Ujedinjena Evropa?

Autor/ica 👤JAN-WERNER MÜLLER 14.11.2022. u 09:09

Povezani članci

Ujedinjena Evropa?

Foto: Peščanik

Reklo bi se da se EU uspešno nosi s ratnom situacijom. Ursula von der Leyen ne propušta priliku da se pohvali jedinstvom država članica u osudi Putinove invazije. Osam miliona izbeglica ušlo je u EU, ali niko ne govori o migrantskoj krizi, a izostala je i ružna ksenofobija koju pamtimo iz 2015. Uprkos strahovanju od dolazeće zime nezadovoljstva – cena gasa porasla je 7 puta od poslednje grejne sezone – nema „nereda“ koje je ranije ove godine najavljivala nemačka ministarka spoljnih poslova. Odluka da se Ukrajina prihvati kao kandidat za članstvo u EU donela je potreban psihološki podsticaj posle teškog perioda u kom su se dogodili brexit i Trump, kada se činilo da su se EU i liberalizam našli na gubitničkoj strani istorije. Ali prava iskušenja tek predstoje, a jedinstvo Evrope nije ni približno tako snažno kao što portparoli iz Brisela žele da poverujemo.

Ipak, čak i ako nema mnogo utemeljenja, moguće je da će novostečeno samopouzdanje liberala doneti promene u parametrima realpolitike. Politički komentatori i političari godinama su opsednuti talasom – ili kako je jednom rekao Nigel Farage, „cunamijem“ – populizma. Ali taj trend nije neizbežan. Istina je da su se izborni rezultati radikalno desničarskih političara značajno popravili u poslednje dve decenije. Ipak, jedina zemlja u kojoj su takve partije uspele da osvoje vlast bez saradnje s umerenijim konzervativcima je Italija. To pomeranje je posledica defetizma konzervativaca. Pošto im nedostaju nove ideje – kao što je pokazao zombifikovani tačerizam Liz Truss – samoproglašeni političari desnog centra sve su spremniji da prihvataju stavove radikalnije desnice i udružuju se s nekada nedodirljivim partijama. Polovinom februara, Valérie Pécresse, degolistkinja i kandidatkinja na francuskim predsedničkim izborima, stala je u svojoj kampanji iza ideje o „velikoj zameni“ pravih (čitaj: hrišćanskih) Evropljana muslimanima. Potom su švedski konzervativci odustali od sanitarnog kordona i pristali da oforme vladu sa Švedskim demokratima. A u Italiji je radikalna desnica samostalno osvojila vlast.

Silvio Berlusconi i Forza Italia, jedna od partija u vladajućoj koaliciji, sada se prikazuju kao odgovorna snaga desnog centra, sposobna da zauzda Giorgiu Meloni i Mattea Salvinija. Početkom 90-ih godina Berlusconi je bio pionir desničarskog populizma: njegova partija, Forza Italia, organizovana po ugledu na navijačke klubove, bila je jedan od prvih primera šta stručnjaci za marketing mogu stvoriti praktično ni iz čega. Berlusconi je narušio posleratni tabu ulaskom u koaliciju sa Nacionalnom alijansom, naslednicom Italijanskog socijalnog pokreta koji je nasledio Mussolinijevu Nacionalnu fašističku partiju (partija Giorge Meloni, Italijanska braća, poslednja je generacija iste loze). Berlusconi je ovog leta odigrao važnu ulogu u rušenju vlade nacionalnog jedinstva koju je predvodio Mario Draghi. Nedavno se pred članovima stranke hvalio da je jedan od 5 najboljih Putinovih prijatelja – a to je čovek u kome evropske partije desnog centra vide najpouzdanijeg člana nove koalicije.

