Pismo iz Libana

Povezani članci

• Korupcijski skandal u Turskoj: Erdogan sam ruši svoju čaroliju
• Oslo Evropska zelena prijestolnica u 2019. godini
• Ukinut imunitet ruskom predstavništvu u Washingtonu, SAD izvršile pretres diplomatskog objekta
• Korak bliže izručenju Juliana Assangea u SAD
• Odbijen
• Dramatično preoblikovanje Zapada?

Bejrut, foto: Hassan Ammar/AP

U junu se u našoj zgradi vodila rasprava da li da se rayyih al-moteur („odmor generatora“) odredi noću ili tokom dana. Struju iz nacionalne mreže smo imali samo jedan sat dnevno. U julu je jedini način rashlađivanja popodne bio leći znojav na kameni pod u stanu. Do avgusta su nestašice dizela značile da više ni bogati ne mogu da priušte olakšanje na paklenoj vrućini kad nema struje. Glavna javna bolnica u Bejrutu ostala je bez dizela i isključila rashladne uređaje u većini svojih odeljenja. „Ovo je pravi pakao“, tvitovao je direktor bolnice.

Prema izveštaju Svetske banke iz maja, brzina i dubina libanskog ekonomskog kolapsa čine ga „jednom od 10 najtežih ekonomskih kriza na svetu od sredine 19. veka“. Ekonomisti jedva uspevaju da izmere čak i osnovne indikatore kao što su inflacija, nezaposlenost i pad BDP-a. Svetska banka to zove „namerna depresija“ što je rezultat „političkog konsenzusa u odbrani bankrotiranog ekonomskog sistema, kojim su se dugo koristili malobrojni“, misleći pritom na čitavu političku klasu i svaku vladu od 1990-ih do sada.

Ne tako davno, libanski bankarski sektor je hvaljen zbog „ekonomskog čuda“. Guverner Libanske banke, Rijad Salami, proglašen je 2009. centralnim bankarom godine. Nije poslušao savet MMF-a, pa je zabranio kupovinu nižerazrednih hipotekarnih hartija od vrednosti, insistirao da investicije u bankarske derivate mora da odobri centralna banka i da se bankarske rezerve drže na konzervativnih 15% depozita u stranoj valuti. Zahvaljujući tome, Liban je izbegao finansijsku krizu 2008. Kapital je ulazio u potocima, naročito od dijaspore, a do 2016. rezerve centralne banke u stranoj valuti više su nego utrostručene.

Kapital je počeo da presušuje kako se sirijska revolucija pretvarala u rat, zapadne ekonomije se oporavljale, a SAD zapretile sankcijama libanskom bankarskom sistemu ako ne počne strožije da kontroliše poreklo novca i time izvrši pritisak na Hezbolah. Salami je 2018. podigao kamatne stope u pokušaju da sačuva priliv stranih investicija, dok su banke često nudile više od 15% onima koji dolarski depozit konvertuju u libanske lire. Salami je to nazvao „finansijski inženjering“ i na neko vreme se odbranio od krize. Danas to izgleda kao završna faza piramidalne šeme. Kovid-19 i eksplozija u bejrutskoj luci prošlog avgusta samo su najnoviji u nizu šokova za sistem koji je već bilo nemoguće spasti.

Problemi u bankarskom sektoru počeli su 1990-ih, kada su prinosi državnih obveznica ponekad prelazili 30%. Kamatne stope na individualnim štednim računima nikad nisu bile tako visoke, što je praktično značilo da su libanske banke mogle značajno da profitiraju samo od pozajmica državi. Dok su njihovi profiti rasli, a sve više javne potrošnje išlo na servisiranje dugova bankama, infrastruktura je propadala. Država više nije bila u stanju da obezbedi pouzdanu, 24-časovnu distribuciju struje i vode, čestito odnošenje smeća ili javni prevoz. Oporezivanje je regresivno, usmereno na robu i usluge (60% prihoda). Kako je rastao dužnički teret, smanjujući kapacitete za javnu potrošnju, vlade su nametale nove regresivne poreze: PDV je uveden 2002. i uvećan 2018. Do tada je, kako je ekonomistkinja Nisrin Salti opisala naredne godine, „od svakih 5 dolara u porezima 3 bilo prikupljeno regresivno… i korišćeno za finansiranje 9 dolara namenjenih komercijalnim bankama od svakih 20 dolara koje država potroši“. Poreski sistem je bio mašina za proizvodnju nejednakosti. Oktobra 2019. vlada je pokušala da uvede još jedan regresivni porez, na pozive preko interneta, pod nazivom „Vocap porez“. Ulice su buknule: počela je thawra, revolucija.

