Svet posle mene

Povezani članci

• Obama, Merkel i Hollande o Ukrajini: Rusija na korak do novih sankcija
• Assadove snage bombardovale pijacu u Idlibu: 24 poginulih
• Švedska će podnijeti zahtjev za članstvo u NATO-u
• Sankcije EU-Kina dovode u pitanje investicioni dogovor
• Troje mrtvih u samoubilačkom napadu u Iranu
• Britanija odbila učešće u vojnoj intervenciji u Siriji, moguća samostalna akcija SAD

Nedavno sam iskopao fotografski album iz detinjstva moje majke iz dubina ormana u spavaćoj sobi. Kad sam ga otvorio, video sam da je popustio lepak koji je koristila kao devojka da zalepi svoj život na mesto, pa su na mnogim stranama fotografije pootpadale i pomešale se.

Piše: Tom Dispatch

Prevela:  Slavica Miletić, pescanik.net

Moja majka je rođena u ranom dvadesetom veku. Za veći deo te zbirke fotografija i memorabilija – crteži (nesumnjivo njeni), Program klavirske škole Karaders, brošura kampa Vivan-Ita, pozivnice za matursko veče srednje škole Hajd Park i fotografije nepoznatih mladića, devojaka i odraslih – danas niko ne može da mi kaže ko je ko i šta je šta.

Na nekima od njih još mogu da prepoznam majčino mlado lice, kao i lice njenog brata koji je odavno umro, ali je meni sasvim prepoznatljiv (na slici snimljenoj decenijama pre nego što sam ga upoznao). Što se tiče ostalih – devojka u nečem što izgleda kao odeća za fiskulturu pravi stoj na glavi, mlade žene postrojene na plaži u kupaćim kostimima koji su tada sigurno bili smeli, dečak koji kleči i širi ruke prema mojoj majci, tada verovatno devetogodišnjakinji – sve su ih odnele plime vremena.

Tako se to zbiva, naravno. Za svakog od nas, ranije ili kasnije.

Moja majka nije mnogo govorila o prošlosti. Želela je da postane profesionalna karikaturistkinja, pa je otišla iz svog rodnog grada, Čikaga, u grad svojih snova, Njujork, i zapravo se nikad nije osvrnula. Plašila se osvrtanja, ko zna zašto.

Tokom svih onih godina mogao sam više da navaljujem da mi priča o sebi, svojoj porodici, svojim mladalačkim godinama, ali bio sam premlad da bih za to mario. Sada bih dao ne znam šta da mogu da joj postavim razna pitanja i saznam ono što nikad neću moći da saznam. Njeni roditelji, moji baba i deda, umrli su pre nego što sam se rodio, njena sestra koju sam jednom video, umrla je kad je meni bilo šest godina, njeni prijatelji i susedi, njene simpatije i drugari, svi su oni sada istorijski prah u albumu koji se, na najlakši dodir, raspada u hrpice crne prašine. Čak i za mene, većina fotografija u njemu je nerazumljiva (mada neobično dirljiva) poput onih koje pokupimo u antikvarskoj radnji.

Izgubljena deca na poremećenoj planeti

Upravo sam – neću reći proslavio, već preturio 72. rođendan. Prirodno je da čovek u tom času razmišlja i o prošlosti koja se proteže iza njega i o kratkoj budućnosti koja leži pred njim. U poslednje vreme razmišljam o mrtvima. Spremam se da prepišem svoj stari adresar, nesumnjivo poslednji put. (Dovoljno sam star da radije čuvam te informacije na papiru nego u etru.) Naravno, kad listam te izbledele stranice, vidim, kao što priliči mojim godinama, nešto nalik knjizi mrtvih i shvatam da će novi adresar biti mnogo kraći.

Često se kaže da su mrtvi „prešli na onu stranu“. U kontekstu našeg današnjeg sveta, počeo sam da mislim o njima kao o nekakvim izbeglicama – svako od njih je istrgnut iz svog života (kao što ćemo svi jednog dana biti) i gurnut preko neke nepoznate granice u istinski stranu zemlju. Ali ako nam je sudbina da na kraju budemo izbeglice nad izbeglicama, koje idu ka mestu gde nema izbegličkih kampova, gde, po svemu sudeći, nema ničeg, razmišljam i o tome kakav će biti svet posle mene, onaj koji ću ostaviti za sebom kad konačno pređem granicu.

Razmišljem takođe – a kako i ne bih kad razmišljam o svom budućem „izbegličkom“ životu? – o 65 miliona ljudskih bića koja su samo u 2015. otrgnuta od svojih domova, uglavnom na mestima gde smo mi, Amerikanci, vodili svoje ratove u poslednjih petnaest godina. Teško je ne primetiti da je ove godine još mnogo više ljudi krenulo njihovim tragom, među njima i bar 80.000 sunita iz nedavno „oslobođenog“ i delimično uništenog iračkog grada Faludže. Desetine miliona tih ljudi nalaze se u unutrašnjem egzilu u sopstvenoj zemlji (ili onom što je od nje preostalo), a desetine miliona su zvanično postali izbeglice pošto su prešli granicu prema Turskoj, Libanu ili Jordanu, zaputili se preko mora u slabašnim, pretrpanim plovilima ka Grčkoj (iz Turske) ili ka Italiji (iz Libije), nošeni talasima očajanja, nade i beznađa, i stradali u zastrašujućem broju. Na kraju svog putovanja, ponekad su nalazili pomoć i podršku, a prilično često i neprijateljstvo i mržnju, kao da su počinili zločin, uradili nešto loše.

