Spasavanje liberalizma

Autor/ica 👤tačno.net 22.4.2018. u 08:07

Povezani članci

Prikazi knjiga: 1. Edward Luce, „The retreat of western liberalism / Povlačenje zapadnog liberalizma“, Atlantic Monthly Press, 2017; 2. Yascha Mounk, „The people vs. democracy: Why our freedom is in danger and how to save it / Narod vs. demokratija: Zašto su naše slobode ugrožene i kako da ih spasemo“, Harvard University Press, 2018; 3. Patrick J. Deneen, „Why liberalism failed / Zašto je liberalizam propao“, Yale University Press, 2018

Uzroci i posledice onoga što se često opisuje kao „uspon populizma“ predmet su dubokih neslaganja. Ali ako postoji jedna stvar oko koje se svi slažu to je da je populizam pre svega napad na liberalizam. Zbog toga je nekoliko liberala napisalo knjige u kojima se ozbiljno suočavaju sa sopstvenim vrednostima i institucijama u trenutku dok kritičari liberalizma zahtevaju njegovo ukidanje.

U principu, javna debata bi trebalo da profitira od spremnosti liberala na samokritiku. Međutim, kako pokazuju knjige kojima se ovde bavimo, kritika liberalnog projekta se često zasniva na karikaturalnom prikazu liberalizma. To stvara iluziju da su političke krize koje pogađaju mnoge demokratije širom sveta deo istog, lako rešivog problema.

Samopovređivanje

Počnimo od Edvarda Lusa, komentatora Fajnenšel tajmsa za SAD, čija knjiga Povlačenje zapadnog liberalizma predstavlja pokušaj da se „liberalizam spasi od samoga sebe“. Pisana jasnim i pristupačnim stilom, knjiga zastupa tezu da postoji očigledan razlog zašto je liberalizmu potrebna hitna pomoć: zbog ekonomije, glupane (it’s the economy, stupid). Tokom cele jedne generacije, primećuje Lus, nejednakost je rasla a socijalna mobilnost opadala. Između polovine i dve trećine građana širom zapada suočavalo se sa stagnacijom zarada, a u SAD je medijana prihoda po domaćinstvu pala ispod nivoa s početka 21. veka.

Spoljašnji simptomi ovog trenda se najbolje vide u velikim gradovima. Lus, koji ima novinarsko oko za detalj, primećuje da je London ostao bez većinski radničkih predgrađa. Istovremeno, broj praznih stanova u Njujorku je od početka milenijuma porastao za 75 odsto. Oni koji još uvek žive u gradu suočavaju se sa stalno rastućim „indeksom rintanja“, merom koju je izumeo ekonomista Robert Frenk i koja pokazuje broj radnih sati koje medijalni radnik treba da uloži da bi zaradio za medijalnu stanarinu u američkim gradovima. Prema Frenku, ovaj broj je sa 45 sati mesečno koliko je iznosio 50-ih godina prošlog veka porastao na današnjih 101 sat.

Lus za ovakvo stanje krivi dva poznata počinioca: globalizaciju i tehnološki napredak, koji su, kako on tvrdi, manje-više isti fenomen. Jeftin transport i informatička i komunikaciona (ICT) revolucija omogućili su biznisima da prenesu svoju proizvodnju iz zapadnih fabrika na jeftinija mesta u zemljama u razvoju. Poslovi još uvek nisu masovno zamenjeni veštačkom inteligencijom (AI), već radije – udaljenom inteligencijom: slabo plaćenim indijskim radnicima u kol-centrima.

Naravno, ovakvi modeli mogu izgledati previše deterministički, pa Lus nijansira svoj argument i podseća nas da je globalizacija proizvod konkretnih političkih odluka. Problem je u tome, primećuje on, što su takve odluke često bile predstavljane kao ne-odluke. Uzmimo primer bivšeg američkog predsednika Bila Klintona, koji je podržao učlanjenje Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) sa argumentom da je globalizacija „ekonomski ekvivalent prirodne sile, poput vetra ili vode“. Ili, setimo se govora iz 2005. tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, u kojem je onima koji su pozivali na ozbiljniju debatu o globalizaciji odgovorio: „To bi bilo kao da raspravljate o tome da li posle leta treba da nastupi jesen.“

Sklapanje trgovinskih ugovora zapravo je bilo rezultat konkretnih odluka, često donošenih u nacionalnom interesu. Samo što je u slučaju Kine Klinton pogrešno procenio ishod: umesto da se smanji, američki trgovinski deficit sa Kinom je porastao skoro 5 puta. A za razliku od mnogih evropskih zemalja, ni Klinton ni Bler nisu imali koherentne strategije koje bi ublažile udar trgovinske liberalizacije na domaću privredu.