Ništa od toga ne znači da je radikalna desnica nezaustavljiva niti da će prilagođavanje njenim idejama doprineti opstanku oportunista poput Pécresse. Giorgia Meloni je sve stavila na jednu kartu kada je odbila da uđe u Draghijevu koaliciju svi-minus-jedan, računajući da će joj se to isplatiti na sledećim izborima, jer nezadovoljnici, od onih koji strahuju od visokih računa za gas do ekonomskih žrtava pandemije, nezadovoljstvo mogu da izraze jedino glasanjem za njenu partiju. Ipak, izražavanje nezadovoljstva nije isto što i puna podrška desničarskim stavovima. Meloni je upozorila Francusku i Nemačku da je „zabava završena“, ali njena partija će morati da nastavi reforme koje je započeo Draghi: ako Italija do decembra ne ispuni 55 postavljenih „ciljeva“, Brisel neće odobriti isplatu milijardi koje su zemlji očajnički potrebne za oporavak posle pandemije. Pošto je primorana da se pridržava zacrtanog tehnokratskog ekonomskog programa, nova vlada će svoj radikalno desničarski kredibilitet morati da dokazuje zlostavljanjem migranata i seksualnih manjina.

Ako Meloni ostane pri iskazanoj podršci Ukrajini – u zemlji sa više radikalno desničarskih partija veoma je važno pokazati osobenost sopstvenog brenda – i nastavi da ispunjava očekivanja Brisela, možda će se učiniti da su tvrdnje o jedinstvu Evrope koje iznosi Ursula von der Leyen potvrđene. Ali stvarnost je drugačija. Putinov saveznik i najuspešniji učenik, Viktor Orbán, vredno radi na ukidanju sankcija Rusiji. Mađarski TV i radio kanali emituju propagandu koja je mogla biti proizvedena u Moskvi („Ukrajina nije prava država“). Ministar spoljnih poslova Peter Szijjártó otvoreno odstupa od EU konsenzusa, sastaje se sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom i pozira sa sankcionisanim funkcionerima iz Gazproma na moskovskom skupu Nedelja ruske energije 2022.

Ništa od toga ne treba da nas iznenadi. Orbán je godinama obećavao glasačima da će iskoristiti sukobe istoka i zapada da isposluje najbolje aranžmane za odvažnu Mađarsku. Budimpešta ima i značajne ideološke ambicije: svoju kleptokratsku autokratiju Orbán reklamira kao poslednji bastion istinskog konzervativizma. Njegovi propagandisti u zemlji i inostranstvu tvrde da su se političari poput Angele Merkel prodali liberalima, kapitulirali u kulturnim ratovima oko istopolnih brakova i pristali na beskrajni priliv muslimanskih imigranata. Samoproglašena „iliberalna država utemeljena na radu“ prikazuje se kao poslednja nada konzervativaca. Mađarska je postala odredište za intelektualne turiste u potrazi za radikalno desničarskim Diznilendom (tri kafea u Budimpešti nose ime Rogera Scrutona, a na meniju se nudi „Scruton Bödön“ – bolje da ne znate sastojke). Sad kad više nije nepristojno izražavati podršku Putinu kao braniocu „tradicionalnih vrednosti“ ova zemlja će postati još atraktivnija. Dok se pretvarala u globalni svetionik „iliberalizma“, Budimpešta je usavršavala veštinu izvlačenja koristi od članstva u EU uz istovremeno zanemarivanje većine obaveza: Orbán je i zvanično dobio izuzeće od EU embarga na uvoz nafte iz Rusije.

