Strast u politici

Povezani članci

• Većina Europljana smatra da Ukrajini treba ponuditi članstvo u EU
• Bijesni Izraelac napao reportera BBC-a, izraelska vojska pucala na ured Al Jazeere
• Svjedočanstvo o posljednjim danima ratnog reportera
• IŠTVAN RIBA: Usred rata čini se da se Orbanov geopolitički san o srednjoj i istočnoj Evropi takođe raspada
• Ujgurski aktivista u UN-u: Zaustavite genocid
• Facebook će ugasiti sistem za prepoznavanje lica

Prikaz dve knjige Marka Lilla: „The once and future liberal: After identity politics /Nekadašnji i budući liberal: posle politike identiteta“ (Harper 2017) i „The shipwrecked mind: On political reaction / Nasukani um: o političkoj reakciji“ (NYRB 2016)

Šta je politika identiteta? Možemo da parafraziramo Dylana Thomasa i kažemo da je to onaj deo društva koji ne volite, a koji se za svoje interese bori jednako žestoko kao vi. Ili da kažemo da je to, kao što tvrdi Mark Lilla u knjizi Nekadašnji i budući liberal, „pseudopolitika samoživosti i sve užeg samodefinisanja“. Ova knjiga pripada onoj vrsti reakcija na izbor Donalda Trumpa za predsednika SAD u kojima liberalni američki intelektualci svoju frustraciju usmeravaju ka sebi. Lilla tvrdi da su se liberalni intelektualci – kojima su na fakultetu isprali mozak i koji sva pitanja filtriraju kroz svoj sebični pogled na svet – previše oslonili na politike identiteta. To je obogaljilo Demokratsku partiju i oslabilo je u borbi za vlast.

Po njegovom mišljenju, uzrok neuspeha ove partije na izborima nisu loši kandidati, ni lažne vesti, ni Rusija, ni bliskost njenog vrha sa milijarderima, niti to što ljudi misle da u Ameriku dolazi previše imigranata, a iz nje odlazi previše radnih mesta. Ne, pravi razlog poraza je to što liberali nisu izgradili „imaginativnu, optimističku viziju“ društva blisku većini Amerikanaca, već su se istrošili u hermetičkom čistunstvu ideja.

Lilla je profesor na Kolumbiji, ali univerzitete opisuje kao mračna mesta gde je svaka rasprava ugušena političkom korektnošću i gde je ukinut osećaj zajedništva. On se sa nostalgijom seća velikih pokreta za ljudska prava zasnovanih na idejama jednakosti. Ali tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, na podsticaj levo orijentisanih profesora nadahnutih francuskim misliocima poput Foucaulta i Derride, univerzitetskim kampusima je zavladala nova politika koja je odbacila pojmove građanskih prava i dužnosti i u prvi plan istakla poseban status pojedinca koji on stiče usvajanjem svog posebnog identiteta zasnovanog na rodu, seksualnoj orijentaciji, etničkoj pripadnosti, telesnoj konstituciji, invaliditetu, hroničnom medicinskom stanju itd:

„Nova – i užasna – promena koja se desila u poslednjih 40 godina sastoji se od pobede dve ideologije koje podstiču i čak veličaju razgrađivanje građanina. Na desnici je to ideologija koja sumnja u postojanje opšteg dobra i poriče našu obavezu pomoći bližnjima. Na levici je to ideologija nastala na koledžima i univerzitetima koja fetišizira naše pojedinačne i grupne pripadnosti, aplaudira zagledanosti u sopstveni pupak i sumnjičava je čim se pomene univerzalno mi.“¹

Lilla smatra da je solipsizam politika identiteta odgovoran za gubitak čitave generacije mladih liberalnih aktivista. Umesto da krenu među ljude sa inspirativnom porukom o zajedničkom napretku i uzajamnoj podršci građana koji dele isti cilj, mladi, fakultetski obrazovani levičari traže potvrdu svojih vrednosti u pokretima koji ističu nasleđene razlike – jer u njima vide temelj ugnjetavanja. Za njih je osnovna jedinica političkog aktivizma romantično Ja, čiji su najpuniji izraz urbani protesti – što veći i bučniji – u znak podrške nekom partikularnom principu. Oni su romantičari, kaže Lilla, i to na pogrešan način. „Nije nam potrebno više marševa. Potrebno nam je više gradonačelnika“. On smatra da je pokret Crni životi su važni, koji je nastao kao odgovor na policijsku brutalnost nad crnim stanovništvom, „udžbenički primer toga kako ne treba graditi solidarnost“. Sledeći Toma Wolfea koji je 1970. optužio crne ljude da koriste osećanje krivice belaca da bi dobili finansijsku pomoć od države, on optužuje pokret Crni životi su važni da se služi „taktikom zastrašivanja da bi ućutkao protivnike“.

