Slavoj Žižek: Ukrajinski safari

Povezani članci

• Trumpov bivši advokat Michael Cohen: “Pitbul” otkriva
• Macron: Čelnici G7 blizu dogovora o planu pomoći Amazonu
• Problematični partneri
• Sirijska vlada bez predstavnika na mirovnim pregovorima u Ženevi
• Izrael obećao odmazdu, raste strah od novog rata
• Tviter sakrio Trampovu poruku, jer ‘krši pravilo o zabrani veličanja nasilja’

foto: tacno.net arhiva 

Obično se ne bavim kulturnom produkcijom svoje zemlje, ali pravim izuzetak sa novim dokumentarnim filmom slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča Sarajevski safari, koji se detaljno bavi bizarnom i patološkom epizodom iz opsade bosanske prestonice 1992-96.

Poznato je da su srpski snajperisti sa okolnih brda nasumice pucali na ljude po sarajevskim ulicama, a da je odabranim gostima (često iz Rusije) dozvoljavano da i sami ispale poneki metak. Ali sada saznajemo da to nisu bile samo geste uvažavanja, već i neka vrsta unosne turističke atrakcije. U ovom „safariju“ u organizaciji vojske bosanskih Srba učestvovale su desetine bogatih stranaca, iz Amerike, Britanije i Italije, ali i iz Rusije, koji su plaćali pozamašne sume da bi pucali na bespomoćne civile.

Tu se „lovcu“ dodeljuje poseban oblik subjektivnosti. Mada su žrtve anonimne, to nije video igrica. Perverzno uzbuđenje se zasniva na činjenici da je sve stvarno. Ali igrajući se „lovaca“ bogati turisti koji su na bezbednoj udaljenosti iznad grada praktično su isključeni iz stvarnosti, dok je za njihove mete ulog sam život.

Ima nečeg zastrašujuće iskrenog u tom stapanju stvarnosti i spektakla. Konačno, zar i visoki politički funkcioneri i korporativni menadžeri takođe ne učestvuju u nekoj vrsti safarija? Sa svog bezbednog položaja u kabinetu razni rukovodioci često uništavaju mnoge živote.

Dmitrij Medvedev, bivši ruski predsednik u ulozi zamenika predsednika ruskog saveta bezbednosti, nedavno je sličnu logiku pripisao zapadnim političkim liderima. Odbacujući upozorenja SAD-a i Natoa na posledice eventualnog ruskog napada taktičkim nuklearnim oružjem, Medvedev je rekao: „Bezbednost Vašingtona, Londona i Brisela mnogo je važnija Severnoatlantskom savezu od sudbine umiruće Ukrajine koja nikome nije potrebna. Snabdevanje modernim naoružanjem je za zapadne zemlje samo biznis. Neće prekomorski i evropski demagozi ginuti u nuklearnoj apokalipsi. Zato će tolerisati upotrebu svake vrste oružja u aktuelnom konfliktu“.

Medvedev je takođe rekao da će Kremlj „učiniti sve“ da spreči „neprijateljske susede“ poput „nacističke Ukrajine“ da nabave nuklearno oružje, jer bi to za rusku državu navodno bila egzistencijalna pretnja. Ali pošto je Rusija ta koja ugrožava egzistenciju Ukrajine kao države, logika Medvedeva nalaže da i Ukrajina treba da ima oružje, pa i nuklearno, da bi postigla vojni paritet.

Podsetimo se reči samog Putina iz juna: „Nema između, nema prelaznog oblika države. Jedna zemlja je ili suverena ili kolonija, bez obzira na svoj naziv“. Budući da on očigledno Ukrajinu vidi kao rusku koloniju, zapad ne bi trebalo da je tretira kao da se slaže sa Putinom. To znači da treba odbaciti ideju da zapadne sile treba da zaobiđu Ukrajinu i posreduju u nagodbi sa Rusijom.

U tom smislu mnogi zapadni levičari idu na ruku Putinu. Viši savetnik u Atlantskom savetu Harlan Ulman piše: „Klemanso je primetio da je ’rat suviše važan da bi se prepustio generalima‘. Da li se može reći da je Ukrajina suviše važna da bi se prepustila Zelenskom? Sjedinjenim Državama je potrebna izlazna strategija kako bi se zaustavili nasilje i rat.“

Levičari od Noama Čomskog do Džefrija Saksa (da ne pominjemo mnoge ruske apologete na desnici) zauzeli su slične stavove. Pošto su u početku insistirali da Ukrajina ne može da dobije rat protiv Rusije, sada sugerišu da ona i ne treba da pobedi, jer bi to sateralo Putina uza zid i on bi postao opasan.

Ali da smo slušali savete mirovnjaka i odbili da pošaljemo oružje u Ukrajinu, ta zemlja bi sada bila okupirana, a njeno potčinjavanje bi se sprovodilo daleko većim zverstvima od onih u Buči, Izjumu i mnogim drugim mestima.

Mnogo bolji stav zauzeli su nemački zeleni, koji se zalažu ne samo za punu podršku Ukrajini već i za strukturne reforme koje bi ubrzale prelazak sa nafte i gasa na obnovljive izvore energije, što bi nas spaslo od katastrofe u koju nas vodi klimatska kriza. Ostatak zapadne levice je na safariju, odbijajući intervenciju koja bi dovela u pitanje njen ustaljeni način života.

Mirovnjaci tvrde da su Rusiji potrebni pobeda ili ustupak koji će joj omogućiti časni uzmak. Međutim, ta logika važi u oba smera. Posle nuklearnih pretnji Medvedeva i Putina, Ukrajina i zapad su ti koji više ne mogu da prave kompromise a da sačuvaju obraz. Podsetimo, Medvedev je predvideo da zapad neće vojno odgovoriti na ruski nuklearni udar zbog svog kukavičluka i pohlepe.

Ovde ulazimo u domen filozofije, jer reči Putina i Medvedeva jasno odražavaju Hegelovu dijalektiku gospodar-rob. Ako dva subjekta vode borbu na život i smrt, ne može biti pobednika jer će jedan umreti, a preživeli više neće imati drugog subjekta da mu prizna vlastitu subjektivnost. Celokupna istorija ljudske kulture počiva na prvobitnom kompromisu po kome neko postaje sluga koji obara pogled da bi sprečio obostrano uništenje.

Medvedev i Putin pretpostavljaju da će dekadentni, hedonistički zapad popustiti pod pritiskom. I to nas vraća na dinamiku iz filma Sarajevski safari. Privilegovane elite strateški intervenišu u realnost sveta bez ikakvih ličnih rizika. Ali stvarnost ih na kraju sustiže. I kada se to desi ne treba slušati savete onih koji brinu samo o tome da ne isprovociraju predatorsku zver.

Project Syndicate 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net