Evropska komisija zna da ima posla s autokratom koji novac evropskih poreskih obveznika preliva u džepove bliskih saradnika i koristi ga za učvršćivanje jednopartijske vladavine. Ono što je nafta za neke bliskoistočne zemlje, to su evropski fondovi za Orbánov režim: besplatan resurs kojim se kupuje politička podrška. Ali taj model počinje da pokazuje pukotine. Sa odlaskom Angele Merkel prošle godine, Orbán je izgubio glavnog zaštitnika. Tolerisala mu je sve prestupe zato što je Budimpešta nemačkoj automobilskoj industriji nudila, rečima jednog mađarskog komentatora, „uslove najsličnije onima u Kini“: niske nadnice, odsustvo problematičnih sindikata ili nepovoljnih ekoloških propisa, kao i subvencije mađarske države. (Prema nalazima Szabolcsa Panyija, istaknutog istraživačkog novinara, proizvođači automobila mogu da pozovu Szijjártóa ili čak Orbána kad god imaju problem, a ovima nije ispod časti da se u Briselu zalažu za niže standarde u pogledu dozvoljenih emisija štetnih gasova.) Evropska unija je prikupila obilje dokaza o korupciji. U septembru je velika većina u Evropskom parlamentu proglasila Mađarsku za „izbornu autokratiju“. Komisija je predložila suspenziju velikog dela evropskih sredstava odobrenih Mađarskoj, a mnogi evropski lideri, koji čak i nisu naklonjeni arogantnom parlamentu i Komisiji čiji predstavnici nisu izglasani već imenovani – već su umorni od neprekidne upotrebe mađarskog veta u navodno „sve jedinstvenijoj uniji“.

Brisel ima načina da utiče na Mađarsku: Orbánu su sredstva iz evropskih fondova potrebna isto koliko i Italiji. Pred parlamentarne izbore u aprilu zasipao je glasačko telo poklonima, pa je stopa inflacije sada dostigla 20 odsto. Od 2013. godine je niske cene energije prikazivao kao simbol brige njegove partije za „obične ljude“; na svakom računu naznačeno je koliko je država uštedela potrošačima u borbi da eliminiše „energetsko siromaštvo“ (s druge strane, za razliku od desničarskih populista u Poljskoj, Orbán je uglavnom ukinuo socijalnu državu, proglasio beskućništvo za krivično delo i praktično otpisao najsiromašniju trećinu stanovništva). Uprkos dogovorima s Rusijom, u avgustu je bio prinuđen da odustane od nekih ograničenja cena energije.

Ipak, u ime jedinstva Evropska unija mu gleda kroz prste. Budimpešta sada formira potemkinovsku „Upravu za integritet“ sa zadatkom da kontroliše ispravnost procedura javnih nabavki, ali pravna analiza pokazuje da u krajnjoj instanci ovo telo kontrolišu Orbánovi saveznici. Mada Brisel ne može prinuditi nijednu zemlju da se priključi Evropskom javnom tužilaštvu, bilo bi logično da to zahteva od Orbána, ako ovaj želi da dokaže da je ozbiljan u nameri da suzbije korupciju. Ali zašto bi on to želeo, ako je jedan od njegovih prijatelja iz detinjstva, čovek školovan za rad na gasnim instalacijama koji nikada nije pokazivao naročit preduzetnički talenat, sada najbogatiji čovek u zemlji? Brisel bi mogao da zahteva i više informacija o dogovoru s ruskom državnom firmom Rosatom o proširenju jedine nuklearne elektrane u Mađarskoj. Na osnovu oskudnih raspoloživih podataka, ovaj sporazum će Mađarsku učiniti zavisnom od ruskih finansija i stručne pomoći u decenijama koje dolaze. Ali čak i ako bi Komisija pokušala da izvrši pritisak, Evropski savet – koji čine lideri država članica – verovatno bi se usprotivio iz straha da bi Mađarska mogla bankrotirati. U međuvremenu, posle ozbiljnog razlaza zbog rata u Ukrajini, čini se da su Varšava i Budimpešta na putu da se pomire i ponovo uspostave jedinstven front. Suprotno raširenom mišljenju da se težište Unije iz Berlina i Pariza pomerilo na istok, Varšava i Budimpešta zapravo nemaju širu zajedničku viziju, osim iliberalizma unutar sopstvenih zemalja. Izvan toga saglasni su samo u bezobzirnoj rešenosti da iskoriste svoje pravo veta protiv EU inicijativa, kao što je minimalna stopa poreza na dobit korporacija. Moguće je da žele mnogo labaviju Uniju – više britansku – ali još nemaju dovoljno političkog uticaja da pridobiju druge države za takvu viziju „periferne Evrope“.