Tačno je da Demokratska partija ima, blago rečeno, problem sa svojom bazom. Davno pre nego što je Trump postao predsednik i pre nego što su republikanci osvojili oba doma kongresa, oni su preuzeli vlast na nivou država. Svaka američka država ima mini kongres i sopstvenog šefa, guvernera. Od 99 zakonodavnih domova (samo Nebraska ima jednodomno zakonodavstvo) demokrati sada kontrolišu svega 32, dok su samo 16 od 50 guvernera demokrati. Tokom Obamina dva mandata demokrati su na nivou država izgubili skoro 1.000 poslaničkih mesta. Dok su oni okupirali Vol strit, republikanci su okupirali zemlju.

U stvari, Lilla tvrdi da opsednutost politikama identiteta sprečava liberale da izgrade univerzalno prihvatljivu argumentaciju u prilog građanskoj, komunitarnoj Americi. Ovaj stav počiva na dva argumenta: da liberali zaista imaju tu opsesiju i da je ona odgovorna za njihov poraz u ruralnoj Americi. Kada bi trošili manje energije na politiku pokreta, protesta i kampanja za pojedinačna pitanja u gradovima po istočnoj i zapadnoj obali, liberali bi mogli da se više posvete varošicama Ilinoisa, gde bi išli od vrata do vrata i ćaskali sa biračima o poreskom planu svog kandidata za senatora. Možda bi bilo tako. Ali jednako je verovatan i drugi scenario: ako bi revnosni mladi liberali, strasni romantični idealisti koji idu na živce Marku Lilla, odustali od politike identiteta – možda bi sasvim napustili i bavljenje politikom. Možda se raznovrsna, haotična, bučna gomila učesnika kampanja koje se preklapaju ne bi pretvorila u disciplinovanu, skromnu pešadiju, već bi bila uništena energija koja pokreće Demokratsku partiju.

„Ako želite da preotmete zemlju od desnice i donesete trajnu promenu ljudima do kojih vam je stalo“, savetuje Lilla aktiviste, „vreme je da izađete iz učionice… Treba da obiđete, makar u svom duhu, mesta u kojima nema interneta i espresa i iz kojih nećete objavljivati fotografije svojih obroka na Instagramu; gde ćete jesti sa ljudima koji se molitvom iskreno zahvaljuju na tome što imaju ručak. Nemojte ih nipodaštavati. Kao dobri liberali naučili ste da ne potcenjujete narode dalekih zemalja – primenite to na pentakostalce na jugu Amerike i vlasnike vatrenog oružja u planinskim državama.“

Nekoliko strana kasnije on ublažava ovu poruku: „Kakvi god bili glasači Trumpa, nema opravdanja za to što su glasali za njega. Budući da je on očigledno nepodoban za taj visoki položaj, glas za Trumpa je bio izdaja biračkog prava… njegovi glasači nemaju pojma o radu demokratskih institucija… Oni imaju paranoidnu, zavereničku ideju o vlasti“. Toliko, dakle, o 63 miliona građana koji su glasali za Donalda Trumpa.

Tačno je da je strast postala jeftina roba, bajata marketinška reč i banalna politička poštapalica. I tačno je da njeno veličanje indirektno opravdava gnev i nasilje. Treba biti oprezan prema onima čiji aktivizam počiva na uverenju o ličnoj izuzetnosti. Ali teško je praviti razliku između šarlatana, pozera i samozaljubljenika – i autentičnih idealista koji žele da čine dobro i čija je strast iskrena. Lillo u svojim generalizacijama zanemaruje ove suptilnosti. U prethodnim knjigama pedantski je insistirao na složenosti prošlosti i bio strog prema reakcionarnom mitologizovanju prošlih zlatnih vremena. Sada olako prelazi preko raznih oblika „politike identiteta“ i daje uprošćenu podelu prethodnih 100 godina američke istorije na Rooseveltov i Reaganov sistem.

