Optužnica protiv Trampa i američka demokratija

Povezani članci

• Vatrogasci su spasili neke od vrijednih predmeta i relikvija katedrale Notre Dame
• Draga Ameriko, ne budi tako prokleto lakovjerna
• Berlin: Policija sumnja u teroristički napad
• Iran nastavlja sarađivati u istrazi o ukrajinskom avionu
• Strah od stranaca: Poljski oštar zaokret udesno zabrinjava Europsku uniju
• SAD zabrinute zbog proglašenja Muslimanskog bratstva terorističkom organizacijom

Foto: Justin Merriman/Getty Images

Dakle, konačno se desilo. Protiv Trampa je podignuta optužnica.¹ Ona verovatno neće zadovoljiti demokrate i protivnike Trampa sa desnice, niti će izazvati očekivano likovanje tog dela javnosti. Možda nas očekuje antiklimaks.

I zaista, Tramp nije optužen za svoje političke prestupe, mada bi ga još mogle sustići neke druge istrage. Činjenica da se od ovog slučaja ne pravi političko pozorište pokazuje nam modus operandi demokratije. Stvari se odvijaju haotično, fragmentarno, ali uz bazično zadovoljenje pravde.

Trampove ulizice poput Elis Stefanik i Endija Bigsa žale se da Amerika postaje autoritarna i nalik „trećem svetu“. Na stranu rasizam ovakvih izjava – odsustvo spektakla dokazuje da su one pogrešne, kao i to da zemlje koje bolje stoje na listi globalne demokratije bez oklevanja sude svojim posrnulim liderima.

Bivši nemački predsednik Kristijan Vulf optužen je za korupciju i oslobođen. Bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi optužen je za podmićivanje sudije i kršenje pravila o finansiranju izborne kampanje. On je osuđen na zatvorsku kaznu (žalbeni postupak je u toku). Italijanski premijer Silvio Berluskoni, neka vrsta Trampa pre Trampa, osuđen je na 4 godine zatvora. U Francuskoj je bilo nezamislivo da se predsednik, koji je po izvornoj rojalističkoj koncepciji Pete republike oličenje zemlje u celini, tretira kao običan kriminalac. Ali u tome je poenta: zakon ne dozvoljava izuzetke. Demokratija i vladavina prava predviđaju da smo svi jednaki.

Ipak se čini da pravda nije jednaka za sve. Berluskoni nikada nije završio u zatvoru. Zbog njegovih poodmaklih godina kazna mu je preinačena na 4 sata rada nedeljno sa pacijentima obolelim od demencije. Ako mu žalba ne bude usvojena, Sarkozi će završiti u kućnom pritvoru sa nanogicom. Berluskoni je obnovio svoju političku karijeru i udobno se smestio u italijanskom senatu. Ali i to je tipično za demokratiju: nema spektakularnih suđenja ni katarze ali, za razliku od zemalja koje bi kongresmenka Stefanik svrstala u „treći svet“, nema ni potpune nekažnjivosti.

Tužilaštva u demokratski uređenim zemljama nam s vremena na vreme šalju signal da ulazak u politiku ne znači aboliciju od svakog prestupa. Berluskoni se očigledno nadao da će ga poslanički imunitet sačuvati od posledica serije skandala. Ali nije isto biti popularan i biti nevin. Svaki istinski demokratski sistem obeshrabruje bekstvo odgovornih u politiku. Izgleda da je i Tramp mislio da će mu kandidatura za izbore 2024. obezbediti zaštitu od optužbi. Za naša društva je ključno da se takve pretpostavke ispostave kao pogrešne.

Tramp već godinama predstavlja akutnu opasnost za američku republiku. Propuštena su dva trenutka kada je on jednom zauvek moga biti uklonjen iz politike. U oba slučaja mogućih impičmenta, koji bi ga trajno onemogućili da obavlja javne funkcije, to su sprečili njegovi verni republikanci. Nekima od njih je sada sigurno potajno laknulo dok američko pravosuđe obavlja njihov posao. Ali odnos snaga ostaje isti: demokrate se nadaju da su šanse Trampa kao predsedničkog kandidata sada propale i da je u Republikanskoj partiji srušen kult njegove ličnosti, dok republikanci proklamuju svoju lojalnost Trampu i optužuju demokrate za zloupotrebu vlasti i institucija.

Bez obzira na to šta demokrate kažu ili šta demokratski okružni tužilac uradi republikanski odgovor će biti glasan i pun otrova. Tramp je tzv. odmazdu postavio u sam centar svoje agende. Predstavljanje demokratskih procesa kao mehanizma osvete političkim protivnicima je krajnje opasno i demokrate nemaju pravi odgovor na to.

Tramp već monetizuje optužnicu protiv sebe na isti način na koji je profitirao od svojih laži o rezultatima poslednjih izbora. Autoritarni populistički lideri širom sveta su otkrili da zajednički doživljaj nepravde i stvaranje osećaja žrtve u zajednici podstiču solidarnost sa vođom. To bi se desilo i u slučaju da je optužnica protiv Trampa besprekorno sklopljena, a ponašanje demokrata bez greške.

Ironija je u tome što je jedina stvar koja može da podrije ovaj političko-finansijski biznis model mučeništva – puki neukus ovakve kupovine ćutanja. Tramp tada očigledno više nije verovao sopstvenoj proceni da bi ga njegovi glasači podržali i kada bi ubio nekoga na Petoj aveniji. I zaista, teško je poverovati da bi, nakon što je javnost čula notorni snimak iza kulisa emisije Access Hollywood, ljudi progutali još jedan takav slučaj. S druge strane, njegove sledbenike, posebno evangeliste, do sada nije previše uznemiravao njegov privatni život.

Ipak, bilo bi neke poetske pravde u tome da čovek sa ambicijom da bude ultimativni autsajder koji krši sve konvencije dobije ono šta mu sleduje zahvaljujući jednom krajnje staromodnom skandalu.

The Guardian 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net