UJEDINJENO KRALJEVSTVO NE PRIZNAJE REFERENDUM?!  

Izdvajamo

• Brisel pristaje na neke “kozmetičke izmene“ da se premijerka spasi a u suštini ništa se ne menja. Ponovo se stavlja sporazum na glasanje 12. marta, kojeg su poslanici ogromnom većinom odbacili. Sutradan ponovo je stavljeno na glasanje da li da UK 29. marta izlazi iz EU bez sporazuma, i ovaj predlog je većinom glasova odbijen. Znači li to, da rezultati referenduma ne važe, da birači ne znaju i nisu bili svesni šta glasaju i da su su za izlazak glasali, farmeri, polupismeni, penzioneri i stara generacija, da njihova volja nije vredna. A da je “inteligencija”, velike koropracije, biznis i globalizam najvažniji ovim prostorima?

Povezani članci

• Putin pomilovao Pussy Riot i aktiviste Greenpeace
• Vinko Grgurev: Komunizam – II. dio
• Američki predsjednički kandidati protiv svijeta
• Ibrahim Prohić: JA I NAROD RUŽIMO, RUŽIMO…
• „Ja sam žena, nisam maternica“
• Biden u očekivanju izbora popularniji od Trumpa za čak 8 posto

foto: Patrick Seeger/EPA

Nepriznavanje referenduma je isto kao i ukidanje prava glasa

Ujedinjeno Kraljevstvo (England, Wales, Scotland & North Ireland), kao najdemokratskija zajednica u svetu mnogima služi kao uzor društvenog uređenja. U mnogim segmentima života i jeste tako, međutim ovih dana pokazalo se da ima nešto mnogo važnije od demokracije. Lični interes ili partijski interes, kapital i globalizam su na prvom redu dok građanska prava postaju sporedna stvar.

Odluke Parlamenta UK od 12. i 13. marta o.g. stavlja svoje birače u gorem položaju nego položaj žena u Saudijskoj Arabiju. Tamo žene nemaju prava glasa, bar one se ne muče da izlaze na izbore dok u Ujedinjenom Kraljevstvu građani su glasali na referendumu, doneli odluku za izlazak iz Evropske Unije, ali njihovi predstavnici, kažu: “NE, vi ne možete da odlučite, vi ne znate šta je dobro za vas, mi odlučujemo o vašoj sudbini“.

Zgrada parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva – foto: wikipedia

Ne treba mnogo mudrovanja i filozofije oko toga, ko može da donosi najpravednije odluke, bilo u porodici bilo u državi. Najbolja, tj. najpravednija odluka je ona koja se donosi većinom glasova svih članova porodice ili države. Takve odluke su nekada donešene u grad državi (polis država), tj u staroj Grčkoj gde su se svi odrasli stanovnici države-grada okupljali na trg, većali i donosili odluke o fundamentalnim pitanjima društva. Ovakve odluke danas mogu se doneti jedino u porodicma, a u bliskoj prošlosti bilo je moguće u Socijalističkoj Jugoslaviji u vreme radničkog samoupravljanja, u radnim kolektivima u kojima je broj zaposlenih brojao do 30 zaposlenih. Tada u tim kolektivima nije se birao Radnički savet, već su svi zaposleni u Zboru radnika raspravljali o problemima i odlučivali šta je bitno za njih.

Kako u savremenim državama nije moguće okupiti sve punoletne stanovnike na jedno mesto da bi se donosile važne odluke, izmišljen je sistem posredovanja, da volja birača bude izražena preko njihovih predstavnika, tkz. deputata, poslanika, zastupnika… Bilo kako oni da se zovu, oni su opunomoćenici svojih birača, koji moraju da izraze volju birača a ne svoju ličnu, da donesu odluke za dobrobit onih koji su ih delegirali, a ne svoju, svoje familije, političke partije, klana idr.