Posledično je globalna konkurencija postajala sve brutalnija, dok su samoodrživi karteli privilegija preuzimali kontrolu nad ekonomijom. Prednosti koje dolaze sa bogatstvom i moći, a ne apstraktne sile poput tehnoloških inovacija i globalizacije, objašnjavaju zašto čak trećinu od ukupnog broja upisanih na Harvard svake godine čine „nasledni kandidati“ (studenti čiji su roditelji pohađali Harvard) i zašto elitni univerziteti uopšte gledano primaju više studenata iz 1% najbogatijih nego iz 60 odsto najsiromašnijih.

Davoski žargon

Lusova knjiga je mogla da bude samo još jedan prilog žanru žalopojki na status quo. Ono što je izdvaja je Lusov bespoštedni prikaz hipokrizije i kontradikcija tipičnih za dobar deo savremene liberalne misli. Citirajući Orvelovu primedbu da je „neiskrenost najveći neprijatelj jasnog izražavanja“, Lus optužuje liberalne elite da uporno izbegavaju pravu sliku promena u svetu. Kada bi to učinile i same bi shvatile da je dobar deo opšteg nezadovoljstva stanjem na planeti opravdan. Umesto toga, ove elite prikrivaju stvarnost maglovitim jezikom i besmislenim žargonom učesnika skupova u Davosu stvarajući privid da je nižim i srednjim klasama koje jedva preživljavaju potrebno samo malo više „izdržljivosti“, „odvažnog mišljenja“ i „primenjene komunikacije“.

Lus razotkriva istu intelektualnu bedu i u onome što zajedljivo naziva „Hilarilend“. Liberalni stanovnici ove imaginarne visoravni su smatrali da će demografski podaci doneti pobedu Hilari Klinton na izborima 2016. Glasači o kojima je Klinton govorila kao o „običnim Amerikancima“ bili su samo scenografija za njenu širu tehnokratsku viziju. Prema Lusu, jednoumlje koje vlada Hilarilendom je veće od onog u glavama brojnih ultranacionalista i fanatika sa kojima je razgovarao širom sveta.

Ali čitalac se mora zapitati šta Lus očekuje od liberala iz Hilarilenda. Šta bi tačno oni trebalo da misle? On s pravom skreće pažnju na globalni kontekst problema sa kojima se suočavaju liberalne demokratije i s pravom ih tretira kao deo krize liberalnog međunarodnog poretka i kao deo problema skučenosti liberalne imaginacije. Pritom, on skoro da konstatuje da je borba za liberalizam na neki način već izgubljena.

Na primer, Kina ubrzano prestiže SAD. Do 2050, kineska ekonomija će biti duplo veća od ekonomija SAD i svih ostalih zapadnih zemalja zajedno. Kao što nas podseća Lus, „velika recesija“ zapravo je bila atlantska recesija – Kina i Indija su nastavile da se razvijaju i nakon finansijske krize 2008. Kada je kineski predsednik Si Đinping održao svoj sa nestrpljenjem iščekivani govor u Davosu 2017, činilo se da iznosi ponudu koju liberalni internacionalisti ne mogu odbiti: Kina će održati globalni poredak sada kada je Tramp odustao od vodeće uloge SAD u svetu.

Međutim, Lus sumnja da će Kina uskoro zameniti SAD. Umesto toga, on očekuje razdoblje haosa i „radikalne neizvesnosti“. U konačnom ishodu, on se nada da će zapadne demokratije sklopiti novi društveni ugovor, jednom kada bogate elite shvate da produbljivanje krize nije u njihovom interesu. A ako budemo imali sreće, nakon toga će uslediti i novi međunarodni ugovori. Ali Lus ovaj scenario nudi samo u obliku maglovite nade, a tamo gde se upušta u raspravu o konkretnim rešenjima, njegovi predlozi deluju neuverljivo.

