Kolateralna šteta

Povezani članci

• O smrti dječaka
• SVIJET ANARHIJE, ANARHIJA U SVIJETU
• Saša Leković: Nije dosta priče o ustašama i partizanima
• Fra Ivo Marković: Napadaju nas hrvatski nacionalisti
• Pančić: Kako sam presstao da brinem
• Cenić: BiH klizi u dužničko ropstvo

Politikanstvo u Srbiji ne gubi na značaju, već dobija novu dimenziju; jednoumlje i kosovska glupost. Vladajuća koalicija, praćena nesposobnom i impotentnom opozicijom, uvodi red u narodne redove. Simulirajući iskorake, mi ni ne uviđamo da se krećemo unazad. Javnost je omađijana delima prvog potpredsednika Vlade Srbije i njegovim novim izgledom da gubi iz vida ko su bili svi ti ljudi nekada koji danas tako ostrašćeno, samo nekoliko godina od velikog pomirenja, ponovo vladaju Srbijom. Premijer Srbije ima vokabular malo slabiji od ministra obrazovanja i predsednika Srbije, zajedno. S druge strane, kvazi elita ne menja svoj destruktivni kurs. Njen tipičan predstavnik, veliki pisac, mislilac, ex predsednik i član SANU, Dobrica Ćosić, ima toliko hrabrosti da napiše pismo mladima u dijaspori i traži od njih ono što u njemu traži. Neko ko je bio u senci režima Slobodana Miloševića, idejno uz Memorandum iz 1986. godine, kumovao krvoprolićem na balkanskom poluostrvu, sada ima toliko smelosti da ignoriše mladost Srbije i ismejava one koji su se iz nje sklonili. Ovaj čovek je pravi predstavnik kvazi elite Srbije. Zlo prekriveno licemerjem. Na žalost ovakva spodoba ima veliki uticaj na „staru“ Srbiju, koja je većinska u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. To je ono breme koje mlada Srbija mora da nosi na svojim leđima.

No, što je još gore, pod takvim socijalno isfrustriranim i moralno oskrnavljenim teretom, mlada Srbija se deformisala u hodu, neprimetno. U želji da učini sebi i svojim pokoljenjima boljitak ona je ugazila u mulj vođena vaskrslim idejama upakovanim u novo ruho. Nacionalizam i šovinizam s jedne strane, a bezličnost i preterana empatija, s druge strane, omogućile su laganu satanizaciju ono malo dobrog što je u ovoj zemlji preostalo. Dve, jako polarizovane Srbije, drobe sve što se nađe između njih ne pitajući za cenu. Pitanje je samo kada će početi da drobe jedna drugu i šta će od njih ostati. No, to što bi od njih ostalo ni pas s maslom ne bi pojeo.

Politikanti su zamenili političare koji su svojevremeno pobili državnike. Danas u Srbiji nema državnika, a slabo da više postoje i političari. U Srbiji danas teško da postoji išta što se može okarakterisati kao valjano. Kvazi elita ima zadatak da zbuni ono malo normalnih ljudi i prevede ih u redove jedne od dve Srbije. Njene moći su ogromne, a mi kao građani, izgleda ih nismo ni svesni. Podaci koji dolaze do građana i građanki (ako ih tako nazvati mogu) su filtrirani, a za informatički nepismenu naciju, to je jednako samoubistvu. Čak i one informacije koje dobijamo na kašičicu i koje kvalifikuju prljavštvine bivših režima, predstavljaju bajatu robu. To što je iznešeno u etar je davno poznato i politikantima i službama koje treba takve insinuacije da rešavaju, ali nikome to ne ide u interes jer je interes ispred svega. I nije da je u svetu drugačije, ali je uređenije, suptilnije i elegantnije. Ovde je sve tako očigledno, jadno i bedno, da se grozim umreženosti politikanata, kvazi elite i tajkuna. Tako ruralna povezanost, a tako efikasna.

Anksioznost ono malo preostale intelektualne manjine koja postoji ovde je razlog njihove učmalosti i laganog propadanja. Vredi li se boriti za ono što je unapred osuđeno na propast? Ovo pitanje je ono što sebi svakodnevno postavljaju. Njihova dvojba. No, čim ga postavljaju znači da o borbi razmišljaju i da vide da ovaj narod može da ima bolju budućnost. Sebi znam da postavim isto pitanje. Povučem se, razočaran u sve ono što vidim oko sebe i kao kakav nemi posmatrač s vremena na vreme napišem neko slovo. Poneka iskra, zlatna, u hodu se pojavi i nestane. Ipak, od tih zlatnih iskri može nastati veliki grumen zlata.

Jednom mi je jedan jako dobar prijatelj ispričao priču o ajkuli i njenom plenu. Velika bela ajkula uhvatila je čoveka. Svojim snažnim čeljustima ga je zgrabila za butinu. Trzala ga je i bacakala, probijajući mu meso do butne kosti. Ponor. Ali čovek se nije predao. Znao je da je kraj tako blizu, ali se nije predavao. Gurnuo je ajkuli palac u oko, tako jako i tako snažno da ga je ajkula ispustila iz svojih krvavih čeljusti i otplivala. Kraj je bio tako blizu, a opet je postao tako dalek. Povučem se katkad i kao nemi posmatrač posmatram gde nam život prolazi. Poput zombija koračamo ulicama grada nesvesni činjenice da ništa nismo uradili za bolje sutra. To je ono što me jede. Ta učmalost, sebičnost i samoživost pojedinca. Nesposobnost da pokrenemo sebe u svakom pogledu je ono što će nas uništiti kao narod. Možda i treba tako da bude.

Dešavanje na Trgu u novogodišnjoj noći je pravo lice Srbije. Protiv njega se moramo odlučnije boriti jer žrtve takvog lica Srbije su slučajne. Žrtve takvog lica Srbije smo svi mi i oni. Takva Srbija ne bira žrtvu. Ona je jednostavno pravi i odlazi dalje.

Tog dana to je bilo nekih šest ljudi. Sutra ćeš to biti ti. Kolateralna šteta.