Tolson: Amerika je u novoj klasnoj borbi

Povezani članci

• Osveta za krvoproliće: Francuska ponovno bombardirala uporište Islamske države, u Parizu izvedeno 128 pretresa
• Rusija traži od Ukrajine hitne pregovore o primirju
• “Znanstveni” propagandni univerziteti: Nova lukava strategija Kremlja
• Erdogan: Šumski požari u Turskoj najgori u historiji
• Američki zvaničnik: Moguće nove sankcije Rusiji zbog Ukrajine
• Kraj jedne ere

Urednik The Hedgehog Reviewa sa Instituta za napredne studije kulture Univerziteta u Virdžiniji Džej Tolson (Jay) u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže da se “niža srednja klasa u Sjedinjenim Američkim Državama oseća nesigurno u smislu finansija i blagostanja, dok ‘prava’ srednja klasa smatra da postoje neke grupe, sa određenim identitetima koje uživaju u privilegijama koje oni nemaju”.

“Da li je to istina? Ne postoji dokaz da jeste, realnost govori suprotno od toga, ali je takva percepcija i ona se pretvorila u jednu vrlo snažnu silu u našoj politici i kulturi”, ističe Tolson.

RSE: Američki građanski rat se završio pre više od 150 godina. Možete li da obrazložite zašto ima toliko spomenika posvećenih vojnicima i komandantima Konfederacije. Zašto su oni danas u centru pažnje?

Tolson: Spomenici koji su posvećeni građanskom ratu nisu bili podignuti odmah nakon okončenja rata, nego posle takozvane rekonstrukcije i taj period je trajao otprilike od 1865. do 1877. godine. Taj period je bio pokušaj reorganizacije, naročito južnih država da bi postale punopravne članice saveza u skladu sa novim uslovima, pogotovo sa uslovom ravnopravnosti tada oslobođenih, bivših robova. Posle ovog perioda rekonstrukcije, između 1877. i 1880, postojao je pokušaj da se rat i muke koji on sa sobom donosi okončaju. Puno političara, pogotovo demokrate koje su bili jake na jugu, pridružile su se demokratama sa severa.

To su sve bili gestovi pomirenja koji su u isto vreme obuhvatali i podizanje spomenika, što je trajalo kroz period koji se zove “Džim Kro” (Jim Crow), koji je trajao od 1880-ih do 1950-ih godina, dakle u vreme segregacije kada su zakoni koji su kršili prava crnaca bili na snazi.

Imali smo ponovo sukob između pokušaja da se okončaju rane rata i ponovo utvrde stare rasne nejadnakosti koje su postojale tokom ropstva, naravno ne u istim razmerama, ali su crnci ipak bili obespravljeni, bili su građani drugog reda. Spomenici su u određenom smislu bili deo dogovora u periodu “Džima Kroa” i vezani su pretežno za to. Zašto onda viđamo ovakve borbe sada?

Pokret građanskih prava iz 50-ih i 60-ih trebao ih je okončiti i u izvesnoj meri i jeste. Ono što sada imamo je zahtev, pogotovo afroameričkih građana i drugih grupa za preispitivanje sećanja na građanski rat. Ponovo, ili prvi put u stvari, sećanje i istorija nisu ista stvar, kao što već znate.

Kada se spomenici menjaju, po rečima izvršnog direktora američkog saveza za istoriju u Njujork Tajmsu (New York Times), ne menja se istorija, već način na koji se istorija pamti.

Tako ovaj rat sada oko kulture u našem društvu, nije počeo prošle nedelje u Šarlotsvilu (Charlottesville), već se dešava godinama. Ovaj kulturni rat se vrti oko sećanja na građanski rat i oko njegove zaostavštine.

Tolson: Na različite načine. Sve zavisi od toga gde se nalazite i odakle dolazite. Neki smatraju da južnjaci, u stvari, ne južnaci nego takozvani nacionalisti bele rase koji se uznemire kada se ovi spomenici uklanjaju, pokušavaju da očuvaju njihovu tradiciju i nasleđe. Njihov argument je da, naravno građanski rat je bio jedna grozna stvar, ali da se nisu svi južnjaci borili za ropstvo, prava država i za Konfederaciju.

Međutim, ovakav stav naučnici generalno shvataju kao opravdanje pošto su se prava država, ne samo na jugu nego i zapadu, kretala oko očuvanja robovlasničkog sistema. Mislim da je istorijski ovo prepoznato kao pogrešan zaključak, ali, s druge strane, postoje dobronamerni ljudi koji smatraju da sećanje na likove građanskog rata u južnim državama, heroje Konfederacije ako želite, zaslužuje obeležavanje na istorijski način.

Smatram da su se Afroamerikanci sa juga, isto kao i sa severa i iz drugih delova zemlje, suprotstavili tom stavu. Oni pamte rat kao borbu za oslobođenje od ropstva. Rekao bih da većina Amerikanaca danas ima isti stav prema ratu, ali pošto naš predsednik (Donald Tramp, [Trump]) imajednu komplikovanu i nejasnu perspektivu, onda je stav većine u Americi doveden u pitanje.