Lus je najbolji kada piše o samozadovoljstvu sa kojim je njegova generacija posmatrala liberalni poredak posle 1989. Liberali tog vremena su na više načina nalikovali onima iz perioda pre Prvog svetskog rata, koje je Džon Mejnard Kejnz opisao kao „vodene paukove, koji se graciozno kreću po površini potoka, lagani i razložni poput vazduha, bez dodira sa vrtlozima i strujama koji se kovitlaju u dubini“. Iskreno govoreći, Lusova knjiga liči na opušteni, urbani razgovor u nekom univerzitetskom salonu na Oksfordu ili Kembridžu: živopisni detalji i duhovite opaske su dobrodošli, ali bilo bi neotesano zaći preduboko u teorijsko šipražje.

Kategorijalne greške

Nasuprot tome, knjiga Narod vs. demokratija harvardskog politikologa Jaše Munka liči na nemački univerzitetski seminar. Njegova knjiga je ozbiljna i upadljivo razložna. Ona nudi mnoštvo teorijskih uvida koje bi trebalo uzeti u obzir kako bi se kontekstualizovala današnja kriza liberalne demokratije. Teorijski pristup ovom problemu, umesto zbirke nasumičnih utisaka, predstavlja očiglednu prednost Munkove knjige. Ali njegova teorija je duboko pogrešna. Cela knjiga je izgrađena na razlici između „neliberalne demokratije“ ili „demokratije bez prava“ koju zastupaju populisti – i „nedemokratskog liberalizma“ ili „prava bez demokratije“ koje zastupaju liberalni tehnokrati i sudije.

Konceptualno gledano, Munkov argument je elegantno izveden, ali je problematičan na više nivoa, počev od terminološkog. Ne postoji nikakva „demokratija bez prava“. U najmanju ruku, predstavnička demokratije već po definiciji mora obezbediti pravo glasa, a šire gledano i političko formiranje mišljenja kroz slobodu govora i okupljanja. Stoga je pogrešno tvrditi da su populisti na vlasti skloni stvaranju „neliberalnih demokratija“. Kada populisti poput mađarskog premijera Viktora Orbana i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana podrivaju osnovna demokratska prava, oni nisu štetni samo po liberalizam – ako pod ovim podrazumevamo vladavinu prava i zaštitu prava manjina. Oni istovremeno napadaju i demokratiju sâmu. Nasuprot tome stoji stav da se svaka izabrana vlast koja nije bukvalno pokrala izbore može smatrati demokratskom.

Munkova elegantna konceptualna podela navodi ga na sumnjive empirijske procene status quoa. Na primer, u jednom od svojih dijagrama on EU smešta pored Putinovog režima u kategoriju sa etiketom „nedemokratski“. EU ipak deluje putem demokratski izabranih tela poput Evropskog parlamenta i Saveta Evrope, koji mogu staviti veto na tehnokratske predloge Evropske komisije. I uzalud bismo tragali za slučajevima u kojima je predsednik Evropske komisije naredio ubistvo evroskeptičkih disidenata u Londonu.

Takođe treba pomenuti i činjenicu da ljudi poput Orbana uživaju u tome da ih nazivaju „neliberalnim demokratima“. Konačno, upravo je Orban u svom govoru iz 2014. obećao da će izgraditi „neliberalnu državu“. Orban za sebe takođe tvrdi da je vatreni borac za demokratiju i pozdravlja pobede drugih populista, poput Trampa, kao udarce na „liberalnu nedemokratiju“, dok istovremeno podriva mađarsku demokratiju gušeći medijski pluralizam i manipulišući izbornim sistemom.

Uprkos tome Munk, zaveden simetrijom sopstvenih kategorija, ne zauzima ovakvo kritičko gledište. Umesto toga, on je prisiljen da populistima oda priznanje zato što artikulišu „ono što narod zaista želi“, čak i ako pritom ponavlja fraze samih populista koji tvrde da samo oni predstavljaju autentičnu i homogenu volju naroda. Problem sa ovakvim tvrdnjama je očigledan. Daleko od toga da odražava volju naroda, Tramp je bio izabran sa tri miliona glasova manje od svoje protivnice. Slično tome, u Poljskoj – koju Munk prepoznaje kao „neliberalnu demokratiju“ – vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) na poslednjim izborima je u stvari dobila glasove svega 19% birača.

