Špijunsko varničenje

Povezani članci

• Istraga pokazala: Avion kompanije AirAsia se srušio zbog neispravnog dijela
• Kako Zuckerberg može da spasi Facebook i nas
• Cavusoglu o EU: Vize za Turke ili otkazivanje Sporazuma
• Posjeta kancelarke: Sada bi Merkel trebala uvoditi red i na Balkanu
• Više od 449 miliona djece širom svijeta živi u zonama sukoba
• Porošenko: Sporazum o pridruživanju s EU 16. rujna

Obamina administracija je posebno iznervirana mogućnošću da je Izrael podatke do kojih je dolazio prosleđivao republikancima u Kongresu.

Piše: Boško Jakšić–Al Jazeera

Američko-izraelski odnosi silovito ulaze u kolizionu putanju, a najnoviji u nizu povoda je optužba da su Izraelci špijunirali pregovore Washingtona i Teherana kako bi u Kongesu SAD lobirali protiv sporazuma o spornom iranskom nuklearnom programu.

Kako piše Wall Street Journal, američki obaveštajci presreli su linije izraelskih komunikacija koje sadrže detalje sa zatvorenih susreta američkih i iranskih zvaničnika prošle godine. Podaci su potom korišćeni kako bi se u Kongresu aktivirali svi protivnici dogovora.

Grupa P5+1 – pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka – ubrzano pokušava da do roka koji ističe krajem marta sa Teheranom postigne sporazum koji bi garantovao da Iran neće napraviti atomsku bombu, u zamenu za ukidanje višegodišnjih sankcija Islamskoj Republici.

Sem prisluškivanja razgovora iza zatvorenih vrata, Wall Street Journal piše da je Izrael dodatne informacije prikupljao sa američkih brifinga i kontakata washingtonskih diplomata po Evropi.

‘Zatrovani’ odnosi

Zaoštravanje strateških saveznika počelo je kada je izrelski premijer Benjamin Netanyahu početkom marta prihvatio poziv republikanaca da pred Kongresom održi govor u kome je upozorio da će svaki sporazum sa Teheranom biti loš i opasan po čitav svet.

Administracija Baracka Obame, koja kao ni demokrate u Kongresu nije bila upoznata sa pozivom, ocenila je govor kao provokaciju i pokušaj mešanja u američku spoljnu politiku čiji je sadašnji kurs da 12-godišnji spor sa Iranom reši pregovornim putem.

Otvoreno izražavajući nezadovoljstvo, Obama, potpredsednik Joe Bidden i državni sekretar John Kerry odbili su da se sastanu sa Netanyahuom. Bivši državni sekretar James Baker procenjuje da su odnosi “zatrovani”.

John Boehner, lider republikanaca u Predstavničkom domu koji je organizovao Netanyahuovu posetu Kongresu, kaže da je “šokiran” izveštajima o špijunaži koji nesumnjivo ne pomažu njegovoj agitaciji protiv iranskih pregovora.

Saradnja SAD sa Izraelom dodatno je poremećena kada je Netanyahu, uoči parlamentarnih izbora na kojima je pobedio, saopštio da dok on bude premijer neće biti palestinske države.

Kako se lider desničarskog Likuda još 2009. prvi put javno obavezao na rešenje po formuli “dve države za dva naroda”, bio je to nov šamar Obami koji je obnovu pregovora i eventualno sklapanje mirovnog sporazuma Izraela i Palestinaca postavio kao jedan od diplomatskih prioriteta.

Netanyahu je uspeo da napravi iznenađujući izborni zaokret i nagoveštavani poraz pretvori u pobedu, ali cena koju plaća na diplomatskom frontu je visoka. Bela kuća ne prihvata njegova magličasta razjašnjenja da nije mislio to što je rekao, kao ni njegova naknadna apologetska izvinjenja povodom izjave o izraelskim Arapima koja je ocenjena kao rasistička.

“Pitanje je veoma jasan, suštinski izazov”, ocenio je Obama. “Verujemo da je dve države najbolji put napred ka izraelskoj bezbednosti, palestinskim aspiracijama i regionalnoj stabilnosti. Premijer Netanyahu ima drugačiji pristup”.

Netanyahu je u sredu, pošto je dobio i formalni poziv da formira novu vladu, Palestincima ponudio “ruku mira”, ali izgleda da je Washington izgubio poverenje. Potom je stigla i afera prisluškivanja.

Američke obaveštajne službe koje pokrivaju Izrael presrele su komunikacije među izraelskim zvaničnicima i ustanovile da oni barataju detaljima pregovora sa Iranom do kojih je moglo da se dođe samo špijuniranjem.

Bez obzira na decenijsku stratešku bliskost, nije ovo prvi put da izbijaju ovakve afere, ali Obamina administracija je posebno iznervirana mogućnošću da je Izrael podatke do kojih je dolazio prosleđivao republikancima u Kongresu koji na sve načine pokušavaju da blokiraju sporazum sa Iranom.

“Jedna je stvar kada se SAD i Izrael međusobno špijuniraju, a sasvim je druga kada Izrael krade američke tajne i vraća ih američkim kongresmenima kako bi potkopao američku diplomatiju”, citira Wall Street Journal neimenovanog američkog zvaničnika.

