Tiranija nafte

Izdvajamo

• Da bi se savladala ta globalna falanga zaštitnika naftne industrije, biće potrebno mnogo više političke težine nego što je ekološki front trenutno ima. Da bismo spasili planetu od doslovnog pakla i zaštitili živote milijardi njenih stanovnika, uključujući svako dete koje je danas živo ili će se roditi u godinama koje dolaze, naftnoj tiraniji se mora pružiti žestok otpor. Moramo neumorno raditi da naši istomišljenici među političarima pobeđuju na izborima, kako bi se naša zakonodavna agenda ostvarila. Samo nam borba za smanjenje emisije ugljenika može pružiti sigurnost da će naša deca i unuci živeti na planeti pogodnoj za život.

Povezani članci

• Europske metropole u lovu na londonske financijaše
• Rusi prekidaju sve veze s Turskom, ‘Moskva’ ide prema Siriji
• Merkel: Nećemo pitati Rusiju o Zapadnom Balkanu
• Desetine lakše povrijeđenih, nema žrtava u Italiji
• Ubistvo u Bugarskoj: Eskalacija napada na istraživače korupcije u EU
• Turska ratifikovala sporazum sa Izraelom

Foto: Ljubiša Ljuba Aranđelović

Možda to danas zvuči neverovatno, ali pre 15 godina mnogi od nas su samouvereno govorili o „vrhuncu nafte“, gde globalna proizvodnja dostiže maksimum nakon kojeg, dok se svetske rezerve prazne, upotreba nafte nepovratno opada. Umesto toga dobili smo hidraulično frakturisanje, ili fraking, pa je koncept maksimuma eksploatacije nafte uglavnom zaboravljen. Neki analitičari su počeli da govore o „vrhuncu potražnje“, bliskom trenutku kada će električna vozila (EV) postati uobičajena pojava koja će u najvećoj meri eliminisati potrebu za naftom, čak i ako je još uvek bude bilo dovoljno u bušotinama ili kroz fraking. Ali električna vozila su 2020. činila manje od 1% globalnog voznog parka, a očekuje se da će do 2040. dostići tek 20%. Maksimum potražnje nafte stalno nam izmiče u budućnost, kao fatamorgana, a mi ostajemo zarobljenici naftne tiranije, uz sve njene opasne posledice.

Perspektive radi, podsetimo se da su u vreme pre frakinga početkom ovog veka, mnogi stručnjaci bili uvereni da će svetska proizvodnja nafte 2010. dostići svoj dnevni maksimum od možda 90 miliona barela, da bi do kraja te decenije proizvodnja pala na 70 ili 80 miliona barela dnevno. Drugim rečima, ne bismo imali izbora osim da smesta počnemo sa tranzicijom transportnih sistema na električnu energiju. Uprkos mnogim početnim poremećajima, do danas bismo već odmakli na putu ka zelenoj budućnosti, sa daleko manjom emisijom ugljenika i usporenim globalnim zagrevanjem.

Uporedimo sada te optimistične projekcije sa najnovijim podacima američke Uprave za energetske informacije (EIA). U ovom trenutku, svetska proizvodnja nafte kreće se oko 100 miliona barela dnevno, a predviđa se da će dostići 109 miliona barela do 2030. godine, 117 miliona do 2040. i neverovatnih 126 miliona barela do 2050. Toliko o „vrhuncu nafte“ i brzom prelasku na zelenu energiju.

Zašto se očekuje da će globalna potrošnja nafte toliko porasti je složeno pitanje. Među ključnim faktorima je najvažnija tehnologija frakinga, koja omogućava eksploataciju džinovskih rezervi škriljaca koje su se smatrale nedostupnima. Na strani potražnje postojala je (i još traje) globalna preferencija, koju predvode američki potrošači, prema velikim džipovima i kamionima koji gutaju gorivo. Tome treba dodati sve veće tržište zemalja u razvoju za kamione i autobuse na dizel. Zatim, tu je globalni rast vazdušnog saobraćaja, što je naglo povećalo potražnju za mlaznim gorivom. Na sve to, sama naftna industrija ulaže ogromne napore da negira klimatsku nauku i opstruira svaki pokušaj da se potrošnja fosilnih goriva ograniči.

Pitanje s kojim se sada suočavamo glasi: kakve su posledice ove zabrinjavajuće jednačine po našu budućnost, počev od životne sredine?

