svi drugi. Mislim da me je to navelo da razmislim o vrsti nevolje u kojoj se nalazimo kao društvena stvorenja koja zavise jedna od drugih i napreduju u međusobnoj blizini – blizina drugih nam je potrebna za opstanak i dobrobit – ali i koliko se potencijalno međusobno ugrožavamo, u uslovima pandemije, kada drugi prenose viruse. Kada se nevoljno nađemo pod uticajem drugih, postajemo ranjivi.

Porozna smo stvorenja, unosimo u sebe nešto od drugih, emitujemo nešto što oni unose u sebe; na neki način apsorbujemo jedni druge, pa u vreme pandemije moramo biti oprezni. Mislim da moramo biti oprezni i kad nije pandemija, u meri u kojoj imamo kapacitet da povredimo jedni druge i u kojoj smo na različite načine međusobno ranjivi. Ali mi takođe i uživamo u toj ranjivosti, zbog nje osećamo strast, emotivnu zavisnost i razne druge stvari koje su nam važne.

Prolazak kroz ovu pandemiju podrazumevao je i ponovno učenje. Zanima me kakvo je bilo vaše iskustvo sa pandemijom i kako je ono uopšteno uticalo na vaše pisanje?

Imala sam sreće jer sam živela u Berkliju u Kaliforniji, gde je vreme lepo. Mogla sam da izlazim napolje svaki dan, da šetam i uživam u svetu oko sebe. Odjednom sam i svoju okolinu i drveće i nebo gledala na drugačiji način. Takođe sam morala da zastanem, da usporim i da zahvalim na svemu tome. Morala sam da postupam sa više pažnje i opreza. Dakle, u nekom smislu, svi smo postali filozofi, razmišljali smo o tome šta i zašto radimo to što radimo i kako to utiče na druge, a kako bi moglo da utiče na nas. Ali čak i u izolaciji, mislim da smo postali svesni naše međuzavisnosti na novi način, ili barem ja jesam.

U novoj knjizi se mnogo bavite našom međusobnom povezanošću. Takođe se bavite specifično američkim shvatanjem slobode i ličnog interesa, koji su često suprotstavljeni opštem dobru. Kako izlazite na kraj sa tom tenzijom?

U SAD – ali i u delovima Evrope i u Australiji – mnogi su bili besni, i na levici i na desnici, jer im vlade ili zdravstvene agencije ograničavaju lične slobode. U Francuskoj je bilo zaključavanja i policijskog nadzora, gde je svako ko se nije pridržavao karantina bio kažnjavan novčano ili pritvaran; bilo je prilično zastrašujuće. Neki su mislili da je pandemija samo izgovor vladama da stave naše živote pod još veću kontrolu. Čula sam taj argument i sa desnice i sa levice. A na obe strane je to libertarijanska struja, zar ne, koja zauzima veliki deo političkog spektra i u Americi.

Ali pomislila sam: ne, ovo je zapravo trenutak da naučimo nešto o etici brige. Mnoge feministkinje su to isticale. Šta znači biti deo društva uzajamne pomoći ili brinuti o ljudima iz susedstva ili se javljati ljudima koji su daleko, za koje znate da žive sami i da nedeljama nisu ni sa kim razgovarali?

Meni je to pozivanje na ličnu slobodu – ja ne moram da nosim masku, ja ne moram da se vakcinišem – ponekad zvučalo kao opravdanje za najrazornije moguće ponašanje. Okej, pa šta ako se razbolim? To je moj izbor. Pa da li je to zaista samo tvoj izbor? Ili tvoj izbor utiče na sve oko tebe? Zar to nije izbor ne samo za sebe, već i za druge? Ako se razboliš, šta znači prinuditi nekoga ko je imunološki neopremljen da se bori protiv ovog virusa? Učestvuješ u izazivanju smrti.

Čini mi se da je pozivanje na individualne, lične slobode bilo u službi destruktivnog ponašanja i da je vreme da preispitamo način na koji je lična sloboda imala prednost nad uzajamnom brigom ili razumevanjem nas kao međuzavisnih stvorenja.

U knjizi se fokusirate na važnost postavljanja teških pitanja u ovom novom, drugačijem svetu. Na koja pitanja se sada vraćate?