Tvrdi se da su Netanyahu i izraelski ambasador u SAD Ron Dermer očekivali da će špijunska aktivnost naneti štetu odnosima sa Belom kućom, ali su računali da je to isplativa cena. Lako može da se ispostavi da je kalkulacija bila pogrešna jer je naljutila mnoge demokrate na Capitol Hillu – bez čije podrške mogući sporazum sa Iranom ne može da se spreči, uprkos republikanskoj većini.

Odbačene optužbe

Izrael je brzo reagovao odbacujući “potpuno lažne optužbe”. “Država Izrael ne špijunira protiv SAD ili drugih izraeskih saveznika”, saopšteno je u premijerovom uredu. “Lažne optužbe jasno imaju za cilj da potkopaju snažne veze između Sjedinjenih Država i Izraela i bezbednosne i obaveštajne odnose koje delimo”.

Izraelski ministar odbrane Moshe Ya’alon izjavio je da Izrael nije primio nikakvu zvaničnu žalbu iz Washingtona i ponovio da je na izraelskim političarima na svim nivoima “ozbiljno zabranjeno” da špijuniraju Amerikance.

“Bezbednosno-obaveštajni odnosi Izraela i SAD nisu pretrpeli nikakvu štetu, a neko samo pokušava da razgori konflikt. Sramota je da takvi vetrovi duvaju tajnim kanalima”, kaže Ya’alon.

Šef izraelske diplomatije Avigdor Lieberman takođe pokušava da umanji efekte afere. “Mi ne špijuniramo Amerikance. Sve informacije koje smo prikupili dolaze sa drugih strana, ne od SAD”, rekao je od izraelskom vojnom radiju podsećajući da je praksa da se Amerikanci ne špijuniraju direktno ili indirektno.

Poslednja velika afera ove vrste zabeležena je 1987. kada je Jonathan Pollard, civilni obaveštajac u američkoj mornarici, osuđen je kao jedini Amerikanac koji je doživotnu robiju dobio jer je tajne podatke prodavao nekoj savezničkoj zemlji, Izraelu. Novembra ove godine prvi put bi mogao da traži smanjivanje kazne.

Sadašnja afera teško da ne nanosi štetu. U Beloj kući se poslednjih šest godina Netanyahuova dva mandata akumulira nezadovoljstvo ponašanjem najbližeg saveznika koji se nije libio da povređuje Obamu i od starta minira predsednikovu ambiciju da promeni status quo na Bliskom istoku.

Netanyahu je redak svetski političar koji je uspeo da uzdrma imidž američkog predsednika kao “no-drama Obama”, ali time još nije ukinuta dilema da li su izlivi nezadovoljstva stanara Bele kuće emotivni, ili su kalkulisane poruke kako bi sprečio Izraelca od formiranja ekstremno desnu vladu, kako bi ga vratio pregovaranju sa Palestincima prekinutom aprila 2014. Možda i da Netanyahua satera u ćošak ako se sklopi nuklearni dil sa Iranom, da ga i aferom špijuniranja dodatno diskredituje i tako okupi neodlučne demokrate.

Serijal konfliktnih situacija, nezabeležen u američko-izraelskim odnosima, daleko prevazilazi lične animozitete Obame i Netanyahua, kako neki pokušavaju da predstave tvrdeći da na nižim ešalonima vlasti sve odlično funkcioniše. U administraciji i na Capitol Hillu raste broj onih koji dele otvoreno nezadovoljstvo Bele kuće ponašanjem izraelskog premijera. Što sukob bude duže trajao, šteta koju Netanyahu nanosi Izraelu biće veća.

Nezabilježene stvari

Možda špijunska afera bude i svedena na minimum, ali nema sumnje da se u odnosima SAD i Izraela događaju dosad nezabeležene stvari. Šef kabineta Bele kuće Denis McDonough jasno kaže da Amerika od buduće izraelske vlade očekuje da okonča gotovo pola veka okupacije i otvori put ka sverenoj palestinskoj državi.

Amerikanci su do sada na ove teme samo ritualno balansirali, ali nikada nisu odustajali od prava veta u Savetu bezbednosti kada bi se pojavila i trunka kritike izraelskog štićenika. Čak su i ilegalna jevrejska naselja nazivana samo “preprekama miru”.

“Okupacija koja traje gotovo 50 godina mora da se okonča a palestinski narod mora da ima pravo da živi i da sobom upravlja u sopstvenoj državi”, kaže cDonough.

Pominjanje “okupacije” i “sopstvene države”, makar retorički, nagoveštavaju ozbiljan američki zaokret prema 66 godina dugom arapsko-izraelskom konfliktu. Da li to, uprkos obećanjima da će Amerika uvek štititi Izrael, znači odustajanje od bezuslovne američke podrške bilo kakvoj izraelskoj politici? Istinsku podršku stvaranju palestinske države na zemlji koju je Izrael okupirao u ratu 1967?

Ni jedna dosadašnja administracija nije imala hrabrosti da Izrael javno suoči sa izazovom koji je suština arapsko-izraelskog konflikta: kako sve garancije izraelske bezbednosti pomiriti sa istinskim opredeljenjem za stvaranje palestinske države?

Moraćemo da sačekamo i vidimo koliko će, i da li će, novi signali iz Washingtona izdržati test realne politike. Ili će se sve završiti samo kao varničava, emotivna epizoda između Obame i Netanyahua.