Više nafte = veća emisija ugljenika = porast globalne temperature

Svi znamo, bar mi koji verujemo nauci, da su emisije ugljen-dioksida vodeći izvor gasova staklene bašte (GHG) odgovornih za globalno zagrevanje, kao i da sagorevanje fosilnih goriva ima lavovski udeo u tim emisijama. Naučnici su nas takođe upozorili da će, bez naglog i trenutnog smanjenja upotrebe fosilnih goriva, kako bi se globalno zagrevanje zaustavilo ispod granice od 1,5 stepeni Celzijusa iznad proseka u predindustrijskoj eri, doći do zaista katastrofalnih posledica. Među tim posledicama je i pretvaranje američkog zapada u pustinju (tamo je u toku najgora suša u poslednjih 1.200 godina), kao i plavljenje velikih priobalnih gradova, uključujući Njujork, Boston, Majami i Los Anđeles.

Razmislite sad o ovome: 2020. godine nafta je imala veći udeo u globalnoj potrošnji energije nego bilo koji drugi izvor, otprilike 30%, a EIA predviđa da će, kako sada stvari stoje, nafta ostati svetski izvor energije broj jedan, verovatno sve do 2050. Pošto je reč o visoko ugljeničnom gorivu (iako manje od uglja), nafta je te 2020. godine bila odgovorna za 34% globalnih emisija ugljenika. Procenjuje se da će do 2040. taj udeo porasti na 37%. U tom trenutku, sagorevanje nafte biće odgovorno za oslobađanje 14,7 miliona metričkih tona gasova staklene bašte koji zadržavaju toplotu u atmosferi, što će značiti još veći rast prosečnih temperatura.

S obzirom da emisije CO2 usled upotrebe nafte i dalje rastu, nema šanse da ćemo ostati ispod granice od 1,5 stepeni Celzijusa, niti da ćemo sprečiti katastrofalno zagrevanje planete. To znači da su zapanjujući toplotni talasi koji su ove godine pogodili svet od Kine do Indije, od Evrope do Roga Afrike, od SAD do Brazila, samo blaža verzija onoga što nas čeka.

Nafta i rat u Ukrajini

Klimatska kriza nije jedina opasna posledica naše zavisnosti od nafte. Zbog svoje vitalne uloge u transportu, industriji i poljoprivredi, nafta je oduvek imala ogroman geopolitički značaj. Mnogi ratovi i unutrašnji sukobi vođeni su oko vlasništva nad njenim izvorima, zbog kolosalnih prihoda koje nafta generiše. Uzrok svih novijih sukoba na Bliskom istoku su sporovi zbog nafte. Uprkos nagađanjima kako bi maksimum potražnje nafte u teoriji okončao sve te sukobe, ona i dalje presudno oblikuje svetske političke i vojne poslove. Njen duboki uticaj vidi se u višestrukim vezama nafte i aktuelnog rata u Ukrajini.

Za početak, teško da bi Vladimir Putin ikada bio komotan da naredi invaziju na dobro naoružanu zemlju, da Rusija nije jedan od najvećih proizvođača nafte na svetu. Nakon propasti Sovjetskog Saveza 1991, od Crvene armije nije ostalo ništa: jedva je bila u stanju da uguši pobunu u Čečeniji. Međutim, kada je 2000. postao predsednik Rusije, Vladimir Putin je veći deo naftne i gasne industrije stavio pod državnu kontrolu, dok je prihode od izvoza iskoristio da finansira oporavak i modernizaciju ruske vojske. Prema američkoj Upravi za energetske informacije, prihod od proizvodnje nafte i prirodnog gasa u proseku je činio 43% ukupnog godišnjeg prihoda ruske vlade u periodu od 2011. do 2020. Drugim rečima, omogućio je Putinu da nagomila ogromne zalihe oružja, tenkova i raketa koje sada tako nemilosrdno koristi u Ukrajini.

Pošto ruska vojska nije uspela da zauzme Kijev, Putin sigurno ne bi bio u stanju da nastavi rat bez svežeg novca koji svakodnevno dobija od prodaje nafte po svetu. Mada je ruski izvoz donekle opao zbog zapadnih sankcija, Moskva je uspela da nađe klijente u Aziji, pre svega Kinu i Indiju, koji su spremni da otkupe viškove sirove nafte dotad namenjene Evropi. Čak i ako Rusija prodaje taj višak po sniženim cenama, cena bez popusta je tako naglo porasla od početka rata (sirova nafta tipa brent, industrijski standard, koštala je 80 dolara po barelu početkom februara, da bi u martu skočila na 128 dolara) da danas Rusija zarađuje više novca nego pre invazije. Ekonomisti Centra za istraživanje energije i čistog vazduha iz Helsinkija utvrdili su da je tokom prvih 100 dana rata Rusija zaradila oko 60 milijardi dolara od izvoza nafte, što je više nego dovoljno da podmiri troškove tekuće vojne operacije u Ukrajini.