Poreklo idioma „politika identiteta“ često se vezuje za crni feministički kolektiv Kombahi River iz 1977, koji je objavio da se bori protiv prepletenih sistema ugnjetavanja zasnovanih na rasi, polu, seksualnosti i klasi. „Shvatamo da smo mi sami najpozvaniji da se borimo za sopstveno oslobođenje… Usredsređivanje na našu ugnjetenost otelovljeno je u pojmu politike identiteta. Smatramo da najdublja i potencijalno najradikalnija politika proističe direktno iz našeg identiteta, za razliku od one koja se suprotstavlja ugnjetavanju nekih drugih ljudi“. Barbara Smith, jedna od žena koje su napisale prvobitni manifest kolektiva, istakla je 2015. da izraz „politika identiteta“ nikoga ne isključuje. Ali tog izraza su se dočepali konzervativni komentatori i počeli da ga koriste u pejorativnom smislu, onako kako to radi i Lilla. Samoobjava se pretvorila u optužbu na račun učesnika. Učesnik tvrdi da trpi ugnjetavanje i zahteva pravedan odnos prema sebi. Onda ga optužuju da on zapravo ne trpi ugnjetavanje, već nerazumno traži ne toliko pravedan koliko poseban tretman.

Razlika koju Lilla pravi između crnog pokreta za građanska prava iz 60-ih godina prošlog veka, koji je tražio građansku ravnopravnost crnih ljudi, i pokreta Crni životi su važni, kojem priznaje da takođe traži građansku ravnopravnost crnih ljudi (u smislu da niko ne treba da strepi od policijske brutalnosti) – nije sasvim jasna. Tu razliku Barbara Smith, aktivna učesnica borbe protiv segregacije od školskih dana tokom 60-ih godina i pristalica pokreta Crni životi su važni, ne bi prepoznala i priznala. Lilla kao da ne primećuje sličnost između svog odnosa prema pokretu Crni životi su važni – koji opisuje kao agresivnu, neuljudnu gomilu zastupnika politike identiteta koji bi, uprkos legitimnosti svojih zahteva, morali da se strpe i smire – i licemernog stava belih „umerenjaka“ iz 60-ih godina o kojima Martin Luther King u čuvenom pismu iz zatvora u Bermingamu, Alabama kaže da im je „više stalo do reda nego do pravde“.

„Stvar je u tome“, kaže Smith u intervjuu magazinu Curve, „što svako ima identitet – zasnovan istorijski, kulturno, politički i ekonomski – i ne može da ga se oslobodi. Od njega se ne može pobeći. Kao obojene feministkinje u Kombahiju mi nismo mislile da su važni samo ljudi koji su slični nama. Razlog zašto smo isticale politiku identiteta u to vreme – kada su crne žene bile tako obezvređene i marginalizovane da niko nije mislio da išta znače – jeste to što niko nije smatrao da mi imamo pravo na sopstvene političke perspektive. Gde je mesto crnih žena? To je bila naša poenta.“

Nema perioda u istoriji bilo koje zemlje bez neke nezadovoljne manjine – etničke, klasne, rodne ili seksualne, geografske, jezičke, sektaške – koja traži priznanje i prihvatanje. Možda su većine tek skupovi manjina povezanih skepticizmom prema tuđim nezadovoljstvima? Možda se politika pretvorila u „politiku identiteta“– ili je to oduvek bila, ali ne tako očigledno kao danas? Formalna struktura Sjedinjenih Država još uvek je binarna (republikanci naspram demokrata) i binarni svet liberala i konzervativaca je u osnovi razmišljanja Marka Lilla, ali kao i u svim demokratijama na svetu, u stvarnosti politika više nije jednodimenzionalna i ne vodi se duž ose levo-desno, već je višedimenzionalna. Nije lako smisliti termine za novi politički krajolik, koji bi bili tako efektni kao „levica“ i „desnica“. Na primer, naučno istraživanje Univerziteta Severne Karoline iz 1999. godine postavlja evropske partijske ideologije na dve ose – jedna je levo/desno, a druga se meri onim što je nazvano „dimenzija GAL-TAN“ (što znači: Zeleni/Alternativa/Liberterski – Tradicionalni/Autoritarni/Nacionalistički). To je kabasta i ne sasvim tačna podela: „nacionalista“ u Evropi može da znači sasvim različite stvari, a moderna zelena vlada bi bila krajnje netrpeljiva prema libertarijancima. Ali neophodan je pokušaj da se konceptualizuju nove politike koje u sebi sadrže i ekonomsku i kulturnu osu. Ekonomska osa se proteže od komunitarizma, po kome su građani navedeni da u sopstvenom najboljem interesu ravnopravno doprinose moćnim državnim strukturama koje izlaze u susret mnogim njihovim potrebama – sve do libertarijanstva, koje smatra da je svaki pojedinac odgovoran za sopstveno blagostanje i svoju sreću i da niko ne treba da ga primorava da pomaže drugima. Kulturna osa se proteže od tradicionalizma, u kome običaji, kulturno nasleđe i božanski objavljena prirodna pravda obavezuju građane da poštuju tradicionalne ideje o rodu, klasi i rasi (sa velikom batinom za one koji odstupaju od toga) – do liberalizma, koji smatra da svi ljudi imaju ista prava, što podrazumeva i slobodu da se bude drugačiji sve dok to ne ograničava slobode drugih.