Libanska valuta je od 1997. vezana za američku, po kursu od 1.507 lira za jedan dolar, što je ostao zvanični kurs. Međutim, vrednost lire je na otvorenom tržištu padala, pa su na dolarske račune stavljena ograničenja. Tokom prvih meseci protesta, još uvek nam je bilo dozvoljeno da podignemo do 1.000 dolara u kešu; nekoliko nedelja kasnije limit je spušten na 500 dolara, pa onda još niže. U martu 2020, ubrzo posle uvođenja prvih pandemijskih mera, više nismo mogli da podignemo američke dolare, samo njihovu vrednost u lirama, po kursu veštački utvrđenom na 3.900 lira za dolar, više nego duplo manje nego na crnom tržištu – koje pokazuje stvarnu cenu uvozne robe. Od tada se ti dolarski ekvivalenti u lirama posprdno nazivaju „lolari“.

Da bi sprečile podizanje dolara sa računa, banke bi prosto zatvarale vrata, pravdajući se „bezbednosnom situacijom“, ili bi ostavljale svoje bankomate prazne. Ljudima je to bilo sumnjivo: banke su bile otvorene čak i tokom izraelske opsade 1982. i julskog rata 2006. U međuvremenu, najveći deponenti su užurbano iznosili svoj novac iz zemlje: procenjuje se da je od oktobra 2019. do narednog jula iz Libana izneto 6 milijardi dolara. Imena više stotina libanskih kompanija i pojedinaca pominju se u Pandorinim papirima i podacima o ofšor finansijama. Jedan od njih je i Salami, čovek koji je vodio centralnu banku Libana gotovo 30 godina. Drugi je bio Nadžib Mikati, najbogatiji Libanac koji je prošlog meseca postao i premijer.

Saad Hariri je ostavku na mesto premijera dao u oktobru 2019. Njegov naslednik, Hasan Dijab, dao je ostavku posle eksplozije u luci. Za to vreme, kaže se u izveštaju Svetske banke, centralna banka Libana je bila „gotovo isključivi donosilac odluka“ u zemlji. Libanska centralna banka objavljuje redovne „cirkulare“ u kojima postavlja pravila. Ona, na primer, odlučuje koliko će libanskih lira vredeti jedan dolar u banci i koliko tih lolara možete podići tokom jednog meseca; da li možete da vršite transfer strane valute u inostranstvo da biste platili račune za školovanje svog deteta; da li možete da raspolažete svojom ušteđevinom da biste platili bolničko lečenje u inostranstvu.

Centralna banka odlučuje i koja roba može da se uvozi uz korišćenje njenih dolarskih rezervi. To praktično znači da banka subvencioniše robu sa svoje liste – koja, na primer, obuhvata muške žilete, ali ne i ženske uloške – jer mogu da se uvoze jeftinije od cena na crnom tržištu. Tako su veliki uvoznici, koji često imaju političke veze, napravili ogromne profite. Roba iz uvoza često nestaje kad stigne na tlo Libana, jer je gomilaju trgovci koji čekaju da subvencije porastu; ili se švercuje preko granice da bi se prodala po višoj ceni; ili se privremeno povlači sa tržišta kako bi se stvorila veštačka nestašica, a tražnja na crnom tržištu porasla.

U junu je ministar energetike rekao da subvencije goriva više nisu održive. Jedan novinar je pitao šta da radi velika većina ljudi koji ne mogu da priušte nesubvencionisanu cenu. Liban nema javni transport vredan pomena, a malobrojne privatne autobuske linije nude samo povremene usluge. „Neka koriste nešto drugo“, odgovorio je ministar. Po internetu kruži karikatura Bejruta prema Guglovoj mapi: pored znakova za kola i pešake, ucrtana je ikonica magarca.

