Zajedno

Izdvajamo

• Demokratije umiru kada ljudi ne uspevaju da se organizuju kako bi ih odbranili. Prvi zadatak svakog branioca i braniteljke demokratije je da se samoorganizuje. Ovo je naše doba.

Povezani članci

• Ponovno oluje u Belgiji, poplava nosila vozila
• Meksiko se izvinio autohtonom narodu Maja zbog zločina počinjenih u prošlosti
• Španija osnovala tijelo za borbu protiv dezinformiranja
• Dijete među troje mrtvih u napadu nožem u Japanu
• London: Putin podriva bezbednost istočne Evrope
• Kriza na Maldivima: Uhapšene sudije Vrhovnog suda

Photo by Samuel Markovich/pexels.com

Poslednji izbori su pokazali ono što zna svako dete koje je gledalo Rehov Sumsum:¹ oni koji sarađuju pobeđuju. Izgleda da su neki od naših političara i političarki previše zauzeti da bi gledali Rehov Sumsum. Izbori su završeni, ali pouka o saradnji i povezivanju je relevantnija nego ikad.

Svi koji su zabrinuti za svoju zemlju ili sebe treba da tu zabrinutost pretvore u nešto pozitivno. Nije zdravo sedeti kod kuće, vrteti u glavi najstrašnije scenarije i žaliti se. Takođe nije dobro gajiti strah ili mržnju prema određenoj grupi. Umesto toga bolje je organizovati se i biti aktivan. Psihijatar William Rivers koji je lečio traumatizovane pacijente iz Prvog svetskog rata shvatio je da su ratom najviše pogođeni balonisti. To su vojnici koji su bili stacionirani u balonima za posmatranje, visoko iznad bojnog polja kako bi locirali položaje i kretanje neprijateljskih trupa. Oni su bili izloženi paljbi sa zemlje i iz borbenih aviona i nisu mogli da uzvrate, ni da se sakriju, niti da pomere balone kako bi izbegli vatru. Bili su i izolovani – u jednom osmatračkom balonu je bilo do 4 vojnika, zaglavljenih na nebu, daleko od svake pomoći. Spoj bespomoćnosti i izolovanosti je bio fatalan za psihu ovih vojnika.

I u Izraelu je ovih dana loše biti balonista. Prvo, ne valja biti bespomoćan, doveden u poziciju da ništa ne možeš da učiniš protiv mnogo jačih od sebe. To ubija dušu i faktički je netačno. Možemo da učinimo mnogo toga. Možemo da se nadamo da će se naši novi zakonodavci ponašati na moralan i državnički način i da će se uzdržati od donošenja antidemokratskih, rasističkih, mizoginih i homofobnih zakona. Ali nezavisno od toga, trebalo bi da znamo da mi nismo njihovi glineni golubovi. Donošenje zakona je relativno lak proces. Promena društva je mnogo teža. Nijedan zakon ne može ljude protiv njihove volje pretvoriti u tirane, rasiste, ženomrsce i homofobe. Sve to je u našoj moći. Svako od nas ima određeni stepen moći i odgovornosti da se njome služi. Tamo gde najmanje očekujete pronaći ćete saveznike, ljude koji delaju po svojoj savesti.

Drugo, više nema smisla biti sam. Kucnuo je čas da se pridružimo nekoj partiji, udruženju, studentskoj grupi, sindikatu, omladinskom pokretu, školskom veću – negde gde možemo da se povežemo sa drugim ljudima, da pomognemo jedni drugima i da zajedno delamo. Biće mnogo toga što treba odbraniti u godinama koje dolaze, kako na radnim mestima, tako i u gradovima i institucijama: moraćemo da branimo demokratiju, ljudska prava, slobodu govora i na prvom mestu zdrav razum. A ključ uspeha i pobede je u saradnji. Pedesetoro ljudi koji sarađuju u nekom udruženju postiže više nego 500 ljudi koji se pojedinačno žale.

Demokratije umiru kada ljudi ne uspevaju da se organizuju kako bi ih odbranili. Prvi zadatak svakog branioca i braniteljke demokratije je da se samoorganizuje. Ovo je naše doba.

Haaretz, 10.11.2022.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net