U Sjedinjenim Državama i Britaniji, zemljama koje nastoje da održe pretenziju jednodimenzionalne politike, laburiste i demokrate povezuje komunitarizam, a republikance i britanske konzervativce libertarijanizam. Svaka partija je podeljena na tradicionaliste i liberale, svaka zna da njene pristalice na jednoj osi lako mogu preći partijske granice na drugoj. Nekada je bilo dovoljno da se umereni centristi kao što je Lilla nađu licem u lice sa svojim političkim protivnicima i pokažu da ih se ne boje. Moderni centristi poput Hillary Clinton i Eda Milibanda deluju izolovano zato što to zaista jesu: opkoljeni su sa svih strana. Kasno je za pozivanje aktivista da napuste politiku pokreta u korist nekog ideala partijske politike, jer je celokupna politika postala politika pokreta. I to ne samo na najvišem nivou: pokret Čajanka, Momentum, Ukip i Škotska nacionalna partija pokazali su da je politika pokreta sposobna da vrši vlast.

Postoji još jedan problem koji Lilla zaobilazi: nezgodno pitanje politike identiteta u doba globalizacije. Ako „politiku identiteta“ razumete kao samozadovoljno napuštanje ključnog posla stvaranja zajedničke vizije Amerike prijemčive za sve Amerikance, to ne znači da isključujete iz igre samo rodne, seksualne ili rasne identitete, već i da vi tačno znate i podrazumevate šta to znači biti „Amerikanac“. U svetu bez interneta i jeftinog avionskog saobraćaja, pre globalnog sistema višeg obrazovanja, u kome kapital nije mogao da bira najjeftiniju radnu snagu i najniže poreze, u kome građani nisu mogli da porede svoje penzije i zdravstvenu zaštitu sa onima drugih zemalja – to je moglo da prođe. Ali danas ne živimo u takvom svetu. Ekstremna fluidnost kapitala, kultura i ljudi stvorila je današnju politiku na više osa; više nije moguće odbaciti zaokupljenost rasom, rodom ili seksualnom orijentacijom kao „politiku identiteta“ i držati se svoje tobožnje neupitne nacionalnosti.

***

Teško je oteti se utisku da je svaka nova knjiga Marka Lilla najava strašnih događaja u SAD. Njegova knjiga Lakomisleni um / The Reckless Mind, o misliocima koji su tiraniji davali intelektualno pokriće, prvi put je objavljena – kao što autor sa žaljenjem primećuje u pogovoru nedavnom ponovnom izdanju – 9. septembra 2001, na dan terorističkih napada na SAD. Knjiga Mrtvorođeni Bog / The Stillborn God – o odvajanju religije od države – pojavila se u vreme kada je finansijska kriza iz 2007-08. izašla iz okvira poslovnog sektora i dospela na naslovne strane novina. Knjiga Nasukani um / The Shipwrecked Mind – o reakcionarima – objavljena je prošle godine, malo pre nego što je Donald Trump postao predsednik. I ovogodišnja knjiga, Nekadašnji i budući liberal / The Once and Future Liberal, odgovor je na trenutni košmar kroz koji prolazi američka politika.

Njegove ranije knjige su pedantne, elegantne, eruditske studije o pre svega mrtvim, evropskim misliocima. On krstari bibliotekama kao akademski plavi kit, filtrira okean učenosti i sakuplja plankton novih saznanja. Postoji veza – ne očigledna, ali primetna – između njegovih lucidnih analiza neoprostivog skretanja raznih mislilaca s puta prosvećenosti i njegovih najnovijih napada na „kolege liberale“. Na jednoj strani imamo filozofe koje je iskvarila preterana žudnja za sveobuhvatnom Istinom o svemu što se zbiva u svetu. Na drugoj imamo studente koje je iskvarila preterana žudnja za jednim političkim Ciljem, ukorenjenim u solipsističkoj posvećenosti samodefinisanju koja izričito isključuje ideju delovanja usmerenog na ceo politički univerzum. U stvari, veza je dovoljno jasna: Lilla ne podnosi strast u politici i nepoverljiv je prema njenom uticaju na razum političkih činilaca.