Ovo sporo propadanje Unije iznutra dovodi u pitanje sposobnost Evrope da ispuni obećanja data po okončanju Hladnog rata – mnogo više nego kriza evra koja je privlačila najviše pažnje u protekloj deceniji. Navijači EU su se godinama hvalili poređenjem američkog načina promovisanja demokratije – invazije praćene velikim profitima za američke kompanije – s evropskim načinom: neodoljiva ponuda članstva susedima, praćena miroljubivim transformisanjem politike iznutra (uz velike profite za zapadnoevropske kompanije). Ali ti glasovi su utihnuli. Srbija, koja je ključna za pristupanje zapadnog Balkana Evropskoj uniji, prati mađarski model, a Aleksandar Vučić, još jedan političar vešt u balansiranju između Moskve i Brisela, konsoliduje vlast u zemlji. Pitanje je vremena kada će loši učinci u procesu proširenja postati izvor političkih sukoba.

***

Naravno, pukotine su ekonomske koliko i političke. U septembru je Olaf Scholz najavio program poznat kao Doppelwumms (dvostruki bum): paket od 200 milijardi evra koji će nemačkim potrošačima i kompanijama pomoći da prebrode skok cena energije. To uključuje i loše zamišljenu meru pokrivanja računa za gas za sva domaćinstva u decembru. Prilično neobično, paket pomoći je promovisan uz himnu fudbalskog kluba Liverpul, „You’ll Never Walk Alone“ (na engleskom). Države u lošijoj ekonomskoj poziciji ipak imaju osećaj da su prepuštene same sebi i žale se da paket nemačkim firmama pruža nefer prednost na jedinstvenom tržištu. Izgleda da je u pitanju još jedan primer nemačke hipokrizije. Za vreme evrokrize nemačka ekonomija je cvetala zahvaljujući uvozu jeftinog gasa iz jedne autokratije i prodaji mašina i luksuznih automobila drugoj autokratiji. Sada kada je Rusija odsečena, a kineski bum se bliži kraju, još uvek je u poziciji da odbija evropske pokušaje da se sredstva prikupljaju zajednički (presedan za to uspostavljen je za vreme pandemije). Novo zaduživanje prikriveno je računovodstvenim trikovima za koje je Nemačka krajem 90-ih optuživala Grčku. Scholz, koga su u kampanji predstavljali kao Merkel 2.0, spreman je da bez mnogo pompe odbaci stare ortodoksije unutar zemlje, ali nastavlja da se protivi onome za šta on i njegovi sunarodnici strahuju da će proizvesti Schuldenunion – uniju dugova, prezaduženu EU u kojoj će štedljivi biti primorani da zauvek pomažu rasipnima.

Odluka da se Nemačka učini zavisnom od ruskog gasa bila je za Angelu Merkel najjednostavnije rešenje za probleme koje je doneo Energiewende – prelazak na čistu energiju najavljen 2010, uz odustajanje od planova za razvoj nuklearne energije posle katastrofe u Fukušimi 2011. Odluka je proizvela i željeni sporedni efekat: demohrišćani Angele Merkel su tako dobili nove političke opcije. Otklonjena je glavna prepreka za saradnju sa Zelenima, izraslim iz antinuklearnih protesta 70-ih godina, i to je koalicija koja sada dobro funkcioniše u nemačkim pokrajinama. Ali u poslednjoj deceniji mandata Angele Merkel projekat prelaska na čistu energiju naišao je teškoće. Energetski problemi u Nemačkoj uvek su povezani sa moralisanjem. Mada se svi načelno slažu da treba zaštititi životnu sredinu, Bavarska odbija postavljanje vetroturbina u blizini naseljenih mesta. Na rešavanju ovih problema sada rade uglavnom Zeleni – naročito Robert Habeck, harizmatični ministar ekonomije koji je de fakto lider partije – zahtevajući istovremeno novu „moralnu spoljnu politiku“ u odnosima sa Kinom. Posle neprijatnog sukoba lidera Zelenih i neoliberalnih Slobodnih demokrata (treća i najmanja partija u „semafor koaliciji“), članstvo Zelenih se usprotivilo najavama da će tri preostale nuklearne elektrane nastaviti s radom do proleća. Scholz je iskoristio posebna kancelarska ovlašćenja – koja je Angela Merkel koristila samo jednom, a Helmut Schmidt nikada – da donese obavezujuću odluku o nastavku rada elektrana. Sa zapadne strane Rajne pristizali su saveti o prednostima nuklearne energije koje niko nije tražio. U Francuskoj su manji i bezbedniji reaktori proglašeni za dugoročno rešenje energetske krize (iako nema odgovora na neugodno pitanje šta će se raditi s nuklearnim otpadom). Na dnevnom redu se našlo čak i hidraulično frakturisanje, koje je donedavno smatrano za ekskluzivno američku gnusobu. Habeck i Scholz se ponose novim ugovorima za tečni prirodni gas sklopljenim s Kanadom i Sjedinjenim Državama (koji bi mogli zadovoljiti 40 odsto evropskih potreba do 2030). Molili su i Katar za isporuke, ali tu nemaju čime da se pohvale. Uprkos velikoj globalnoj tražnji, dugoročnih rešenja još nema. Industrije poput hemijske strahuju da je njihovom „nemačkom modelu“ došao kraj.