Razmišljam i o gotovo 10 odsto iračke dece: prema nedavnom izveštaju UNICEF-a milion i po dece u zemlji zahvaćenoj haosom, ratom, etničkim sukobom, pobunom i terorom moralo je da pobegne iz svojih domova od 2014. godine do danas, a 20 odsto iračke dece (dece!) živi „pod ozbiljnom pretnjom smrti, ranjavanja, seksualnog nasilja i regrutovanja u naoružane grupe“. Razmišljam o 51 odsto svih onih izbeglica iz Avganistana, Iraka, Sirije, Libije i sa drugih mesta koji su bili deca, mnoga od njih odvojena od roditelja i sama na planeti Zemlji.

Nijedno dete ne zaslužuje takvu sudbinu. Nikad. Svako iskorenjeno dete koje je izgubilo roditelje a možda i pristup obrazovanju – ukratko detinjstvo – svedoči o zločinu protiv budućnosti.

Često razmišljam i o našoj reakciji na sve to, onoj koju upražnjavamo već 15 godina: više bombi, više raketa, više napada dronovima, više savetnika, više napada specijalnih jedinica, više trgovine oružjem, a sve to bez uspeha ili pobede po bilo kom zamislivom merilu: samo dalja destabilizacija sve više regiona na planeti, dalje širenje terorističkih pokreta i generacija još iskorenjenijih ljudskih bića, izgubljene dece, izbeglica, to jest sve više terorizovanih i terorista. Ako je to recept iz pakla, u poslednjih 15 godina se pokazalo da uspeva. Taj recept uspeva ako vam je namera da donesete haos velikim delovima planete i gurnete još više dece u sve teže zamislive situacije.

Ako živite u Sjedinjenim Državama, lako vam je da budete šokirani (naravo, ukoliko niste pristalica) kad Donald Trump traži zatvaranje granica ove zemlje za muslimane, ili kad se Newt Gingrich zalaže za testiranje „svake osobe u zemlji koja ima muslimansko poreklo i deportovanje svih koji veruju u šerijatski zakon“, ili kad se razni republikanski guverneri bore da čak ni neznatan broj sirijskih izbeglica ne uđe u njihovu državu. Lako je zgražavati se nad takvim osećanjima, citirati dugu tradiciju američke ksenofobije i rasizma, i tako dalje. Zapravo, koliko god da nam se od toga diže kosa na glavi, u ovom času takvo ponašanje uglavnom je obična galama. Prava „ksenofobična“ aktivnost zbiva se u dalekim zemljama gde američko vojno vazduhoplovstvo ima apsolutnu moć, gde zemlja koja je nekad stvorila Marshallov plan da bi postavila na noge kontinent opustošen ratom više ne može da zamisli investiranje u bilo šta ili stvaranje bilo čega osim daljih prizora destrukcije i destabilizacije.

Muslimani kojima bi Donald Trump zabranio ulazak u zemlju upavo su, na kraju krajeva, oni u čijem je iskorenjivanju i odlasku iz doma njegova zemlja odigrala značajnu ulogu. Kako se nekolicina koja bi mogla doći u ovu zemlju može uporediti s milionima koji su preplavili, među ostalima, Jordan, Tursku i Liban, i dalje destabilizovali Bliski istok (koji je, za slučaj da ste zaboravili, i dalje najveći naftni bunar planete)? Gde je Marshallov plan za njih ili za ostatak regiona koji Sjedinjene Države i njihovi saveznici sad razbijaju (uz revnosnu pomoć Islamske države, raznih ekstremističkih grupa, Bašara-al-Asada i mnogih drugih)?

Šta bombe mogu da izgrade

Mi Amerikanci imamo dobro mišljenje o sebi. Od naših predsednika naniže, retko oklevamo da zamislimo svoju zemlju kao jedinu „izuzetnu“ – i izuzetno velikodušnu – naciju. Poslednjih godina, međutim, nema mnogo dokaza o toj velikodušnosti, ni kod kuće, ni u inostranstvu (osim kad je posredi vojska Sjedinjenih Država). Na domaćem planu, zemlja je podeljena na sve bogatiji 1 odsto (i njihove pomagače i saradnike) i delove preostalih 99 odsto koji osećaju da su na putu za pakao. Kad se tome doda politički cirkus Donalda Trumpa, izgleda da se zemlja pretvara u neku vrstu Trećeg sveta iako ostaje „jedina svetska velesila“ i najbogatija zemlja na svetu.