Nasukani um je, kaže Lilla, plod „mog neplanskog čitanja“ (nasumičnog bi verovatno bila bolja ocena). Međutim, i nasumični čitalac može da traga za nečim određenim. Ako se mislioci mogu podeliti na ježeve s jednom velikom idejom i lisice s mnogo ideja, i njihovi proučavaoci mogu čitati kao lisice ili kao ježevi – to jest, sakupljati sve što nađu ili u svemu tražiti samo verzije jedne iste suštinske ideje. Lilla je jež, a pojava koja ga fascinira i uznemirava je prelaženje filozofa u susedno područje mišljenja (političko ili versko), putovanje izvitopereno viškom vere, emocija, romantizma, ličnih želja ili mitotvorstva.

Nasukani um se bavi opasnom nostalgijom raznih autora za izgubljenim zlatnim dobom koje nikada nije postojalo. Lilla nam predstavlja Erica Zemmoura, autora knjige Francusko samoubistvo / Le Suicide français (2014), koji sa apokaliptičkim samozadovoljstvom nabraja povrede koje je Francuska nanela samoj sebi i tako zapečatila svoju gorku sudbinu skrajnute evropske zemlje. Te povrede su, između ostalog, kontrola rađanja, ukidanje zlatnog standarda i obaveznog vojnog roka, muslimanska hrana u školama, zabrana pušenja, predaja Evrope muslimanima. Lilla piše i o popularnoj knjizi Brada Gregoryja Nenamerna reformacija / The Unintended Reformation (2012), u kojoj autor fantazira o Evropi kao mestu dobrote, ljubavi i sklada, prožetom univerzalnom hrišćanskom duhovnošću koju je Reformacija uništila i bacila nas u pakleni bezdan modernosti. Onda piše o Leu Straussu, misliocu nemačkog porekla, osnivaču škole političkih nauka na Univerzitetu Čikaga, koji je smatrao da su najveći mislioci oni mrtvi i da samo podrobnim proučavanjem njihovog dela i njihovih često kriptičnih učenja neoaristokratski soj prosvećenih može ublažiti neznanje današnjih pseudodemokratskih masa. Te ideje, kaže Lilla, usvojili su i iskrivili, posle Straussove smrti 1973. godine, američki neokonzervativci u želji da Sjedinjene Države pretvore u novi avatar atinske mudrosti. Lilla poredi „američku“ priču o Straussu s „nemačkom“ pričom o Martinu Heideggeru, drugom filozofu koji je verovao u filozofsku idilu pre pada – mada je Sokrat za prvog označavao dobro staro vreme, a za drugog početak propasti. Esejom o Hajdegeru počinje Lakomisleni um, prva knjiga Marka Lilla o velikim misliocima koji su skrenuli s puta. Već u toj analizi odnosa Heideggera, Hanne Arendt i Karla Jaspersa nazire se njegovo viđenje granica filozofije, kao i njegova zabrinutost posledicama njihovog prekoračivanja.

Heidegger, Hanna Arendt i Karl Jaspers su se sreli u Nemačkoj 20-ih godina prošlog veka, kada je Heidegger bio sjajni mladi filozof i nastavnik u Marburgu, Jaspers njegov nešto stariji zadivljeni prijatelj, a Hannah Arendt studentkinja na početku svoje filozofske karijere. Ona je pohađala Heideggerova predavanja tokom onih nekoliko godina u kojima je on objavljivao svoje remek-delo Zein und Zeit / Bitak i vrijeme. Njih dvoje su tada u isprekidanoj ljubavnoj vezi. Jaspers je bio mentor njene disertacije. U aprilu 1933. Heidegger je postao rektor Frajburškog univerziteta; sledećeg meseca učlanio se u Nacionalsocijalističku partiju i postao aktivni nacista.

