Razmišljanja o kugi
Povezani članci
- Od početka pandemije Wall Street dobio 56 novih milijardera
- Tajvan usmjerava rakete prema Kini
- Si Đinping: Nećemo dozvoliti strano miješanje u Hong Kong
- Američki potrošači manje koriste kreditne kartice
- Libija: Naoružani demonstranti opkolili zgrade vlade i nekoliko ministarstava
- Optužnica protiv Trampa i američka demokratija
Misli koje slede nisu misli o epidemiji, već o otkrićima do kojih dolazimo posmatrajući reakcije koje ona izaziva među ljudima. Razmišljam o lakoći s kojom je čitavo društvo prihvatilo osećaj sopstvene zaraženosti kugom, zatvaranje u kuće, ukidanje uobičajenog načina života, odbacivanje veza prijateljstva, ljubavi, rada, čak i verskih i političkih ubeđenja. Zašto su protesti i otpor, u ovakvim situacijama očekivani i zamislivi, ipak izostali? Teza koju želim da predložim jeste to da je na određeni način, a opet nesvesno, kuga već bila među nama, da su uslovi ljudskog života očito vremenom postali takvi da nam je jedan neočekivani znak bio dovoljan da ih prepoznamo onakvim kakvi zapravo jesu – kao nepodnošljive, upravo kao kugu. I to je, na izvestan način, jedini koristan uvid koji se da izvući iz ove situacije: postoji šansa da će se ljudi posle svega zapitati koliko je život koji su nekada živeli bio dobar.
Takođe, moramo razmišljati o potrebi za religijom koju je nastala situacija otkrila. U zaglušujućem diskursu medija, pozajmljenice iz eshatološkog vokabulara korišćene za opisivanje pojave pred nama upućuju, opsesivno, naročito u američkoj štampi, na „apokalipsu“ i eksplicitno evociraju kraj sveta. Kao da je potreba za religijom, koju crkva više nije sposobna da zadovolji, pošla u potragu za novim mestom gde će se naseliti i to mesto pronašla u religiji našeg doba – u nauci. Nauka, kao i svaka religija, proizvodi praznoverice i strah, ili se bar može koristiti za njihovo širenje. Nikada nismo prisustvovali ovakvom spektaklu, tipičnom za religije u doba krize, sudaru različitih i sukobljenih mišljenja i preporuka, od manjinskih jeresi (koje ipak zastupaju naučnici od prestiža) i načelnog poricanja ozbiljnosti pojave do dominantne ortodoksije koja je svojim diskursom potvrđuje, ali se onda radikalno deli oko predloženih rešenja. Kao i uvek u sličnim situacijama, neki ekspert ili pretendent će uspeti da zadobije naklonost monarha koji, kao i u doba verskih sporova unutar hrišćanstva, bira jednu ili drugu stranu i propisuje mere u skladu sa sopstvenim interesima.
Još jedan povod za razmišljanje je evidentni slom svakog zajedničkog ubeđenja i uverenja. Kao da ljudi više ni u šta ne veruju – osim u golu biološku egzistenciju koja se mora sačuvati po svaku cenu. Ali na temelju straha od gubitka golog života ne može se graditi ništa osim tiranije, čudovišnog Levijatana sa isukanim mačem.
Upravo zato – kada i ako se vanredno stanje uvedeno povodom kuge jednom proglasi okončanim – verujem da povratak na stari način života, bar za one koji su sačuvali zrno lucidnosti, neće biti moguć. Verujem da je to možda glavni izvor našeg očaja danas – iako je negde rečeno da se „nada pruža samo onima koji je više nemaju“.
Prevod na engleski: not bored!
Preveo Đorđe Tomić