RSE: Jesu li rasni sukobi u SAD-u veći danas nego pre ili mediji iskrivljuju sliku?

Tolson: Ne smatram da su danas rasni sukobi neminovno veći između svih Amerikanaca, ali ima nekih ljudi koji sle da jesu. Veliki broj pristalica nadmoći bele rase, ultra-desnice ili neo-nacista, naravno kažu da Afroamerikanci iskorištavaju rasu za sopstveni interes.

Beli Amerikanci isto tako tvrde da su im uslovi života ugroženi, potogovo ekonomski i da niko ne poštuje njihovu kulturu, što uključuje i simbole Konfederacije.

Ovo je, zapravo, rat oko kulture sa ekonomskim dimenzijama, sa dimenzijom klasne borbe. Ne pričam o klasnoj borbi o kojoj je Marks(Karl Marks, [Marx]) pisao, nego o jednoj klasnoj borbi zaraženoj kulturnim dimenzijama.

Tolson: Ne smatram da je Obama ikada imao takvo optimistično mišljenje o situaciji u Americi. Mislim da je razumeo da će rasizam uvek postojati. Rasizam može biti analiziran i tumačen na različite načine u društvenim naukama, kao znak tribalizma, konflikta i tako dalje. Ali ne, niti su Obama, niti njegov izbor ukinuli rasizam.

On predstavlja još jednu silu u našoj zajednici, u svakoj zajednici. Nekada se radi o boji kože, nekada o religiji ili etničkoj pripadnosti. Mislim da ono što sada vidimo je veliki i snažan osećaj, i više nego osećaj. To je jedna akcija vezana za rasu.

RSE: U tom duhu, da li ćemo videti sledećih dana i nedelja slične borbe oko spomenika i statua Konfederacije?

Tolson: Da, naravno. Samo dan nakon Šarlotsvila demonstranti su u severnoj Karolini skinuli spomenik jedne ličnosti iz vremena Konfederacije bez ikakvog odobrenja lokalne vlasti. Gledaćemo još mnogo takvih situacija.

Kao što znate, predsednik je sinoć pitao kada će sve to prestati, hoćemo li skinuti i statue Džordža Vašingtona (George Washington) i Tomasa Džefersona (Thomas Jefferson)? Ponovo, smatram da je tom izjavom pokazao neosetljivost i nerazumevanje istorije.

Brojni naučnici, uključujući i one iz SAD-a, smatraju da ne postoji jednakost između Džefersona i heroja Konfederacije. Džeferson i Vašington su, naravno, bili umešani u sistem ropstva – obojica su bili robovlasnici. Džeferson predstavlja još problematičniji slučaj zbog njegove uloge u američkoj Deklaraciji nezavisnosti, zbog njegovog pisanja o ravnopravnosti i zbog robova koji je zadržao na svojoj plantaži u Šarlotsvilu. Mnogo je pisano o tome i postoji jedna vrlo živa, otvorena i kritička diskusija o Džefersonovoj prošlosti i dvoličnosti.

Henri Vinsik (Henry Wiencek), jedan lokalni istoričar, koji živi u Šarlotsvilu, objavio je divnu knjigu “Master of the Mountain” gde je Džeferson prikazan kao voljan, željan i agresivan robovlasnik, pogotovo kasnije u njegovom životu kada je imao ekonomske probleme: iscrpljivao je robove da bi povećao dobit, rasturao porodice i prodavao ih raznim ljudima. Ima tu puno da se analizira i mora da se prizna ta licemernost, ali ne postoji inicijativa da se se obore statue Džefersona.

Veliki broj ličnosti koje liberali i demokrate predstavljaju kao idole, kao što su Endru Džekson (Andrew Jackson) i Vudro Vilson (Woodrow Wilson), su imali vrlo problematična mišljenja po pitanju rase i statusa crnaca u Americi. Tim gresima moramo da se suprotstavimo.

Smatram da mnogi Amerikanci, naučnici i drugi, pokušavaju danas da priznaju grehe prošlosti, da otvoreno govore o realnosti i da ne ulepšavaju činjenice. To je izazvalo reakcije drugih Amerikanaca, od kojih većina podržava Trampa, što nije slučajnost.

To karakteriše ovaj sadašnji trenutak i upotrebu ličnosti građanskog rata i ostalih kulturnih simbola. Amerika je u novoj klasnoj borbi, u kojoj se nalazi takozvana niža-srednja klasna koja nestaje i čiji pripadnici se osećaju vrlo nesigurno, u smislu finansija i blagostanja. Nisu samo oni u centru ove borbe, nego i oni koji pripadaju pravoj srednoj klasi i koji smatraju da postoje određene grupe, sa određenim identitetima koje uživaju u privilegijama koje oni nemaju.

Da li je to istina? Ne postoji dokaz da jeste, realnost govori suprotno od toga, ali je takva percepcija i ona se pretvorila u vrlo snažnu silu u našoj politici i kulturi.

Radio Slobodna Evropa