Većina benzinskih pumpi radi samo nekoliko sati dnevno. Redovi za gorivo – tawabeer al-dhill, ili „redovi poniženja“ – vuku se kilometrima duž primorskog autoputa. Taksiji su nestali sa ulica. U junu su naše komšije u Bejrutu priređivale piknike da se malo razonode dok po više sati čekaju u redu za benzin. U julu su ljudi ostavljali svoja vozila u redu tokom noći. U avgustu su počele da stižu vesti o pucnjavi na pumpama. Demonstranti iz sela Tleil otkrili su 14. avgusta da se gorivo gomila u jednom stovarištu lokalnog biznismena koji ima veze sa Slobodnim patriotskim pokretom, strankom koju je osnovao Mišel Aun, predsednik Libana. Pod nejasnim okolnostima, gorivo je eksplodiralo i 28 ljudi je poginulo u požaru. Demonstranti tvrde da je biznismenov sin počeo da puca po njima i slučajno pogodio cisternu sa gorivom; u svakom slučaju, uhapšen je zbog izazivanja požara.

Ako se nekako i domognete benzina, cena značajno varira u zavisnosti od toga gde vam je novac. Za 20 litara daćete 125.000 libanskih lira. Po zvaničnom kursu to je 83 dolara. Ali ako imate dovoljno sreće da posedujete prave dolarske novčanice – koje smo počeli da zovemo „sveži dolari“ – i zamenite ih po crnom kursu, onda će vas benzin koštati manje od 7 dolara. Ili, ako pripadate srednjoj klasi koja je dolare držala na računu pre oktobra 2019 – koje sad možete podići samo kao lolare, onda će vas benzin izaći 32 dolara.

Pojedinim danima supermarketi su zatvoreni, jer se kurs tako rapidno menja da ne znaju kakvu cenu da stave na robu. Većina prodavnica više ni ne koristi nalepnice za cene: saznaćete šta koliko košta kad dođete na kasu. U jednom Unicefovom izveštaju procenjuje se da 77% porodica u Libanu nema dovoljno hrane; u 30% porodica jedno dete preskače obrok; 15% je prestalo da šalje decu u školu. U junu 2020, kada su skočile cene namirnica, vojska je najavila da više neće služiti meso u vojničkim kantinama. Parodirajući izraelsku vojnu propagandu kojom slavi svoje progresivne mere, ljudi prepričavaju vic: Liban je prva zemlja na svetu koja ima vegetarijansku vojsku. U junu ove godine, vojska je počela da nudi turistima vožnju helikopterom: 150 dolara u kešu za 15 minuta „vožnje“ za troje.

U januaru je Svetska banka odobrila zajam od 34 miliona dolara za finansiranje libanskog programa vakcinacije protiv kovida, čime je obezbeđeno dovoljno doza za trećinu stanovništva. Nedelju dana posle dolaska prvog kontingenta, poslanici su uhvaćeni kako mimo utvrđenog reda primaju Fajzerovu vakcinu u zgradi parlamenta. Regionalni šef Svetske banke, Saruđ Kumar Đa, zapretio je suspenzijom zajma. Tokom televizijske emisije zamenik predsednika parlamenta, Eli Ferzli, nazvao ga je mister Faruđ, što je rasistička igra rečima. „Ti si lažov i licemer i treba te isterati iz Libana!“, izdrao se Ferzli i izjurio iz studija. Fajzerovu vakcinu sad zovu „Pferzli“ a slike njegovog ispada kruže mrežama uz potpis „neželjeni efekti vakcine“. Kasnije se saznalo da se i predsednik Aun laktanjem probio na čelo reda; on, njegova porodica i njegovi pomoćnici vakcinisani su u predsedničkoj palati.

Kad su pre dve godine počeli antivladini protesti, ljudi su se pitali kako da sklone političare. Sad glavno pitanje glasi: „Kako mi da se sklonimo odavde?“ Zemlja ima dugu istoriju emigracije: Liban ima oko 6 miliona stanovnika, dok samo u Brazilu živi 7 miliona Libanaca. Procenjuje se da je od 2019. otišlo oko 40% doktora i 30% bolničara. To se obično naziva „odliv mozgova“, ali meni se čini da je emigracija ekonomski model za generacije vladara. Izbegni progresivno oporezivanje, ne pružaj nikakve javne usluge: ljudi će masovno da odlaze, što je u redu sve dok se dijaspori daje podsticaj da novac drži ovde – godine veštački visokih kamatnih stopa služile su i toj svrsi. U skorije vreme, libanski političari su pretnju brojnijom emigracijom počeli da koriste kao sredstvo za cenkanje: evropskim državama se govori da će biti preplavljene izbeglicama ako ne pošalju novčanu pomoć za Sirijce u Libanu. Na vrhuncu protesta, predsednik Aun je demonstrantima odbrusio: „Ako mislite da u vladi nema pristojnih ljudi, iselite se“.