U međuvremenu, naša navodna velikodušnost nije se protegla ni na našu sopstvenu infrastrukturu, što bi, kad govorimo o svetovima koje su odnele plime vremena, uznemirilo i zbunilo moje roditelje i druge Amerikance tog doba. Ideja da autoputevi, sporedni putevi, mostovi, bedemi u zemlji mogu propadati i vapiti za dolarima, a da politička klasa za to ne mari, njima bi bila nezamisliva. Poruka koju ta klasa šelje deci neke buduće Amerike izrazito je nevelikodušna: ni vi ni svet koji ćete nastanjivati niste vredni naše pažnje.

Ovih godina – hvala Osami bin Ladenu, Islamskoj državi i mnogim američkim političarima, zvaničnicima, visokim vojnim oficirima i „ekspertima“ za teror – naciju je zahvatio strah od te pojave, terorizma, koji, koliko god bio opasan, predstavlja jedno od manjih zala američkog života. Nije važno. Stalno nam bubnja u ušima raspava o tome kako da budemo „bezbedni“ od terorizma u svetu u kom nezavisni ludaci sa automatskom puškom ili kamionom mogu da pobiju neverovatan broj ljudi u samoubilačkom napadu. Problem je to što se u ovom vremenu uvek pokaže da održavanje naše „bezbednosti“ povlači bacanje još bombi i raketa u dalekim zemljama, još vojnika i specijalaca u akciji, još veće nadziranje nas samih i svih drugih. Drugim rečima govorimo o svemu što dalje militarizuje američku spoljnu politiku, daje veliku moć državnoj bezbednost i obezbeđuje kontinuiranu demobilizaciju uplašenih i zbunjenih građana, a na drugim mestima stvara još više iskorenjenih duša, još više dece bez detinjstva, još više izbeglica.

Naše vođe, pa i mi sami navikli smo se na svoju verziju večnog „ratnog vremena“, na beskrajne ratove, one koji će se sigurno nastavljati dok sve više delova planete srlja u pakao. S obzirom na sve to, iščezao je svaki smisao američke velikodušnosti, kako duhovne tako i finansijske. Kao da niko ne razume jednostavnu logiku: ako zaista ne želite da stvorite još generacija terorista u sve brojnijem stanovništvu koje više ne sputavaju nikakve granice normalnog života, bilo bi bolje da napravite Marshallov plan za Bliski istok.

Trebalo bi da je očigledno (ali nije u našem američkom svetu) da bombe mogu štošta uraditi, ali nikad ne mogu ništa izgraditi. Bilo bi bolje da umesto toga iskreno pružite pomoć, velikodušnu, i milionima ljudi u nemogućoj situaciji omogućite bar polupristojan život. Bilo bi bolje da znate da rat nije odgovor; da će, ako satrete ISIS u uništenom regionu koji ne može da se nada ničem boljem, kroz nekoliko godina ta surova organizacija izgledati pitomo u poređenju sa onim što će popuniti njeno mesto. Bilo bi bolje da znate da su mirni činovi – a mir je reč koja je čak i retorički izašla iz mode u Vašingtonu „ratnog doba“ – još mogući u ovom svetu.

Izgubljeni za budućnost

Pre nego što nas odnesu te plime, uvek osećamo potrebu da iza sebe nešto ostavimo. Bojim se da već naslućujem kakav bi mogao biti američki svet koji ne bih voleo da predam svojoj deci i unucima, niti ikom drugom. Moja zemlja, Sjedinjene Države, nije jedina upletena u sve veći svetski debakl destabilizacije: treba odati dužno priznanje i Pakistanu, Saudijskoj Arabiji, našim evropskim saveznicima, Britaniji koja je izabrala brexit, Rusiji i mnogim drugim zemljama.

Moram, međutim, da priznam da je moj pogled – moje osećanje dužnosti – pre svega okrenut ka ovoj zemlji. Nikad nisam voleo reči „patroiota“ i „superpatriota“ koje mi Amerikanci primenjujemo samo na sebe, kao ni njihove alternative „nacionalista“ i „ultranacionalista“, kojima pejorativno označavamo zaluđene strance. Ali, mada ne bih sebe mirno nazvao ni američkim patriotom ni američkim nacionalistom, nadasve mi je važno šta će ova zemlja odlučiti da bude, šta želi da postane. Osećam izvesnu odgovornost za to i boli me kad vidim šta nam se događa, kakvoj zemlji i kakvim ljudima, reklo bi se, težimo. Možda i mi počinjemo da pokazujemo male znake globalne destabilizacije koja se sad izvesno događa, ali mirne duše nastavljamo da ugrožavamo budućnost na načine koje je danas teško proceniti.

Možda će jednog dana neko držati u ruci moj album iz detinjstva. Lepak će biti sasušen i fotografije će otkliziti sa svog mesta, strane će se osipati, a likovi, uključujući i mene, nestati u prošlosti, kao što će i mnoga deca čijem smo iskorenjivanju doprineli, koje smo pretvorili u izbeglice, biti izgubljena za budućnost. U tom trenutku moja sudbina će biti norma i u njoj neće biti ničeg zbog čega bi trebalo žaliti. Ali ako subina te izgubljene dece postane norma, biće to skandal stoleća, strašan zločin protiv budućnosti.