Da bi dodatno kaznile Moskvu, 27 članica Evropske unije dogovorile su se da do kraja 2022. stave zabranu na svu rusku naftu koja se doprema tankerima, te da obustave uvoz naftovodima do kraja 2023 (odlaganje je ustupak Viktoru Orbanu iz Mađarske, koji većinu svoje sirove nafte dobija preko ruskog naftovoda). To bi Moskvu uskratilo za 23 milijarde dolara mesečno koliko zemlje EU plaćaju taj uvoz, ali bi moglo dodatno da poveća globalne cene, što je očigledna korist za rusku stranu. Ako se Kina, Indija i drugi nezapadni kupci ne ubede (ili nekako primoraju) da eliminišu uvoz iz Rusije, nafta će i dalje finansirati rat protiv Ukrajine.

Nafta, Ukrajina i globalni inflatorni cunami

Tu nije kraj veze između nafte i rata u Ukrajini. Zapravo, nafta i rat su zajedno izazvali globalnu krizu bez presedana u novijoj istoriji. Pošto je čovečanstvo postalo tako duboko zavisno od naftnih derivata, svako značajno povećanje cene nafte oseća se širom globalne ekonomije, jer utiče na skoro svaki aspekt industrije i trgovine. Očekivano, transport trpi najveći udar, pri čemu svaka vrsta transporta, od svakodnevnog putovanja na posao do leta avionom, postaje sve skuplja. A pošto za uzgoj useva zavisimo od mašina na naftu, svako povećanje cene nafte automatski se pretvara u rast cena hrane i to je udar koji se sada oseća širom sveta, sa teškim posledicama po siromašne i radnike.

Podaci o cenama dovoljno govore: u periodu 2015-21. cena sirove nafte brent u proseku se kretala oko 50-60 dolara po barelu, što je podstaklo kupovinu automobila, dok je stopa inflacije bila niska. Cene su počele da rastu pre godinu dana, usled rastućih geopolitičkih tenzija, uključujući sankcije Iranu i Venecueli, kao i unutrašnje nemire u Libiji i Nigeriji, što su sve veliki proizvođači nafte. Ipak, do kraja 2021. cena sirove nafte dostigla je skroman nivo od 75 dolara po barelu. Međutim, s početkom ukrajinske krize ove godine, cena je naglo skočila: 14. februara je iznosila 100 dolara po barelu, da bi se konačno stabilizovala (ako se tako može reći u ovim okolnostima) na trenutnom nivou od blizu 115 dolara za barel. Cena je, dakle, udvostručena u odnosu na period 2015-21, što je značajno uticalo na troškove putovanja, hrane i transporta. Sve to je dodatno pogoršalo probleme u lancu snabdevanja izazvane pandemijom kovida-19 i podstaklo cunami inflacije.

Inflatorni udar te vrste može da izazove samo nemaštinu, posebno kod siromašnijeg stanovništva širom planete, što preti da dovede do nemira. Za mnoge, oskudicu je otežala ruska blokada ukrajinskog izvoza žitarica, koja značajno utiče na cene hrane i porast gladi u već problematičnim delovima sveta. Na Šri Lanki, na primer, bes zbog visokih cena hrane i goriva, u kombinaciji sa prezirom prema nesposobnoj vladajućoj eliti, izlio se u višenedeljne masovne proteste koji su kulminirali bekstvom i ostavkom predsednika. Protesti zbog visokih cena zahvatili su i druge zemlje. Glavni grad Ekvadora, Kito, krajem juna je bio paralisan upravo zbog takvih nereda, u kojima je poginulo najmanje troje ljudi, a skoro 100 ranjeno.

U Sjedinjenim Državama, uznemirenost zbog sve viših cena hrane i goriva predstavlja ozbiljan problem za predsednika Džoa Bajdena i demokrate uoči izbora za Kongres. Republikanci očigledno nameravaju da za svoje kampanje iskoriste gnev građana zbog rasta inflacije i cena goriva. U pokušaju da parira, Bajden, koji je obećao da će klimatske promene biti glavni prioritet Bele kuće, nedavno je krenuo u potragu za dodatnim izvorima nafte, u očajničkom pokušaju da spusti cene na benzinskim pumpama. Kod kuće je pustio 180 miliona barela iz strateških naftnih rezervi, ogromnog podzemnog rezervoara stvorenog nakon „naftnih šokova“ 1970-ih za amortizaciju ovakvih problema, i ukinuo ekološke propise koji zabranjuju letnju upotrebu mešavine benzina sa etanolom, poznate kao E15, koja doprinosi smogu tokom toplijih meseci. U inostranstvu je nastojao da obnovi kontakte sa režimom predsednika Venecuele Nikolasa Madura, nekada velikog izvoznika nafte u Sjedinjene Države. U martu su se dva visoka zvaničnika Bele kuće sastala sa Madurom, kako se naširoko spekulisalo, u pokušaju da se taj izvoz obnovi.

