Pedeset godina od poruka mira, muzike i blata Vudstoka

Povezani članci

• Sirijsko ratište: Težak gubitak Slobodne sirijske vojske
• Tenzije između Irana i SAD prijete globalnoj sigurnosti
• Obama dopustio zračne udare u Iraku kako bi se izbjegao genocid
• Sukobi policije i demonstranata u Atini
• Izvještaj: Rat gurnuo 80 odsto Sirijaca u siromaštvo
• Bugarska oplakuje ubijenu novinarku, EU poziva na brzu istragu

Pre 50 godina, na poljani u državi Njujork, održan je festival Vudstok (Woodstock), koji je sa četiri haotična dana muzike, propovedanja mira i slobodne ljubavi, stotinama hiljada posetilaca u blatu, ali i mitovima i legendama postao simbol idealizma i kontrakulture 60-ih godina, pišu svetski mediji.

Simbol vremena

Ovog leta se obeležava 50 godina od kada je oko 400.000 ljudi ispunilo poljanu u državi Njujork za “mir i muziku” na festivalu Vudstok koji je postao simbol idealizma 60-ih godina, piše BBC.

Festival održan na farmi u mestu Betel u državi Njujork od 15. do 18. avgusta 1969. godine, ističe britanski servis, mnogi vide kao središnu tačku slobode, seksa, droga i rok-en-rola koji su podsticali kontrakulturni pokret te decenije.

Za posetioce festivala s kojima je BBC razgovarao, Vudstok je bio mesto gde su videli da postoje mnogi koji imaju slične stavove o ratu u Vijetnamu i društvu generalno.

Džim Šeli (Jim Shelley), koji je tada imao 19 godina, kaže da u to vreme nije mislio da će Vudstok imati trajan uticaj na njegov život. “Ali sada shvatam da je postao simbol oslobađanja. To je događaj sa širom simbolikom i svetionik slobode.” Patrik Koluči (Patrick Colucci) kaže da je tada prvi put osećao da nečemu pripada i da je po dolasku na Vudstok osetio da su mu “skinuti okovi stalne represije”, kao i da je u vazduhu bio “ogroman osećaj euforije i adrenalina razuzdane slobode”.

S druge strane, nemaju svi draga sećanja na Vudstok, ukazuje BBC, citirajući američkog novinara Hendrika Hercberga (Hertzberg) za kojeg je jedina ekstaza bila da što pre pobegne s festivala kojeg pamti po blatu i prljavštini, dok je Mark Hosenbal (Hosenball) napisao da se osetio kao žrtva “masivne, bedne mešavine… ogromnog saobraćajnog zastoja, pljuskova, smrdljivih prenosnih vecea, jedva jestive hrane i ogromne, dezorganizovane gomile”.

Mitovi i zablude

O Vudstoku se govori kao o političkom stavu koji je definisao generaciju, objavi mira, nekoliko haotičnih dana koji su promenili muzičku istoriju, i sličnim metaforama čije značenje je ponekad pomućeno mitovima, ocenjuje agencija Frans pres (Agence France-Presse).

Festival ima značajnu kulturnu težinu, ističe AFP, ali i dodaje da su decenije prežvakavanja legendi kroz prizmu nostalgije dovele do toga da se nasleđe skoro pola miliona mladih koji su se provodili na kiši manje doživljava kao revolucionarna potkultura, a više kao kliše pop kulture.

Američko društvo se 1969. se nosilo s mobilizacijom, protestima protiv rata u Vijetnamu, rasnim nemirima i ubistvima Martina Lutera Kinga (Luther) i Roberta Kenedija (Kennedy) – čime je implicitno osećaj mira i ljubavi na Vudstoku postavljen kao protivotrov gnevu, ocenjuje francuska agencija.

Mada su na Vudstoku izvođene mnoge protesne i antiratne pesme, postoji zabluda oko političnosti festivala, kaže za AFP kulturološkinja Marta Bejls (Martha Bayles) i dodaje da aktivisti antiratnog pokreta i pokreta za prava crnaca Vudstok nisu shvatali ozbiljno – za njih je to bila “gomila drogiranih hipika koji nisu bili ozbiljni, koji nisu shvatali koliko je situacija ozbiljna”.

Kontradiktorne lekcije

Kako su stotine hiljada ljudi počele da dolaze u Betel, počela je muzika i mitologiziranje, zajedno s kišom, blatom, osećajem pripadanja neočekivanom mnoštvu, prognozama katastrofe, talasima euforije i nelagodnosti, kao i helikopterima koji dovoze muzičare, ali i hranu i lekove, piše muzički kritičar Njujork tajmsa (The New York Times) Džon Parales (Jon).

Na festivalu su se, dodaje Parales, okupile neke od najboljih grupa tog vremena – Grejtful ded (Grateful Dead), Kridens klirvoter rivajvl (Creedence Clearwater Revival), Dženis Džoplin (Janis Joplin), Slaj end d femili stoun (Sly &the Family Stone), Džeferson erplejn (Jaferson Airplane), Džimi Hendriks (Jimi Hendrix)…

Vudstok je, međutim, bio kratak trenutak koji će dati kontradiktorne lekcije sledećim generacijama, ističe Parales. Bio je zabava koja se doživljavala kao pobuna, predstavljajući umetnost kao alternativnu realnost. Bio je i eksperiment koji je u skoro svakom trenutku mogao krenuti naopako, ali pukom srećom nije.