Neposredno posle rata i Jaspers i Arendt su smatrali da se Heidegger, koji nikad nije iskazao kajanje već samo samosažaljenje, ne može ničim iskupiti. Omalovažavali su njegove ideje tako što su odbacivali metafiziku kao novi oblik sujeverja i misticizma. Ali na kraju je samo Jaspers zaista prekinuo prijateljstvo s Heideggerom. Arendt je održavala povremenu komunikaciju sa njim od 1950. do svoje smrti 1975. Ona ga je uzdizala kao filozofa i pomogla da se njegova dela prevedu na engleski. On je njoj posvetio neke pesme. Ona ga nije pitala o nacizmu. Zašto?

Reč „strast“ je česta u esejima Marka Lilla. Više od 40 godina nakon što je prvi put videla Heideggera i čula ga kako govori, Arendt je napisala: „Tako smo naviknuti na staru suprotnost između razuma i strasti, duha i života, da nas pomalo šokira ideja o strasnom mišljenju, kada su misliti i biti živ jedno isto“. Pokušavajući da objasni ponašanje Hanne Arendt, Lilla piše: „Znala je da je Heidegger politički opasan, ali kao da je verovala da je opasan zato što ga napaja ona ista strast koja je nadahnula njegovu filozofsku misao“. Odbacivanje Heideggera učinilo je Jaspersa boljim prijateljem od Hanne Arendt:

„[Jaspers] je osećao da ga je Heidegger izdao kao ljudsko biće, a posebno kao filozof… video je kako dušu njegovog prijatelja osvaja novi tiranin, neobuzdana strast koja ga je navela da podrži najgoreg diktatora i onda ga povukla u intelektualno šarlatanstvo… Jaspers pokazuje veću brigu za svog bivšeg prijatelja i dublju ljubav prema filozofskom pozivu od Hanne Arendt.“

Lilla opisuje ličnu strast Hanne Arendt prema Heideggeru, njenu veru u poželjnost, mogućnost „strasnog mišljenja“, Heideggerovu opčinjenost fašizmom kao pokretom „divlje strasti“. Lilla smatra da takva vatra preti mudroj duši, mada priznaje i vatre čija toplota podstiče filozofska interesovanja. Danas je lakše nego ikada naslikati strasnu osobu kao plemenitu, a bestrasnu kao neplemenitu. U davna vremena junak je bio filozof koji mirno ispija kukutu, svetac koji spokojno odlazi u strašno mučeništvo, stoik, čovek stisnutih usana, racionalan, promišljen ili, u novije vreme, rezignirano, znalački, skeptički duhovit, kao Elisabeth Bennets. Reč „entuzijazam“ preuzeta je iz grčkog u 17. veku kao pogrdan naziv za hrišćane opijene ličnim otkrovenjima božanskog – drugim rečima, za suviše strasne ljude. Od tada smo prešli dug put. U svom komentaru o ruskom emigrantu Alexandru Kojèvu u Lakomislenom umu, Lilla dobro zapaža sa čime bi se suočio moderni bestrasni čovek. Kojève je bio slavan među pariskim intelektualcima pre Drugog svetskog rata. Tvrdio je da će ili Staljin ili Sjedinjene Države, svejedno, na kraju uspostaviti miran, prosperitetan svetski poredak. Kojèvu i njegovim sledbenicima je bila najvažnija posvećenost „strasnom mišljenju“, bez obzira na njegov sadržaj. Lilla citira Georgea Batailla, koji je rekao da je posle svakog susreta s Kojèvom „slomljen, smrvljen, ubijen pet puta: ugušen i potučen“. Bataille je smatrao da je potrebno da overi intelektualno iskustvo opisujući ga telesnim terminima – da pročisti intelektualni susret tako što će ga pretvoriti u hormonalni.

U epilogu Lakomislenom umu Lilla piše o Platonovim neuspelim pokušajima da obuzda tiranske porive vladara Sirakuze Dionizija, koji je imao filozofskih ambicija. Platon je upozoravao da su duše intelektualaca nejakog uma neotporne na iskušenja erosa, to jest da ih strasna težnja za istinom koju ne mogu da dosegnu na kraju odvodi u ludilo. Podložnost strasti tu je tačka razdvajanja filozofa i tiranina. Tačno je da je strast poslednja linija odbrane intelektualnog šarlatana. Ali reč „strast“ opisuje i ona emocionalna sredstva kojima u našoj modernoj, neatinskoj demokratiji zasnovanoj na principu „jedna osoba, jedan glas“, politički pokreti pokreću biračko telo na razmišljanje.