Putin je računao da će se Evropljani pobuniti protiv zatezanja kaiša zbog daleke zemlje o kojoj ne znaju gotovo ništa. Izgleda da je to bila pogrešna procena: više nego podnošenje žrtve za Ukrajinu bes izaziva to što teret nije ravnomerno raspoređen. Von der Leyen je predložila da EU uđe u pregovore o cenama gasa kao jedinstven blok. Njen poslednji pokušaj da ujedini kupovnu moć Evrope – za nabavku vakcina – bio je polovično uspešan. EU nije pokazala visoke kompetencije u organizaciji nabavki. Umesto da prihvate evropsku solidarnost, nacionalne vlade su krivile Brisel za sve greške, uključujući i sopstvene, a misteriozna krivična istraga povodom nabavke vakcina za EU još traje (spekuliše se da je bilo razmene poruka između Ursule von der Leyen i šefa Pfizera). Teorijski, pojedinačne zemlje mogu spustiti cenu gasa zaključivanjem dugoročnih bilateralnih ugovora, ali to bi proizvelo nove zavisnosti i rizik usporavanja tranzicije na obnovljive izvore energije. EU je objavila da se gasne i nuklearne elektrane mogu kvalifikovati za sredstva iz zelenih fondova. Mnogo uranijuma i retkih minerala dolazi iz autokratskih država. Izgleda da čista energija i mirna savest retko idu zajedno.

Mada je početak njenog mandata dobio loše ocene, Ursula von der Leyen je uspela da ojača poziciju Komisije koja je slabila u godinama Angele Merkel. Nemačka još ima finansijskih rezervi za bacanje, a dani popovanja o pošastima zaduživanja nepovratno su prošli, uprkos nezadovoljstvu ministra finansija Christiana Lindnera iz Slobodnih demokrata koji se zasad pokazao kao najslabija karika u aktuelnoj koaliciji. U međuvremenu, Macron nastavlja da mašta o francuskom vođstvu i slavi na globalnoj sceni, ali posle traume žutih prsluka i formiranja parlamenta koji mu uglavnom nije naklonjen nije mu ostalo mnogo manevarskog prostora. Njegova nova Evropska politička zajednica koja uključuje Veliku Britaniju i blistave primere petro-autoritarizma kao što je Azerbejdžan ne može značajnije doprineti dugoročnom cilju „strateškog suvereniteta“ Evrope, mada je s ratom u Ukrajini zavisnost Evrope od Sjedinjenih Država postala bolno očigledna. Pariz i Berlin su oslabljeni, jer su u nekoliko navrata propustili priliku da diplomatskim sredstvima zaustave Putina. EU kao celina dosad se nije pokazala kao moralni pobednik u ovom sukobu (o vojnim aspektima da i ne govorimo).

London Review of Books

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net