Kako bi se u državi Ujedinjeno Kraljevstvo, koja boji preko 62.000.000 stanovnika da, za fundamentalna pitanja ispoštovala volja birača, predviđeno je da se organizuju referendumi gde će građani sami, svojim glasom odlučivati a ne preko posrednika.

U 1975. godini birači u UK na referendumu su se izjasnili da pristupe Evropskoj uniji odnosno kako se tada zvala ZET (Zajedničko Evropsko Tržište). Ubrzo posle pristupanja građani su uvideli da je takva odluka bila njihova greška, pa su počeli negodovati sve više i više. Građani su javno izražavali želju da se isključi iz Evropske unije. Kada je partija Laburista došla na vlast 1997. obećala je građanima da će organizovati referendum, ne o izlasku iz EU, već da li će se prihvatiti euro kao srdstvo plaćanja u UK ili će i dalje imati svoju valutu. Pre nego što je Toni Blair raspisao referendum, objavljeni su rezultati referenduma po istom pitanju (2003.) u Švedskoj. Tamo su se građani ogromnom većinom izjasnili protiv uvođenja eura kao sredstva plaćanja, tako da su vlasti u UK izbacili sa dnevnog reda pitanje referenduma.

Na generalnim izborima 2010., Konzervativna partija na čijem čelu je bio, David Camerron izvojevala je pobedu ali nedovoljno za samostalno formiranje vlade. Stupili su u koalciji sa Liberalima pa su vladali punih pet godina, kojima je u međuvremenu naveliko pao rejting. Da bi obezbedili sebi još jedan mandat, u predizbornu kampanju za generalne izbore u 2015. David Cameroon je obećao biračima da, ukoliko dobiju poverenje još za jedan mandat, u naredne dve godine će raspisivati referendum u kome će građani odlučivati o izlasku ili ostanku u EU.

Posle ovakvog obećanja Konzervatina partija je pobedila ogromnom većinom. Pobedom su obezbedili da samostalno formiraju jednopartijsku vladu ali i počinju sa do tada neviđenom kampanjom da, građani glasaju za ostanak u Evropskoj uniji, jer u protivnom biće katasrofa.

Referendum je održan 23. juna 2016., rezultati su pokazali da su se preko 52% birača izjasnili za izlazak. Protivnici izlaska, a to su krupni kapial, banke i tkz. globalisti izašli su u javnost sa jednom sramnom i tužnom parolom: “Građani nisu znali šta glasaju, za izlazak su glasali, farmeri, polupismeni i penzioneri, jer intelegencija je glasala za ostanak…“.

Otkud njima takvo saznanje, ko kako je glasao, kada na glasačkim listićima nisu pisala imena glasača, školska spreme, zanimanje niti obrazovanje? Istog dana su počeli sa potpisivanjem neke internet ankete, koju su potpisali 2 miliona anketiranih putem elektronske pošte. Tražili da se još jednom raspiše referendum. Predsenik vlade David Cameroon je podneo ostavku, rekao da on nije spreman da sprovodi jednu takvu pogrešnu odluku. Umesto da, na čelo vlade bude izabran pobornik kampanje za izlazak iz EU, Boris Johnoson, moćnici biraju Teresu May, osobu koja je bila najžešći pobornik za ostanak u EU.

Protrivnici izlaska su osporili referendum na sudu. Tražili da se zabrani vladi da počne ikakve pregovore sa Evropskom unijom o uslovima izlaska bez odobrenja parlamenta i uspeli su. Sud je ignorisao odluku donešenu na referendumu gde su neposredno birači presudili, nego je vezao vlada za odluku parlamenta.

 The House of Commons 1793-94 by Karl Anton Hickel

Ovakva nakaradna odluka suda daje nam za pravo da kažemo: sluga jači od gazde! Ako su u jednoj demokratskoj državi građanska prava neprikosnovena, ako suverenitet proizilazi od građana i da oni biraju svoje predstavnike neposrednim glasanjem, ako je vlada htela da čuje neposredan glas svojih birača na referendumu, ako su rezultati referenduma većina glasala za izlazak, čemu onda parlament da još jednom odlučuje za ono što su odlučili nosioci suvereniteta – građani. Zašte se daje mogućnost poslanicima da poništavaju volju građana? Kako može punomoćnik da ima veća prava od onaga koji mu daje ovašćenje za zastupanje?

