Ima tu još bisera „nove srpske političke misli“. Evo, Đokici saglasno, Vuk Drašković manjak glasova nadoknađuje „pojačanom medijskom aktivnošću“ – kako je to izvodivo pitajte magistra – ali je zato, recimo, Ivica Dačić u Vujadinovoj optici „političar godine“ – pendrek je pendrek, bato – a u stopu ga
“Nakon ubistva Zorana Đinđića, na delu je tiha restauracija antievropske politike. Zato je toliko neuspešna reforma sudstva, zato vojni vrhovnik iz Miloševićevog vremena, inače miljenik Vojislava Koštunice, osumnjičen za sudelovanje u organizaciji atentata na Đinđića, po drugi put dobija ne samo
“Postavlja se pitanje: kako je neko iole normalan pomislio da je moguće zaraditi milione svirajući rokenrol (u Srbiji?!) – koji je, u suštini, proizvod kontrakulture koja stoji nasuprot populizmu – a ne prodati dušu?! Da nije ideja tzv. rokera bila da po sili zakona nateraju ljude da slušaju rok
“Druga škola je, tvrde iz njenog Centralnog komiteta, takođe nova, moderna. Za razliku od onih prvih, oni ne insistiraju na kupovini knjige, ali ne bi ni da narod vide u biblioteci. Ti bi najradije odabrali tek nekoliko moralno-politički podobnih sadržaja moralno-politički podobnih autora, koje bi
Tako je pevao Dobrica Erić. Ovde više nema šta da se doda ili objašnjava… Srbija kao raspevana ‘Hladnjača’ putuje kroz vreme i vraća se na Kosovo ovenčana slavom i voljom božijom. Nema Arnauta, nema Germana, niti podlih Anglo-amera, samo Ljudi-Srbi-Braća-Otac-Majka-Pravoslavlje. Ko vas šljivi nev
Kao što se u kući obešenog ne govori o konopcu, tako se ni sa ministrima ne može razgovarati o poštenju. I aluzivan govor o tome je deplasiran. Pretpostavka poštenja je prvi bedem u odbrambenom mehanizmu političara. Svi su oni pošteni, dok ih ne uhvate, a to se retko događa.
Pravi kulturni događaj postaje tako underground, namenjen šačici posvećenika, frikova, koje društvo odbacuje zbog svojih visokih moralnih ili kulturnih normi, ne pridaje mu se značaj, on mora da se meri sa onim što kultura nije, ali, zbog pada kriterijuma, unižavanja građanskog društva, serviranja k
Ko živi ovde zna vrlo dobro koliko smo skloni paralelnoj stvarnosti i njenim ’institucijama’ i da smo spremni i da ubijamo za ovu stvarnost ukoliko neko pokuša da nas prodrma racionalnim argumentima. Ko živi u Srbiji mora naučiti da: ima kampanja, izbora nema!
Moram da vas zamolim da zaustavite rehabilitaciju Draľe Mihailovića. Nakon ovog spisa, kako je moguće da to ne postane prioritet?
Ako mi ne verujete dođite u Srbiju da osetite taj entuzijazam koji navire sa izvora stranačke propagande. Takvu euforiju (EU-forija – novi slogan Demokratske stranke) nećete doživeti nigde i nikada: Srbija by solar light! Uljni škriljci na srpski način! Priceless – što bi rekao Pera Luković.
I zaista, ako fizičkom ili verbalnom nasilju pribegava i onaj sa tri razreda osnovne škole i fakultetski profesor, ali i rektor beogradskog univerziteta, šta o svetu oko sebe treba da misli prosečan student, sem da zazire od svega živog. I tad se neposredan svet oko sebe doživljava kao neka vrsta d
Neobavešteni čovek bi pomislio da se nalazi negde u Francuskoj, dakle u Evropi, jer i u unutrašnjosti autobusa je sve ispisano na francuskom. Tom druškanu bi onda ipak bilo malo čudno što niko od putnika ne govori francuski. Istina, mogao bi da zaključi kako je reč o emigrantima, iliti gastarbajteri
“Spoznavši da za razliku od astrologije i drugih nebeskih nauka koje, po svojoj definiciji određuju sudbinu ljudi i naroda, a da nasuprot tome magija znači mogućnost ljudskog odlučivanja i bajanja o sospstvenoj sudbini, srpske glavešine su se odlučile za veštiju, skoro paklenu magiju i strategij
“I to je završni čin: u istinski demokratskim društvima čovek pretenduje na izvesna prava zato što je čovek a čovek je vrednost po sebi; u totalitarnom sistemu, čovek jedino može da pretenduje na goli život, jer je nebitan i nevažan, a da bi mu sistem ostavio život, čovek obećava sistemu da će i
Postomodernizam vam je, cenjeni publikume, veoma konfuzna poetika koja, srećom, postoji uglavnom u glavama i studijama teoretičara postmodernizma. Ali u čitavoj toj konfuziji ima jedna veoma dobra stvar – nepoverenje prema takozvanim velikim pričama
Mi smo čekali da ubiju Premijera. Mi smo se pripremali za njegovu smrt. Mi smo, na kraju, i odustali od Srbije kakvu je Đinđić želeo da napravi. Uplašili smo se promena i ostavili smo našeg Premijera zlikovcima i ubicama. To nam nikada neću oprostiti. Zato nismo spremni za EU. Kada priznamo sebi šta
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