Narod protiv naroda

Munk ide toliko daleko da na jednom mestu u svojoj knjizi populistima odaje priznanje za to što su demonstrirali „demokratsku energiju“ i „vatrenu odanost demokratiji“. Tačno je da populističke partije ponekad uspevaju da izvedu na birališta glasače koji su, razočarani nedostatkom sluha za svoje interese, pre toga bili odustali od učešća u demokratskom procesu. Mogao bi se izneti prima facie argument da je to generalno gledano dobro za demokratiju. Međutim, nema nikakvog razloga za uverenje da populisti ispoljavaju neku posebnu „energiju“ (još jedan termin koji bi oni sami sa radošću upotrebili). Niti ima dokaza da su populisti išta bolji od drugih u mobilisanju birača, niti pak da su iskreni zagovornici široke demokratske participacije. Populisti kritikuju princip političkog predstavljanja samo kada im je to korisno – to jest, kada nisu na vlasti. Čim se nađu na vlasti, pozivi na više participacije po pravilu nestaju, jer je „narod“ sada dobio svoje autentične predstavnike.

Ideja da su populisti „vatreni“ zastupnici demokratije je problematična na sličan način. Tvrdeći da su jedini pravi predstavnici naroda populisti nagoveštavaju da, jednom kada se nađu na čelu države, neće poštovati institucionalna ograničenja sopstvene moći. Njihova koncepcija demokratije sastoji se od vladavine većine i ničega više. Ali vladavina većine nije odbranjiva kao demokratski princip ukoliko se ne kombinuje sa garancijama prava manjina.

Bez takvih garancija većina u svakom trenutku može prosto oduzeti manjini pravo glasa. Vremenom većine unutar smanjenog biračkog tela mogu nastaviti sa oduzimanjen prava glasa gubitnicima na budućim izborima, sve dok ne ostane samo mali deo originalnog biračkog tela. Da bi jedan sistem bio demokratski on mora očuvati mogućnost formiranja novih većina i menjanja postojećih zakona. Kako primećuje italijanska teoretičarka Nađa Urbinati, demokratija nije kristalizacija homogene narodne volje zauvek, već mora dopustiti pobednicima da se predomisle, a gubitnicima da dobiju novu šansu.

Bagatelisanje demokratije

U svojoj raspravi o „nedemokratskom liberalizmu“ Munk ispravno primećuje da su liberalni tehnokrati saučestvovali u usponu populizma. Zastupnici čiste tehnokratije veruju da postoji jedinstveno racionalno rešenje za svaki politički problem. U takvom sistemu debata je nepotrebna. Uloga građana i njihovih parlamentarnih zastupnika sastoji se samo u tome da pristanu na mere koje predlaže tehnokratska elita. Ovo je naravno karikatura. Ali ona prepoznatljivo nalikuje nekim pozicijama koje je zastupala EU, naročito tokom krize evra.

Ne treba posebno naglašavati da tehnokratska retorika predstavlja izvrsnu priliku za populiste, jer priziva upravo ona pitanja koja populisti žele da postave: gde su građani u svemu tome? Kako može postojati demokratija bez izbora? Ovo je način na koji se tehnokratija i populizam međusobno podstiču. Oni mogu izgledati kao suprotnosti – intelektualno nasuprot emocionalnom, racionalno nasuprot iracionalnom. Međutim, oba su samo oblici antipluralizma.

Tehnokratska tvrdnja da za svaki pojedinačan problem postoji jedinstveno racionalno rešenje znači da je svako ko se sa ovim rešenjem ne slaže – iracionalan. Isto tako, populistička tvrdnja da postoji samo jedna autentična narodna volja znači da je svako ko se sa ovom voljom ne slaže – izdajnik naroda. U ovoj kobnoj tehnokratsko-populističkoj dinamici nema mesta za sve ono što je uistinu ključno za demokratiju: sučeljavanje argumenata, razmenu ideja, spremnost na kompromis. U nedostatku demokratskog diskursa politika postaje nadmetanje između samo dve opcije. Ono što je zajedničko obema stranama u ovom nadmetanju je gledište da alternative nema.

