ENG
Hoće li rasizam pobijediti sport?
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Pitanje rasizma naročito je osetljivo u vremenima kontinuirane ekonomske recesije zbog opasnosti da zahvati najšire moguće slojeve društva. Ne bismo nikako smeli smetnuti s uma da se upravo rasistička matrica nalazila u samom korenu ideologije nacizma, kao najvećeg zla koje je zadesilo čovečanstvo u njegovoj ne samo modernoj već i celokupnoj istoriji. Nacisti su, štaviše, nižom rasom smatrali čak i ljude iste boje kože, što samo po sebi govori koliko pojam rasizma može biti rastegljiv, samim tim i ekstremno pogodan za svakovrsnu ideološku i političku manipulaciju.
Piše: Milan Marinković
Poslednjih meseci zabrinjavajuće često bili smo svedoci rasističkih ispada na sportskim terenima širom Evrope, fudbalskim stadionima ponajviše. U relativno kratkom periodu zbilo se isuviše takvih ispada da bi se i dalje smelo govoriti tek o povremenim, pojedinačnim slučajevima. Ilustracije radi, navešćemo samo nekoliko primera.
Na utakmici 16. kola engleske Premijer lige između Svonsija i Noriča, domaći navijači su, prema tvrdnji menadžera gostujuće ekipe, Krisa Hjutona, sve vreme na rasnoj osnovi vređali njegovog defanzivca, Kamerunca Sebastiena Basonga. Nakon utakmice policija je uspela da identifikuje i uhapsi jednog od učesnika u pomenutom incidentu.
Uvredljivog dobacivanja na račun crnih fudbalera bilo je i tokom derbija severoistoka Engleske između Njukasla i Sanderlenda, a još uvek se nije potpuno stišala ni bura u vezi događaja iz prethodne sezone, kada je napadač Liverpula Luis Suarez kažnjen sa 12 utakmica suspenzije zbog konstantnog vređanja protivničkog igrača, Patrisa Evre, na utakmici sa Mančester Junajtedom. Štoper Čelsija i, sada već bivši, kapiten engleskog nacionalnog tima, Džon Teri, takođe je prošle godine bio kažnjen za rasizam, pošto je utvrđeno da je na meču sa lokalnim rivalima, ekipom Kvins Park Rendžersa, uputio rasističke uvrede na račun Antona Ferdinanda, inače rođenog brata Terijevog saigrača iz reprezentacije, Rija Ferdinanda.
Ako su u Engleskoj, gde nadležni organi, i državni i sportski, ispoljavaju gotovo nultu toleranciju naspram rasizma ovakvi incidenti počeli bivati uobičajenom pojavom, šta tek očekivati u zemljama na jugu i istoku Evrope, u kojima vlada daleko niži stepen društvene svesti o neprihvatljivosti rasne, kao i diskriminacije uopšte, po bilo kojem osnovu? U Rusiji je, primera radi, vređanje fudbalera tamnije puti takoreći redovna pojava na utakmicama domaćeg prvenstva.
Ni na Balkanu stvari, uobičajeno, ne stoje bitno drugačije. Navijači mlade reprezentacije Srbije su tako pre par meseci tokom kvalifikacionog susreta sa Engleskom u Kruševcu oponašanjem majmunskih krika usmerenih ka levom beku protivničke selekcije, Deniju Rouzu, izazvali oštru reakciju engleske fudbalske federacije koja je od UEFA zahtevala da Srbiju kazni višegodišnjom zabranom učešća na svim međunarodnim takmičenjima. Hrvatski su, pak, navijači na utakmici minulog evropskog prvenstva protiv Italije bananama gađali napadača „azura“, Maria Balotelija.
Poslednji u nizu incidenata dogodio se pre samo par dana na prijateljskoj utakmici između Pro Patrie i Milana, kada je tamnoputi as „rosonera“ Kevin Prins Boateng, reagujući na rasističke uvrede protivničkih navijača na njegov račun, revoltirano uzeo loptu i demonstrativno je šutnuo van terena, nakon čega je napustio teren, zajedno sa saigračima koji su mu se u znak solidarnosti pridružili.
Nakon svega, postavlja se logično pitanje šta dovodi do ovako naglog porasta rasizma u poslednje vreme, ne samo vezano za sportska dešavanja, već generalno. Sigurno je da veliki doprinos tome ima teška ekonomska kriza koja već nekoliko godina za redom potresa evropski kontinent. Na zapadu Evrope na to značajnim delom utiču socijalne tenzije koje je kriza prouzrokovala, stvarajući netrpeljivost domicilnog (belog) stanovništva prema brojnim imigrantima za koje veruju da im, kao jeftinija konkurencija na tržištu radne snage, „kradu poslove“, pri čemu se oni sa drugačijom bojom kože, usled njihove pojačane vidljivosti, posebno nalaze na meti.
Ali zbog čega onda nezadovoljni domaći belci imaju potrebu da vređaju i crnopute fudbalere, budući da njih svakako ne možemo svrstati među „kradljivce poslova“, još manje u „jeftinu radnu snagu“? Jedan od mogućih odgovora je da se radi o nekoj vrsti spontanog širenja opšteg fenomena na sve sfere društva u kojima postoji bilo kakva inicijalna kapisla za podsticanje najnižih ljudskih strasti. O dodatnim, dubljim motivima, verovatno bi mnogo više mogli reći stručnjaci, poput sociologa i psihologa.
Pitanje rasizma naročito je osetljivo u vremenima kontinuirane ekonomske recesije zbog opasnosti da zahvati najšire moguće slojeve društva. Ne bismo nikako smeli smetnuti s uma da se upravo rasistička matrica nalazila u samom korenu ideologije nacizma, kao najvećeg zla koje je zadesilo čovečanstvo u njegovoj ne samo modernoj već i celokupnoj istoriji. Nacisti su, štaviše, nižom rasom smatrali čak i ljude iste boje kože, što samo po sebi govori koliko pojam rasizma može biti rastegljiv, samim tim i ekstremno pogodan za svakovrsnu ideološku i političku manipulaciju.
Opet, na drugoj strani, prisutna je i večita dilema šta sve možemo okarakterisati pod pojmom rasizma, ali i negativne diskriminacije u celini. Uzmimo samo jedan, naizgled prost, primer: viceve. Činjenica je da se vicevi po definiciji baziraju na različitim stereotipima: plavuše, policajci i Bosanci su priglupi, Crnogorci lenjštine, Škoti i Piroćanci su škrtice, itd. Niko se, međutim, ili bar retko ko, od žrtava takvih viceva ne ljuti zbog istih; naprotiv, mnogi i sami pričaju viceve na sopstveni račun.
Pa ipak, čak i vicevi ponekad mogu biti doživljeni kao rasistički u meri koja je nedopustiva, poput jednog o Romima, objavljenog nedavno u srbijanskom dnevnom listu Blic, koji je izazvao negodovanje u pojedinim delovima domaćeg civilnog sektora (NGO).
Autor/ica 👤tačno.net