Festival je ispunio parolu “mir i muzika” – neočekivano veliki broj ljudi je bio neočekivano prijateljska zajednica i, kako piše Parales, zadovoljstvo je ponuđeno kao rešenje za društvene probleme, ne prosto kao razonoda.

Na svakom festivalu kasnije, dodaje Parales, posetioci su tretirani kao potrošači a ne kao borci za zajedničku stvar. Na Vudstoku su stvari deljene i hrana je bila besplatna. “Bili smo uvereni da će makar minimalno o nama biti vođena briga”, piše Parales uz ocenu da je to suština Vudstoka 1969. Ali, s druge strane, određeno izobilje je uzimano zdravo za gotovo. To je bio kraj prosperitetne decenije i optimistične ekonomije podstaknute domaćom potrošnjom i, ironično za mirovnjake, proizvodnim bumom Vijetnamskog rata – 1969. je bila poslednja godina kada su SAD imale budžetski višak sve do 1998, i mentalitet recesionih 70-ih još nije stigao.

S druge strane, istoričar Daglas Brinkli (Douglas Brinkley) u Volstrit džurnalu (The Wall Street Journal) ocenjuje da je Vudstok bio autentičan istorijski klimaks koji je definisao kontrakulturu 60-ih – četvorodnevni ciklon mira, ljubavi, rok muzike, čupavih kosa, hipi mode, pljuskova, gneva zbog Vijetnamskog rata, andergraund revolta i mnogo droga za promenu stanja svesti.

Vudstok je bio neodoljiva priča za medije koji su pisali o predoziranjima od LSD-a, golotinji, nestašici hrane, problemima sa saobraćajem i prljavim toaletima. Međutim, pedeset godina kasnije, utopijska nada Vudstoka je i dalje snažna, ističe Brinkli i dodaje da je za mnoge lekcija Vudstoka da život ne čine oluje, već ples na kiši.

Ipak, nasleđe Vudstoka su i upozorenja na opasnosti od droga i odustajanja od društva, dodaje on. Mnogi su, vođeni obećanjem o psihodeličnom oslobađanju LSD-em, otišli na put bez povratka. Muzičar Dejvid Krozi (David Cerosby), koji je nastupao na Vudstoku 1969, u intervjuu pre pet godina je rekao da je u jednom trenutku mislio da će umreti od droga, kao što se desilo Hendriksu i Džoplin godinu dana posle Vudstoka.

Nekad i sad

Po današnjim standardima, karte za trodnevni festival su bile bagatela s cenom od 18 dolara. U današnjem novcu to je oko 125 dolara, što je i dalje manje od trećine cena karata za uobičajeni trodnevni festival danas, ukazuje Rojters (Reuters).

Mada Vudstok nije prvi, moderni muzički festivali su izrasli na etosu višednevnog koncerta 1969. koji ima mitsko mesto u istoriji američke pop kulture, piše časopis Tajm (Time).

Muzički festivali su, međutim, evoluirali iz “uradi sam” komunalnog duha Vudstoka, postavši mejnstrim biznis koji donosi profit i korporativna sponzorstva, s desetinama miliona posetilaca. Dok je Vudstok 1969. imao gubitak koji je tek kasnije nadoknađen profitom od filma i muzičkog albuma, najveći festival u SAD, Koačela (Coachella), 2017. je imao profit od 114,6 miliona dolara.

Karte sada koštaju po više stotina dolara, dok kompanija Lajv nejšn (LIve Nation), koja kontroliše više velikih festivala, nudi “festivalski pasoš” koji omogućava obilazak više od 100 festivala u SAD za 999 dolara, ukazuje Tajm.

Ove godine je promoter originalnog Vudstoka Majkl Lang (Michael) želeo da organizuje koncert na 50. godišnjicu, ali je taj pokušaj propao. Ipak, u blizini mesta originalnog koncerta održavaju se dva odvojena muzička događaja koja se bore oko duha Vudstoka, piše Gardijan (The Guardian).

Dva koncerta, odvojena tri kilometra, kako piše britanski list, nude posetiocima dilemu koja opstaje od 60-ih: establišment ili antiestablišment.

Na mestu originalnog Vudstoka poznatom kao Betel Vuds centar za umetnosti (Bethel Woods Center for the Arts), održaće se trodnevni festival na kome će nastupati i neki od muzičara s prvobitnog Vudstoka – Santana, Džon Fogerti (John Fogerty) i Arlo Gatri (Guthrie). Nešto dalje uz put biće festival za koji organizatori tvrde da je bliži duhu Vudstoka.

Razlike su upadljive, ukazuje Gardijan – u Betel Vudsu, mestu originalnog Vudstoka sada su luksuzno sređeni koncertni prostor sa sedištima i muzej ispunjen predmetima iz ere mira i ljubavi. Drugi festival će biti održan na znatno jednostavnijoj pozornici pored prostora za kampovanje opremljenog bazičnim objektima za pranje i kuvanje. Po rečima organizatorke Džeril Abramason (Jeryl), to će biti događaj koji je istinsko prizivanje duha Vudstoka.

RSE