Čula sam već da postavljam mnogo pitanja i istina je da ponekad razotkrijem sebi problem revidiranjem pitanja koja postavljam. Zato se pitam, upravo sada, razmišljajući o klimatskim promenama, uništavanju klime i onome što bismo mogli nazvati klimatskom tugom. Šta čini život pogodnim za življenje, ne samo za ljude, već za sva bića, sve oblike života, životne procese? Umemo li da živimo u svetu tako da ga ne uništimo?

To je zaista teško pitanje jer većina ljudi u svom svakodnevnom životu ne misli o sebi kao nekome ko uništava svet. To je tako preterana i apsurdna tvrdnja. Ali zapravo, ako razmotrimo naše potrošačke prakse i oblike industrijske proizvodnje na koje se oslanjamo i koje podržavamo, ili načine na koje putujemo jer želimo da vidimo svet, ili način na koji koristimo plastiku u Njujorku, što je šokantno za nas iz Kalifornije, postaje jasno da moramo prekinuti te prakse i malo samosvesnije razmisliti ne samo o tome kako doprinosimo mogućem uništavanju klime i planete i održivog života, nego i o tome šta možemo da učinimo da ga sačuvamo? Koje su alternative?

Jedna od stvari koje su mi bile najzanimljivije u knjizi jeste „vrednost žaljenja“ – kako se mogućnost oplakivanja odnosi i na živa bića, ne samo na mrtve i umiruće.

Mnogi od nas su bili svesni da u prehrambenoj ili zdravstvenoj industriji, ili u uslugama dostave, ima radnika koji su morali da idu na posao jer nisu imali luksuz da ne rade. Moraju da idu na posao da bi živeli i prehranili sebe i one koji od njih zavise. Pa ipak, odlaskom na posao, rizikovali su svoje živote, a ponekad i umirali. To je jedno od najbolnijih stanja u svetu: rade jer nastoje da održe život, ali radeći rizikuju smrt. Šta znači imati takvu psihološku orijentaciju prema svetu?

Ljudi koji donose takav izbor osećaju da se društvo ne brine o njima, da za njih nema rezervnog rešenja, nema mreže podrške, nema načina da sebi priušte da ne rade. I oni shvataju svoje živote kao nedovoljno vredne žaljenja. Drugim rečima, institucije i ekonomije nisu strukturisane na takav način da u uslovima pandemije svi dobiju platu za život, da svima bude plaćena kirija, da svi imaju pristup zdravstvenoj zaštiti.

Dakle, to iskustvo zamenjivosti, da mogu da umrem i nikog ne bi bilo briga, ili da ovo društvo ne omogućava način da se to ne desi – mislim da to stvara osećaj života koji nije vredan žaljenja. Osećaj da sam život čiji gubitak neće biti obeležen, neće biti priznat, neće biti oplakivan, jer da nije tako, onda bi ljudi preuzeli inicijativu da proizvedu politike, strukture, institucije koje čuvaju sve živote.

U ovom kapitalističkom svetu u kojem živimo, mi to jednostavno ne radimo. Puštamo ljude da umru. Postoje ljudi koji znaju da mogu biti ostavljeni da umru, mogu biti žrtvovani. A to znači da kroz život idu osećajući se kao da su bar u perspektivi društva nedovoljno vredni žaljenja.

Vidite li neki znak promene?

Tokom pandemije je bilo impresivnih društvenih pobuna i ljudi su marširali okupljeni u pokretu Black Lives Matter ili na nekim izvanrednim feminističkim demonstracijama u Latinskoj Americi i Evropi, koje su pažljivo osmišljene i izvedene na bezbedan, a snažan način. Tela su nam ranjiva, ali evo nas na ulici i zahtevamo da nam se dozvoli da živimo i da se naš život shvati kao važan. Neke od demonstracija bile su zapravo veoma dirljive, jer se nije ni pokušavalo prevazilaženje ranjivosti za potvrdu neke vrste političke snage. Iskoristili su svoju ranjivost da iznesu stav o tome ko smo mi kao ljudi i šta dugujemo jedni drugima, jer svi zaslužujemo da živimo i trebalo bi da možemo da živimo u svetu koji podjednako vrednuje naše živote.

The New Republic, 21.12.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 05.01.2023.