Najpodsticajniji esej u Lakomislenom umu bavi se nemačkim pravnikom i političkim teoretičarem Carlom Schmittom. Schmitt se pridružio nacistima približno u isto vreme kada i Heidegger, u maju 1933, i postao revnosni pamfletista koji je propovedao pravo nemačkog Volka da se ujedini u rasnoj čistoti pod nacional-socijalističkim firerom. On je privukao pažnju Hitlerovog budućeg tima 1932. kada je branio pokušaj poslednje prenacističke nemačke vlade da Prusku stavi pod upravu saveznih vlasti (to nije uspelo). Zatim je branio Hitlerov masakr političkih protivnika u Noći dugih noževa, iako mu je jedan od ubijenih bio blizak prijatelj. Na konferenciji održanoj 1936. na kojoj se raspravljalo o tome kako nemački advokati nejevrejskog porekla mogu najefikasnije pritisnuti nemačke Jevreje, predložio je da se biblioteke očiste od knjiga jevrejskih autora. „Suzbijanjem Jevreja“, rekao je parafrazirajući Hitlera, „borim se za Božje delo.“

Nacisti ga ipak nisu smatrali dovoljno svojim, čak ni kada je postavio pravne osnove za teritorijalno širenje Nemačke. Posle rata je uhapšen od strane američkih i sovjetskih vlasti. Tokom ispitivanja se ponašao arogantno. Oslobođen je i vratio se u rodnu Vestfaliju, gde je 1985. umro u 96. godini ne pokazavši nikakvo kajanje. Njegove lične beleške, objavljene nekoliko godina kasnije, pokazuju da je i posle rata žestoko mrzeo Jevreje.

Schmittova nacistička prošlost nije omela njegovu intelektualnu rehabilitaciju posle rata i mada je on, kao što kaže Lilla, malo poznat u Sjedinjenim Državama, u Evropi (a i u Kini, o čemu je Lilla pisao u zanimljivom tekstu pre nekoliko godina) ga smatraju jednim od najvećih političkih teoretičara 20. veka. Schmitt dobro piše, a što je još važnije, kaže Lilla, posle rata je bio jedini živi Nemac koji se usuđivao da razmatra teme suvereniteta, nacije i rata. Argument desnice za proučavanje Schmitta je to što on raskrinkava ideal liberalizma – tolerantni globalni kontinuum individualno različitih ljudskih bića koja uživaju jednaka prava zaštićena zakonom zasnovanim na univerzalnim vrednostima:

„Kad oni nastoje da neguju liberalizam, a zapostavljaju stvarne temelje političkog poretka, rezultati su katastrofalni, posebno u spoljnoj politici. Posle dva svetska rata zapadni liberali su smatrali da je rat „nezamisliv“. Po mišljenju Schmittovih konzervativnih poklonika, to samo znači da je rat postao lakoumniji, a ne ređi ili manje okrutan.“

Delimično iz istih razloga, Schmitt je bio koristan i nekim misliocima levice kao što su Derrida, Kojève, Alain Badiou, Jacob Taubes i u novije vreme Slavoj Žižek. Na tom kraju spektra Schmitt je privlačan zato što priziva snagu koja razbija liberalnu fasadu dominantne klase i zato što se oslanja na vrlinu antagonizma kada postoji vladajuća elita koju treba srušiti.

Uzeti izolovano, elementi Schmittovog političkog učenja mogu zvučati razumno, čak i mudro. Njegova kritika rata koji su vodile liberalne države na humanitarnim osnovama – implicitno pretvarajući svoje protivnike u neljude i tako ih osuđujući ne na poraz već na istrebljenje – imala je odjeka na prelazu milenijuma. Međutim, gledano u celini, njegove ideje su užasne koliko god da su jasno i sjajno izložene. Schmitt ne prigovara ratu već samo ratu koji vode liberali. Po njegovom mišljenju rat nije ni potreban ni neizbežan, ali države imaju smisla samo ako su stalno na ivici rata. Njegova ideja politike zasnovana je na pojmu neprijatelja. Dok estetika pravi razliku između lepog i ružnog, a etika između dobrog i rđavog, piše on u Pojmu političkog(1923), politika je veština razlikovanja prijatelja od neprijatelja. „Po Schmittovom mišljenju“, piše Lilla „zajednica je političko telo samo u meri u kojoj ima neprijatelje“. Za Schmitta nema sredine. Njegovim rečima: „Ako deo stanovništva izjavi da više ne priznaje neprijatelje, to znači da je prešao na drugu stranu i pomaže neprijateljima.“