Ove godine se sporadično izlazilo na ulice, ali ni nalik protestima iz 2019. Ljudi se sad uglavnom bave preživljavanjem. Ekonomska kriza je slomila otpor, umesto da ga pojača. Ima tu i tamo nekih napora da se olabavi stisak ušančenih sektaških partija. U julu sam jednu subotu proveo brojeći glasove na izborima za Sindikat arhitekata i inženjera. Ubedljivo je pobedila koalicija antirežimskih aktivističkih grupa, Al-Naqaba Tantafid („Sindikat se budi“). Sve to je, međutim, na vrlo dugom štapu. U međuvremenu, politička klasa vodi rat niskog intenziteta protiv aktivista. Hapse, prebijaju i ponekad terorišu kritičare zbog „kleveta“ na društvenim medijima. Posebno brutalan tretman doživljavaju demonstranti u Tripoliju, jednom od najsiromašnijih gradova na Mediteranu.

„Došao sam iz Tripolija u Bejrut“, ispričao je jedan demonstrant televizijskim reporterima: „Dočekali su me gumeni meci, suzavac i uvrede od strane policije. Onda me novinari pitaju zašto bacam kamenje. Digli su Liban u vazduh, eksplodirao je Bejrut, a vi mene prozivate zbog kamena?! Jednog kamena?! Vi pozivate nas na odgovornost kad bacimo kamen, jer nemamo drugi način da kažemo šta mislimo… Nećemo da se iseljavamo, hoćemo da jedemo i da se školujemo. Ako treba i za 10 godina, učićemo i izbacićemo ih sve iz zemlje… Bićemo sami svoji predstavnici“.

Jezik opsade, života u zatvoru, prisutan je u svakom razgovoru. Čak su i političari počeli da se služe tim metaforama. „Ovo je jedini posao na svetu gde daš ostavku i onda si zarobljen na njemu“, citiran je Hasan Dijab u tekstu za Financial Times u martu, pod naslovom „Premijer zarobljen u kabinetu sa manje od 1.000 dolara mesečno“ – kao da je žrtva neke talačke krize. Njegov naslednik, Nadžib Mikati, rešio je da se prihvati posla jer se „političari stide da idu ulicom. Hoću opet da idem u kafane! Pustite nas da živimo!“ Izuzetno nepopularan bivši ministar energetike i inostranih poslova, Džebran Basil, zet predsednika Auna i aktuelni lider Slobodnog patriotskog pokreta, žali se kako je Liban „pod finansijskom, ekonomskom i političkom opsadom“ – a ne u krizi za koju i sam snosi deo odgovornosti. Njegova partija je na vlasti praktično od 2016, ali njen nezvanični slogan glasi „Ne daju nam da radimo!“ Svejedno je ko im ne da: strane sile, druge političke stranke, demonstranti, izbeglice.

Posle eksplozije u bejrutskoj luci, lider Hezbolaha Hasan Nasrala održao je prilično pompezan govor u kom je tvrdio da se „šanse na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou rađaju iz utrobe nesreće“. Basil je to isto ponovio u izjavi za CNN, ali bez dramatike i pretnje: „Ova velika drama se može preokrenuti u veliku šansu“. Pod dramom je mislio na eksploziju do koje je doveo višegodišnji nemar vlade – uključujući i njegov lični – u kojoj je poginulo više od 200 ljudi, a stotine hiljada ostalo bez krova nad glavom.

Kada je Emanuel Makron posetio Bejrut posle eksplozije, iz mase su mu dobacivali mladi koji su raščišćavanje ruševina preuzeli na sebe, kad su videli da vlada ne radi ništa. Preklinjali su ga da ne šalje pomoć preko državnih institucija, uprkos stradanju i muci zbog ekonomskog kolapsa. „Francuska inicijativa“ je uslovljena političkim reformama, koje političari još uvek odbijaju. Gotovo 11 milijardi dolara pomoći je stopirano.

Početkom leta predsednik Aun je rekao da se nada „dobroj turističkoj sezoni i dolasku mnogih iz libanske dijaspore“ – da sa sobom donesu dolare. Otprilike u to vreme, moju tetku su zvali iz banke da joj ponude 12% kamate ako položi 5.000 dolara na period od… Nasmejala se i spustila slušalicu. Pitanje i dalje glasi: „Kako da se mi sklonimo odavde?“ Imate li strani pasoš ili vizu? Bez toga vam ostaje rizičan put preko Mediterana. Prvi brodovi su već krenuli.

Stefan Tarnowski, London Review of Books 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net