Dosad najkontroverzniji izraz ovih težnji predstavlja Bajdenova poseta Saudijskoj Arabiji, koja je vodeći svetski izvoznik nafte, zbog sastanka sa njenim stvarnim liderom Mohamedom bin Salmanom, poznatijim kao „MBS“. Saudijskog prestolonaslednika mnogi, uključujući analitičare Centralne obaveštajne agencije (i samog Bajdena) smatraju odgovornim za ubistvo disidenta i kolumniste dnevnika Washington Post Džamala Kašogija u Turskoj u oktobru 2018.

Bajden tvrdi da su njegovi glavni motivi za susret sa MBS-om jačanje regionalne odbrane od Irana i suprotstavljanje ruskom i kineskom uticaju na Bliskom istoku. „Ova poseta se tiče ponovnog pozicioniranja Amerike u ovom regionu u budućnosti“, rekao je američki predsednik novinarima u saudijskom gradu Džedi 15. jula. „Nećemo ostaviti vakuum na Bliskom istoku koji bi popunili Rusija ili Kina“.

Većina nezavisnih analitičara navodi da je primarni Bajdenov cilj bio da izdejstvuje obećanje Saudijske Arabije da će značajno povećati dnevnu proizvodnju nafte, na šta je Saudi Arabija pristala tek pošto je Bajden pristao da se sastane sa MBS-om, čime je okončan njegov status parije u Vašingtonu. Prema izveštajima medija, Saudi Arabija je zaista odlučila da poveća proizvodnju, ali je najavu povećanja odložila za nekoliko nedelja da ne bi osramotila Bajdena.

Kraj tiranije nafte

Jasno je da je „ekološki“ predsednik SAD-a bio spreman na susret sa saudijskim liderom zbog kratkoročne političke koristi od nižih cena goriva pre nego što američki građani izađu na birališta u novembru. Nafta i dalje igra važnu ulogu u proračunima Bele kuće. Mada se Sjedinjene Države više ne oslanjaju na uvoz sa Bliskog istoka za veliki deo svojih energetskih potreba, to nije slučaj sa mnogim američkim saveznicima, kao ni sa Kinom. Drugim rečima, iz geopolitičke perspektive, kontrola Bliskog istoka i dalje je važna kao 1990. kada je Buš stariji pokrenuo operaciju Pustinjska oluja, prvi rat SAD-a u Persijskom zalivu, ili 2003. kada je njegov sin Buš mlađi izvršio invaziju na Irak.

Vladine projekcije sugerišu da bi, ako ništa drugo, do 2050 (opet ta daleka godina) bliskoistočne članice Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEC) mogle da upravljaju većim udelom u svetskoj proizvodnji sirove nafte nego danas. To bi moglo da razjasni Bajdenov komentar o vakuumu na Bliskom istoku „koji bi popunili Rusija ili Kina“. Ovaj pristup će neizbežno oblikovati politiku SAD i prema drugim oblastima u kojima se proizvodi nafta, uključujući zapadnu Afriku, Latinsku Ameriku i pomorska područja Azije.

Nije teško pretpostaviti, dakle, da će narednih godina nafta verovatno igrati ključnu ulogu u američkoj spoljnoj i unutrašnjoj politici, uprkos nadi mnogih od nas da će manja potražnja nafte podstaći prelaz na zelenu energiju. Nema sumnje da je Džo Bajden hteo da nas pogura u tom pravcu kada je preuzeo dužnost, ali je tiranija nafte bila jača (i na tome hvala Džou Mančinu). Što je još gore, oni koji zastupaju interese industrije fosilnih goriva, uključujući praktično svakog republikanca u Kongresu, odlučni su da tu tiraniju očuvaju koliko god da to košta planetu i njene stanovnike.

Da bi se savladala ta globalna falanga zaštitnika naftne industrije, biće potrebno mnogo više političke težine nego što je ekološki front trenutno ima. Da bismo spasili planetu od doslovnog pakla i zaštitili živote milijardi njenih stanovnika, uključujući svako dete koje je danas živo ili će se roditi u godinama koje dolaze, naftnoj tiraniji se mora pružiti žestok otpor. Moramo neumorno raditi da naši istomišljenici među političarima pobeđuju na izborima, kako bi se naša zakonodavna agenda ostvarila. Samo nam borba za smanjenje emisije ugljenika može pružiti sigurnost da će naša deca i unuci živeti na planeti pogodnoj za život.

Michael Klare, TomDispatch, 26.07.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 03.09.2022.