Pošto je Volk definisan neprijateljstvom i uvek je na ivici rata, poenta se mora naći u životu liberalne demokratije onda kada se njena vera u mir, ljubav i razumevanje pokaže kao pogrešna i ona izgubi autoritet. Tada vlast preuzima prirodni suveren: konceptualni diktator, možda ne u obliku osobe već događaja, neometan zakonima ili univerzalnim principima, onaj koji odlučuje (otud Schmittovo učenje o „decizionizmu“). Ali suveren ne spasava Volk samo od kolebljivosti liberalnih mekušaca: on ga izvodi iz stanja greha, jer je samo društvo definisano neprijateljem prirodni poredak propisan od Boga. Biblijska preporuka ljubavi prema bližnjem, kaže Schmitt, „izvesno ne znači da treba podržavati i voleti neprijatelje svog naroda“. A kao što je jasno pokazao u svom napadu na Thomasa Hobbesa 1938. godine, posebni, „bogomdani neprijatelji“ nemačkog naroda su Jevreji, najveći dobročinitelji liberalnog poretka.

U Trumpovom usponu ima mnogo schmittovskog. On je zasnovan na razlikovanju prijatelja od neprijatelja. Njegovi omiljeni ideolozi propovedaju prezir prema liberalizmu. Po njima, svet je pun neprijatelja Amerike i poželjno je da oni ne samo poštuju američku moć, već i da je se plaše. Ipak, dok sam čitao ogled Marka Lilla o Schmittu stalno sam mislio na brexit: o tome kako liberalnu demokratiju s naizgled snažnim predstavničkim i sudskim sistemom, naviknutu na balansiranje bezbroj interesnih grupa, projekata i propisa, preko noći nadjača, bar u jednoj generaciji, odgovor od samo jedne na pitanje sastavljeno od 16 reči. Tesna većina britanskog Folka videla je svog bogomdanog neprijatelja u Evropskoj uniji i ideja brexita je preplavila celo britansko društvo.

Ne samo to: baš kao što Schmittova prividno „realistična“  slika sveta podeljenog na prijatelje i neprijatelje utire put antisemitskom, antihrišćanskom božanstvu koje gura ljude u rat, pokazuje se da naizgled pragmatični, zdravorazumski ideolozi brexita nameću pagansku religiju britanskih predaka, mitologiju o britanskoj izuzetnosti projektovanu na budućnost utemeljenu na veri. Ne treba da nas čudi to što su mnogi ljudi zagrizli tu udicu: metafizičke ideje kao što su patriotizam, poistovećivanje s junaštvom predaka u ratovima u kojima se niste borili, jedinstvo zemlje i naroda, svetost zastave, simbola i boja, posebne svetinje nekih grobova i obeležja, obredi hodočašća na mesta koja nose oreol nekadašnjeg prisustva mitologizovanih junaka nacionalne priče, osećanje pripadnosti krajoliku i strah da će ga neprijatelji oskrnaviti prisutni su u izvesnoj meri u većini glasača. Ako to nazovemo „kulturom“ izmiče nam činjenica da čak i oni koji su najmanje vernici među nama verovatno imaju neka neoreligijska osećanja i da čak i najhrišćanskiji, najislamskiji ili najjevrejskiji među nama donekle veruju u paganske ideje kao što je patriotizam.

U svom eseju o filozofima koji su skrenuli s pravog puta Lilla je vrlo osetljiv na znake naglog skretanja u politiku izazvanog viškom neoreligijskog zanosa, strasti, romantične žudnje za onostranošću. On tu možda opravdano ne širi svoj uski fokus sa intelektualnih vrhunaca Nemačke, Francuske i SAD u 20. veku i ne odaje poštu stotinama miliona ljudi koji, od uvođenja opšteg prava glasa, istupaju i sa ličnom političkom filozofijom i na osnovu nje deluju na biračkom mestu. Ali kada, kao u Nekadašnjem i budućem liberalu, pređe na teren praktične politike, možda bi trebalo da uvaži uverenja i strasti glasača, a ne samo njihovu sposobnost ili nesposobnost da razumno prihvate racionalne ideje. Umesto toga on radije kritikuje aktiviste čije su romantične težnje možda jedini preostali način povezivanja liberala sa ljudima koje su toliko otuđili od sebe.

London Review of Books

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net

Foto: Predrag Trokicić u Beču