Rasizam kao norma

Povezani članci

• Rusija: Džavna televizija pokazala snimke Putina
• Zviždačica pred odborom EP-a: Facebook ugrožava integritet demokratije
• SAD: Republikanci žele blokirati dogovor s Iranom
• Švedska produžuje granične kontrole do novembra
• Fatamorgana u Briselu
  Pravo inicijative za evropski parlament je samo prividno rješenje – EU treba opsežnije reforme
• Sirija kamen spoticanja između Irana i UN

Kada je crni reporter CNN-a uhapšen u živom prenosu dok je pokrivao proteste u Mineapolisu, mnogi su izrazili zaprepašćenje što se tako nešto moglo dogoditi u Sjedinjenim Državama. Za Washington Post bio je to „znak propasti Amerike“, a za predsednika američkog PEN-a „distopijski prizor“. U društvenim medijima je negodovanje zbog tog hapšenja izraženo rečima: „Ovo je Amerika, ovde ne hapse novinare zato što rade svoj posao“. Ali spisak stvari koje se navodno ne događaju u Americi nastavlja da raste. Mirni protesti ne suzbijaju se suzavcem: ovo je Amerika. Predsednici ne prete izvođenjem vojske kad ljudi mirno protestuju protiv ubijanja i ugnjetavanja: ovo je Amerika.

Za svoje crno i etnički manjinsko stanovništvo ova zemlja je uvek bila mesto gde policija uživa imunitet, gde su belci privilegovani, gde pravni sistem štiti samo imućne. Trumpova administracija ne poštuje konvencije i ne trudi se da stvori makar privid poštovanja protokola i rituala koji su oduvek ključni za mit „ne u Americi“. Ovo je uvek bila Amerika – razlika je samo u tome što ona više ne skriva svoje prave lice.

Otkad je Donald Trump postao predsednik, Amerikanci prave šaljiva poređenja između Amerike i arapskih diktatura – fetišizacija vojske, nespretni i vulgarni pokušaji predsednika da se prikaže kao religiozan, vekovne etničke tenzije koje povremeno izazivaju žestoke sukobe – ali te šale sada su prestale. Posle ubistva Georga Floyda laskava slika Sjedinjenih Država o sebi počinje da se raspada. Oni koji se zgražavaju nad napadima na medije i policijskom brutalnošću veruju da će na kraju prevladati suštinske vrline Amerike i ne daju se pokolebati ni kada na snimcima mobilnih telefona gledaju uporno nasilje policije. Uverenost Amerike u sopstvenu izuzetnost je poslovična bubašvaba koja preživljava nuklearni napad – ona opstaje uprkos svemu. Preživljava pucnjave u školama, opstajanje kazamata u Gvantanamu i mučenje i ubijanje miliona nedužnih civila od Vijetnama do Iraka. Ona preživljava i to što su Sjedinjene Države zemlja u kojoj je korona virus odneo najviše života na svetu.

Uverenost Amerike u sopstvenu izuzetnost najžilavija je kada se suoči sa realnošću njenih struktura rasnog ugnjetavanja – uostalom, za taj ključni izazov je i projektovana. U osnivačkim godinama Sjedinjenih Država, uverenje u urođenu moralnost, pobožnost i superiornost te zemlje u odnosu na njene evropske izvore moralo je nekako da opravda industrijske razmere njene divljačke surovosti prema izrabljivanim crnim robovima.

Kako je pretnja abolicije postajala bliža, tako su opravdanja postajala složenija. Da bi odbranio ropstvo, John C. Calhoun, sedmi predsednik Sjedinjenih Država, pozvao se na Aristotelovu teoriju o urođenom ropstvu, istoriju grčke demokratije i slavu Rimskog carstva. Njegova argumentacija je glasila da je ropstvo neophodno svojstvo uspešnih civilizacija, a korisno je i za same robove, koji inače nikada ne bi „dostigli taj nivo civilizovanosti i dobrobiti, ne samo fizičke već i moralne i intelektualne“.

Mirenjem moralnih standarda koji se uzajamno isključuju poricanje se samo reprodukuje: rasizam bez rasista na koje bi se mogla svaliti krivica kad se pokaže da crni Amerikanci nesrazmerno više umiru od korona virusa; policijska ubistva bez ubica i podignutih optužnica protiv počinilaca; predsednik koji je dobio podršku koristeći rasne predrasude, ali za koga onda nisu glasali rasisti, već zapostavljeni.

Trump se ipak ispostavio kao preveliki izazov za ovu žilavu tradiciju normalizovanja zla pomoću elokventnih smicalica. Kao vulgarna osoba koja uživa u konfliktima on čini se gura tu tradiciju prema svom kraju. Ima nečeg starog i nečeg novog u ovom poslednjem rasnom požaru. Njegov odjek u svetu i pažnja koju dobija u zemlji nisu posledica njegove jedinstvenosti, već njegovog intenziteta posle eskalacije događaja. Trumpova retorika, krvoločnost republikanaca, policija s jasnim naređenjima i apetitom za nasilno gušenje protesta, kao i ohrabreni beli suprematisti neumorno su provocirali naciju koja je već izgubila živce posle tri godine polarizacije u vezi sa Trumpom.

Ako najnovije učesnike u rasnom ratu – Trumpa i njegovu družinu –shvatimo kao središte krize, ovo će biti još jedna propuštena prilika. Sjedinjene Države su odveć često prikazivane kao glavni junak u moralnom komadu, div koji se rve s demonima i koji će ih na kraju pobediti, samo ako se steknu uslovi za to. Da samo demokrati nisu nominovali Hillary Clinton, kad bi samo Joe Biden pobedio na izborima, kad bi se pojavila još jedna mesijanska figura poput Baracka Obame da izleči naciju.

Ovi istorijski momenti biće opevani u liberalnim publikacijama, dok će se ponovo liti suze nad američkom tragedijom, kako je David Remnick nazvao Trumpovu pobedu u eseju koji je objavljen u New Yorkeru na dan proglašenja izbornih rezultata. Ali to će biti pogrešni zaključci, kao i oni Remnickovi kada je zaključio da ići napred znači „boriti se časno i žestoko u ime američkih ideala“. Ne postoje dve uzajamno suprotstavljene vizije Amerike. Uvek je postojala samo jedna – pod Trumpom, Obamom ili bilo kim ko će doći. A njeni ideali su oduvek isti: uskraćivati crnim stanovnicima ljudska prava koja su data belima, a kad god se to čini naočigled, brutalno, neporecivo, pred kamerama, ubediti sebe da je posredi izuzetak, a ne norma.

Nesrine Malik, The Guardian

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net,