Za razliku od Lusa, Munk se ozbiljno bavi promenom okruženja demokratske politike, naročito usponom društvenih mreža kao oblika komunikacije „mnogih-sa-mnogima“, koja zaobilazi tradicionalne arbitre pouzdanih informacija (i autoritativnog mišljenja). Bilo bi dobro da je dosledno izveo sve implikacije ove promene, umesto što je odmah prešao na zaključak koji je u osnovi samo katalog centrističkih – pa i tehnokratskih – rešenja za različite izazove javnih politika.

Na primer, on preporučuje celoživotno obučavanje radnika, digitalne uređaje u školama i stvaranje „inkluzivnog nacionalizma“, ali na kraju priznaje da „nema lakih odgovora“. Njegova knjiga Narod vs. demokratije se završava banalnostima poput ove: „Veoma je značajno da se branioci liberalne demokratije hrabro i odlučno suprotstave autoritarnim čvrstorukašima“.

Izvor svih naših problema

Hrabrost i odlučnost svakako inspirišu neke od protivnika liberalizma, a jedan od njih je i američki politikolog Patrik Denin. Čitajući njegovu knjigu Zašto je liberalizam propao napuštamo univerzitetsku slušaonicu i nalazimo se ispred predikaonice raspomamljenog sveštenika koji nam drži antiliberalnu propoved. Deninov glavni argument je taj da je liberalizam propao zato što je pobedio – paradoks koji će kod nekih čitalaca možda proći kao duboka misao. Pretvorivši svet u mesto u kojem sebični pojedinci koji sebe vide samo kao nosioce prava izgaraju u potrazi za zadovoljenjem svojih „niskih“ materijalnih žudnji, liberalizam je uništio sve na svom putu.

U ovom novom svetu, objašnjava Denin, nema mesta za lokalne zajednice, porodične veze i, naravno, religiju. Kako je početkom 19. veka primetio Aleksis de Tokvil, takvi neizabrani činioci ljudskog života predstavljaju nužan uslov održivosti i smisla slobode. Tako liberalizam iscrpljuje upravo one moralne, društvene i materijalne resurse od kojih zavisi: on je parazitska ideologija par excellence.

Kulturni pesimizam kakav propoveda Denin bio je uobičajen za antiliberalizam tokom 19. i 20. veka. Činjenica da se on sada od strane američkih komentatora prepoznaje kao „dubok“, više govori o stanju naše javne debate nego o Deninovoj knjizi. Tipično za američku religioznu desnicu Deninov opis je razjarujuće neprecizan. On se razbacuje referencama na autoritete – pominju se i Tomas Hobs i Džon Lok i Frensis Fukujama – kako bi pokazao da se skoro sve može pripisati nekoj bestelesnoj, podmukloj sili pod imenom „liberalizam“.

Po Deninu, „klasični liberalizam“ je posvećen rešavanju problema kroz tržišta, dok je „progresivni liberalizam“ posvećen rešavanju problema koje tržište proizvodi kroz državnu intervenciju. Denin tvrdi da su ovo samo dve strane istog hobsovskog novčića. Neizbežan ishod je društvo atomizovanih pojedinaca kojima dominira sve moćnija država. Sa napredovanjem ove kobne dinamike autentična kultura, izvorne zajednice i ono što je Tokvil nazivao „veštinama udruživanja“ bivaju nužno zamenjene onim što Denin naziva liberalnom „antikulturom“.

On jedva da razmatra mogućnost da je bilo koja od patologija koje opterećuju američko društvo mogla biti izazvana nečim drugim, a ne „liberalizmom“ – na primer, kapitalizmom. Čitalac se pita šta Denin misli o skandinavskim zemljama, koje su uspele da izbegnu mnoge elemente američkog života koji je njemu tako odbojan. Teško da bi se ove zemlje mogle nazvati neliberalnim. Takođe, njemu ne pada na pamet da razmotri činjenicu da, nasuprot tipičnim teorijama iz sredine 20. veka, totalitarizam nije bio neposredna posledica „atomizacije“. Zapravo, „veštine udruživanja“ su cvetale u Nemačkoj tokom Trećeg Rajha; problem je bio u tome što se preveliki broj ljudi udruživao oko duboko neliberalnih ciljeva.