Ako poslanici dobijaju mandat od građana, da zastupaju njihove interese u parlamentu, prosto rečeno poslanici su sluge, a građani gazde, jer poslanici odlučuju u ime svojih birača, ne u svoje. Tako da, ako sud ne priznaje odluku donešenu na referendumu, već ovlašćuje poslanike da oni svojom voljom prihvate ili odbijaju to što su već birači odlučili, onda prozilazi da su birači u UK u gorem položaju nego žene u Saudijskoj Arabiji koje nemaju prava glasa, jer ovde ideš na glasanje ali glas ti ne važi.

Najzad premijerka Tersa May počinje pregovore u Briselu, sedištu EU sa birokratijom o uslovima izlaska iz EU. Birokratija u Briselu je pokušala na svaki mogući način da otežava uslove izlaska, kako bi UK odustala od svoje namere. Jednom je ministar spoljnih poslova Boris Jonson upozorio Brisel – “urazumite se gosopodo, jer mi možemo otići i bez ikakvog sporazuma“. Kako je Teresa May bila jedna velika protivnica izlaska, znalo se od početka da ona neće zaključiti neki povoljni sporazum. Ona je već na početku počela sa velikim ustupcima na uštrb Ujedinjenog Kraljevstva. Prvo Boris Jonson, a potom još 10-12 ministra u znak protesta su dali ostavke, ona je nastavila po starom, kao da se ništa nije desilo. Nezadovoljne ministre zamenjivala je drugima i na kraju zaključila jedan vrlo nepovoljan sporazum, koji nije prošao u parlamentu. Teresa May odlazi ponovo u Brisel moli birokratiju za njen spas, da se ipak nešto menja u zaključenom dogovoru.

Brisel pristaje na neke “kozmetičke izmene“ da se premijerka spasi a u suštini ništa se ne menja. Ponovo se stavlja sporazum na glasanje 12. marta, kojeg su poslanici ogromnom većinom odbacili. Sutradan ponovo je stavljeno na glasanje da li da UK 29. marta izlazi iz EU bez sporazuma, i ovaj predlog je većinom glasova odbijen. Znači li to, da rezultati referenduma ne važe, da birači ne znaju i nisu bili svesni šta glasaju i da su su za izlazak glasali, farmeri, polupismeni, penzioneri i stara generacija, da njihova volja nije vredna. A da je “inteligencija”, velike koropracije, biznis i globalizam najvažniji ovim prostorima?

Odmah posle ovih nemilih događaja pojavlli su se u štampi natpisi, da krupni kapitalisti, globalisti rade na štetu svojih država, u koje se ubrajaju Antony – Toni Blar i George Soroš imali veliki uticaj u poništavanju narodne volje. Nepriznavanje rezultata referenduma je isto kao i ukidanje prava glasa

Jeremy Corbyn predesdnik Laburističke partije, stalno ponavlja kao papagaj: vlada treba da raspiše nove izbore jer je izgubila kredibilitet. Što se kredibiliteta tiče ona ga nije niti imala od dolaska Terese May na čelo, ali ako bude prinuđena od strane svoje partije da daje ostavku, ne znači to da se mora ići na nove izbore. Konzervativci imaju mandat do maja 2021. Izbora neće biti, jer bolje ostati na vlasti još dve godine nego izgubiti već sada. Na mesto Terese May, može doći neko drugi, onaj koji preuzima kormilo partije. U slučaju da na čelo dođe Boris Jonson, ima nade da referendum iz 2016. ne bude sasvim martav, u protivnom biće tmurno nebo iznad ostrva koja se zove Great Britain.