Rat i inflacija

Autor/ica 👤NOURIEL ROUBINI 12.1.2023. u 09:05

Povezani članci

Photo by Karolina Grabowska/pexels.com

Stopa inflacije je naglo porasla 2022. godine, kako u razvijenim ekonomijama tako i u onima u razvoju. Strukturni trendovi upućuju na zaključak da to neće biti prolazna već dugoročna pojava. Više zemalja je angažovano u različitim ratovima – stvarnim ili metaforičkim – koji će proizvesti još veće fiskalne deficite i dovesti do dalje monetizacije duga i viših stopa inflacije u budućnosti.

Svet prolazi kroz neku vrstu geopolitičke depresije, praćene eskalacijom rivalstva između zapada i više povezanih (ako ne i ujedinjenih) revizionističkih sila kao što su Kina, Rusija, Iran, Severna Koreja i Pakistan. Hladni ratovi i oružani sukobi šire se svetom. Brutalna ruska invazija na Ukrajinu još bi mogla dovesti do vojnog angažovanja NATO saveza. Izrael i Sjedinjene Države nalaze se na putanji sukoba s Iranom koji će uskoro postati nuklearna sila. Čitav region Bliskog istoka je veliko bure baruta. Takođe, sve je više tenzija u odnosima između Sjedinjenih Država i Kine zbog pitanja o tome ko će steći primat u Aziji i mogućnosti da Tajvan bude silom pripojen Kini.

Sjedinjene Države, Evropa i NATO se dodatno naoružavaju, kao i veći deo Bliskog istoka i Azije, uključujući Japan koji je započeo najveću kampanju naoružavanja posle Drugog svetskog rata. Veći troškovi za konvencionalno i nekonvencionalno naoružanje (nuklearno, sajber, biološko i hemijsko oružje) ne mogu se izbeći, a troškovi se moraju namiriti iz državnog budžeta.

Veoma je skup i globalni rat protiv klimatske krize – i za javni i za privatni sektor. Ublažavanje klimatskih promena i prilagođavanje novonastaloj situaciji koštaće nas više triliona dolara godišnje u nekoliko narednih decenija. Ali to ne znači da će nove investicije podstaći rast. Nakon što rat razori veći deo fizičkog kapitala neke zemlje, priliv investicija donosi ekonomsku ekspanziju, ali ta zemlja je i dalje siromašnija za deo bogatstva koji je izgubila. Isto važi za investicije usmerene na suzbijanje klimatske krize. Veliki deo današnjih zaliha kapitala biće zamenjen, bilo zbog zastarevanja ili zbog efekata događaja koji su posledica klimatske krize.

Prinuđeni smo da vodimo i skup rat protiv budućih pandemija. Iz više razloga – od kojih neki imaju veze s klimatskim promenama – žarišta bolesti s potencijalom da prerastu u pandemije javljaće se sve češće. Da li ćemo ulagati u preventivne mere ili ćemo krize rešavati tek kada izbiju u ovom slučaju nije od značaja, jer će troškovi u svakom slučaju biti ogromni. Tome treba dodati starenje stanovništva i sisteme penzijskog i zdravstvenog osiguranja s tekućim finansiranjem. Procenjuje se da je ovaj implicitni nepokriveni dug već dostigao nivo eksplicitnog javnog duga u većini razvijenih ekonomija.

Takođe, moraćemo da vodimo i rat za saniranje problematičnih posledica „globotike“: kombinacije globalizacije i robotizacije (uključujući veštačku inteligenciju i automatizaciju) koja preti zatvaranjem velikog broja radnih mesta. Države će se naći pod pritiskom da pomognu gubitnicima, bilo uvođenjem univerzalnog dohotka, velikim fiskalnim transferima ili osnaživanjem javnih i socijalnih službi.

Troškovi će biti veoma visoki, čak i ako automatizacija dovede do ubrzanog ekonomskog rasta. Primera radi, neveliki univerzalni dohodak od 1.000 dolara mesečno odneo bi oko 20% BDP-a Sjedinjenih Država.

Konačno, mora se povesti i neodložni rat protiv rastuće imovinske i dohodovne nejednakosti. U protivnom, teškoće s kojima se suočavaju mladi i mnoga domaćinstva radničke i srednje klase nastaviće da podstiču otpor liberalnoj demokratiji i kapitalizmu slobodnog tržišta. Ako žele da otklone opasnost od toga da populistički režimi preuzmu vlast i počnu da sprovode nepromišljene i neodržive ekonomske politike, liberalne demokratije moraju potrošiti bogatstvo na jačanje mreža socijalne zaštite – što mnoge zemlje već čine.

Vođenje ovih 5 ratova je veoma skupo, a ekonomski i politički faktori ograničavaju izglede da se troškovi finansiraju povećanjem poreza. Udeo poreskih prihoda u BDP-u već je veoma visok u većini razvijenih ekonomija – naročito u Evropi – a problemi s naplatom dodatno otežavaju pokušaje povećanja poreskih stopa za najviše dohotke i uvođenja poreza na kapital (pod uslovom da takve inicijative uopšte prođu pored lobista i partija desnog centra koje im se protive).

Svi ovi ratovi neizbežno će povećati budžetske troškove i transfere izražene kao udeo BDP-a, bez odgovarajućeg povećanja poreskih prihoda. Strukturni budžetski deficiti će nastaviti da rastu i verovatno dovesti do neodrživih nivoa zaduženosti, što će povećati troškove zaduživanja i kulminirati dužničkom krizom, uz sve očekivane pogubne efekte za ekonomski rast.

Za zemlje koje se zadužuju u sopstvenoj valuti najoptimalnije rešenje je da prihvatanjem više stope inflacije umanje realnu vrednost dugoročnog nominalnog duga s fiksnim kamatnim stopama. Takav pristup odgovara zajmoprimcima i dužnicima, a može se dopuniti drakonskim merama kao što su finansijska represija, oporezivanje kapitala ili čak bankrot (za zemlje zadužene u stranoj valuti, s većim delom duga u kratkoročnim kreditima ili kreditima s promenljivom kamatnom stopom). Pošto je inflacijsko oporezivanje zaobilazni način oporezivanja za koji nije potrebna saglasnost zakonodavne ili izvršne vlasti, takvo rešenje se linijom manjeg otpora nameće kao najoptimalnije kada deficit i dug postanu neodrživi.

Ovde sam se fokusirao primarno na faktore na strani tražnje koji za rezultat imaju rast potrošnje, deficit, monetizaciju duga i inflaciju. Ali postoje i brojni srednjoročni negativni šokovi na strani agregatne ponude koji pojačavaju stagflatorne pritiske i uvećavaju rizik recesije i kaskadne dužničke krize. Ideja o velikom kontrolisanom usporavanju je mrtva; pred nama je velika stagflacijska dužnička kriza.

Project Syndicate, 30.12.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Tagovi: inflacija