Opasna alternativa

Imajući u vidu intelektualnu oskudnost njegove paškvile, ne iznenađuje to što Denin izbegava bilo kakvo formulisanje teorijskog odgovora na katastrofe koje je liberalizam navodno izazvao. Njegovo stanovište je da „teorija“ uvek vodi u „ideologiju“ i da bi bilo bolje da se povučemo u male zajednice u kojima se može obnoviti autentičan, disciplinovani život, daleko od razuzdane gomile gramzivih, hedonističkih liberala.

Međutim, izgleda da čak i Denin uviđa da ova kič vizija provincijske Amerike nije dovoljna. On neće odoleti da ne ponudi nešto što bi bila njegova „ideologija“. U preokretu od 180 stepeni on tvrdi da „prakse negovane u lokalnim sredinama i usredsređene na stvaranje novih i održivih kultura, ekonomija utemeljena na vrlini unutar domaćinstva i razvoj građanskog života u polisu“ zapravo mogu biti vredni imena „liberalni“. Ali u kom smislu? Opis ovih „praksi“ svakako nije ništa manje apstraktan od „teorije“ koje se toliko užasava.

Ono čemu Denin zapravo prigovara – baš kao i mnogi liberali – jeste poistovećivanje slobode i razuzdanosti. On bi više voleo da se sloboda razume kao upravljanje sobom i negovanje individualne vrline kroz liberalno obrazovanje. Tu čitalac može ostati u nedoumici na šta Denin zapravo misli. Kada liberalno-demokratske države garantuju svojim građanima slobode, one ne sprečavaju samousavršavanje, niti prisiljavaju građane da žive kao „izdvojena, obeskorenjena i potrošačka sopstva“ u „svetu bez doma i kulture“.

Deninova insinuacija da individue prepuštene same sebi nikada ne mogu razviti samoodrživu koncepciju smisla u odsustvu religije, nacionalizma ili nekog drugog pomagala, predstavlja najstariji trik iz antiliberalnog asortimana. Simptomatično, građani liberalnih demokratija nisu samo slobodni od prisile, već i zaštićeni od tradicionalnih religijskih i nacionalističkih praksi za kojima Denin žali. Nije zgoreg primetiti da se mnoge od ovih praksi nisu toliko ticale samousavršavanja, koliko opsesije moćnih muškaraca kontrolom nad ženskim telima. Kroz istoriju, „obrazovanje o ograničenjima“ pre svega se ticalo nametanja ograničenja raznim ljudima koji su smatrani inferiornima.

Denin tvrdi da je liberalizam ukorenjen u „lažnoj antropologiji“, iz čega sledi da bi on umeo da prepozna „ispravnu“ antropologiju kada bi na nju naišao. Njegove priče o povratku zemlji i lokalnim oblicima otpora liberalizmu mogu zvučati šarmantno, ali imaju opasne implikacije. Ako bi neki antiliberalni pokret uspeo da dođe na vlast i stekne samopouzdanje, njegovi sledbenici svakako ne bi oklevali da oblikuju društveni život u skladu sa svojim viđenjem „antropološke ispravnosti“. Najbolji primer za to je Orbanova Mađarska, u kojoj režim celom društvu aktivno nameće svoju hrišćansko-nacionalističku viziju.

Oporavak liberalizma

Još od referenduma o brexitu i Trampove izborne pobede 2016, mnogi liberali postaju sve kritičniji prema sebi i svojim uvreženim političkim i ekonomskim pretpostavkama. To je dobro. Oni koji prihvataju duh liberalizma, nikada ne treba da budu previše sigurni u sebe i izvestan period samorefleksije je svakako potreban.

Istovremeno, liberali treba da brane liberalizam od grubljih napada na njega. Oni nisu samo još jedno pleme ili sebična moćna elita – ono što Denin naziva „liberalokratijom“ – a liberalizam i demokratija nisu različite stvari. Uzete zajedno, knjige prikazane u ovom tekstu mogu ohrabriti preko potrebni duh samopreispitivanja, jer jasno pokazuju razliku između bespoštedne kritike i oportunistički recikliranih antiliberalnih klišea.

Project Syndicate

Social Europe

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net