ENG
Novinarka u Kabulu: ‘Boli me što će talibani praviti planove za mene’
Autor/ica 👤Farangis Nadžibulah
Povezani članci
Piše: Farangis Nadžibulah
Rahila Elena je jedna od nekolicine novinarki u Kabulu koje nastavljaju da rade pošto su talibani zauzeli avganistansku prestonicu i naredili zaposlenim ženama da ostanu kod kuće pošto militanti još nisu “obučeni” da ih poštuju, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.
Mlada novinarka lokalnog medija – koja koristi pseudonim da se zaštiti – rekla je u intervjuu za RSE da su joj planovi za budućnost uništeni i da se “suočava s novom realnošću”.
RSE: Zašto ste odlučili da se vratite na posao uprkos pretnjama po bezbednost?
Elena: Moja kancelarija bila je zatvoreno dva-tri dana pošto smo svi naglo otišli usred dnevnog sastanka redakcije, kada su talibani ušli u Kabul 15. avgusta. Nekoliko dana kasnije moji poslodavci poslali su SMS poruku da možemo da se vratimo na posao. Bila sam među prvima koji su se vratili u kancelariju.
Postoji nekoliko razloga zašto sam se vratila.
Pre svega, mislila sam da sam samosvojna osoba i da nijedna vlada ili sila ne bi trebalo da donosi lične, životne odluke umesto mene. Ne znam kakve će posledice imati moja odluka, ali ću barem jednog dana moći sebi da kažem da sam uradila ono što sam smatrala ispravnim uprkos svim rizicima.
Drugi razlog je taj što je novac avganistanske vlade uložen u moje obrazovanje i obuku i mislila sam da dugujem društvu da radim.
Takođe sam osećala da je moja odgovornost kao novinarke da izađem i izveštavam o tome šta se dešava. Dužnost novinara je da istakne probleme u društvu, greške vlade i pitanja koja se tiču ljudi. Ne mogu da rešavam probleme ljudi, ali je moj posao da postanem njihov glas.
Postojao je i finansijski razlog da se vratim na posao. Ja sam najstarije dete u porodici i ona zavisi od moje plate.
RSE: S kakvim promenama ste se suočili na poslu od kada su talibani preuzeli vlast u Kabulu?
Elena: Imali smo slobodu govora, mogla sam slobodno da biram teme, da slobodno kritikujem vladu ili druge i ranije nije bilo cenzure u mojim izveštajima. Sada je drugačije.
U Avganistanu ovih dana postoji vakuum vlasti i još se ne zna da li ćemo ponovo imati te slobode. Pokušavamo da budemo oprezni u izveštavanju – ima mnogo autocenzure.
Na primer, pre dva dana imala sam članak o stvaranju nove vlade i zabrinutosti ljudi oko toga. Verujem da sam bila izuzetno pažljiva i da sam cenzurisala sebe. Moj urednik je ipak znatno redigovao moju priču, uklonivši mnoge delove za koje je rekao da će nas dovesti u opasnost. To su prosto bili citati ljudi koji su podelili svoju zabrinutost. Rekla sam sebi da je to moja nova stvarnost na poslu – ne mogu više da govorim ili pišem šta želim.
Kad se ljudi žale na talibane ili iznose nepovoljne komentare o talibanima, ne mogu da ih stavim u svoj izveštaj zato što se plašim da to ne bi ugrozilo samo mene, već bi i moje kolege dovelo u opasnost. Naš mediji bi čak mogao biti ugašen.
RSE: Kako vidite svoju budućnost kao novinarke koja radi u Kabulu pod talibanima?
Elena: To pitanje postavljam sebi svaki dan poslednje dve nedelje i nemam odgovor. Da ste mi postavili to pitanje i tri sata pre nego što su talibani ušli u Kabul, dala bih vam spisak stvari koje sam planirala za svoju budućnost.
Imala sam detaljne planove i rezervne planove za najmanje sledećih 30 godina svog života. Imala sam notes sa spiskom različitih ličnih projekata s beleškama kako da ih sprovedem. Na dan kada smo otišli iz kancelarije 15. avgusta – ne znajući šta će se sledeće dogoditi – uništila sam taj notes zajedno s nekim drugim dokumentima.
A takođe sam imala puno snova. Planirala sam da počnem magistarske studije u naredne dve godine. Takođe sam se pripremala za testove za američki Fulbrajt (stipendijski programa).
Takođe sam želela da radim – kao pripravnica ili u okviru programa obuke – za jednu stranu novinsku agenciju i da to znanje donesem u svoju zemlju. Na duži rok sam sanjala da neko vreme radim u inostranstvu kao spoljnopolitički dopisnik. Što je najvažnije, htela sam da izveštavam o svojoj zemlji.
Išla sam peške na posao iako Kabul u vreme prethodne vlade nije bio bezbedno mesto za mlade žene da šetaju. Ali volela sam da šetam razmišljajući o svojoj budućnosti. Sada se bojim da su mi planovi uništeni a da su mi snovi srušeni. Ne znam šta mi donosi budućnost. Talibanska vlada će umesto mene praviti planove za mene. To me boli.
Talibani zasad kažu da će se žene vratiti na posao i da mediji mogu da rade. Ne znam da li će ispuniti svoja obećanja i da li moći ću da nastavim da radim ili ću biti ubijen ili uhapšena.
RSE: Kakvo je raspoloženje ovih dana na ulicama Kabula za mlade poput vas?
Elena: Ljudi se polako vraćaju na posao. Nekoliko dana Kabul je bio poput grada duhova. Ulice su bile puste. Sada je veća gužva, iako je grad i dalje daleko od živahnog mesta kakav je bio.
Svaki dan prelazim najprometnije delove Kabula i čini se da je grad postao grad muškaraca. Mnogo je manje žena na poslu i na ulicama. Većina žena nosi crne hidžabe ili burke. I izgled muškaraca se promenio – sada nose tradicionalnu avganistansku odeću koju talibani smatraju prikladnom.
Ograničenja naših sloboda su samo deo problema.
I mladi i stari zabrinuti su zbog finansijske situacije. Ljudi su veoma siromašni i mnogi nemaju stabilan posao. Mnogi su radili čudne poslove i zarađivali tek toliko da kupe hranu za taj dan. Sledećeg dana su počinjali sve iz početka.
Avganistan je poslednjih 20 godina u velikoj meri zavisio od strane pomoći, čemu je možda kraj. Ako se to dogodi, ne znamo da li ćemo dobiti plate čak i ako nam se dozvoli da radimo. Bojimo se da će se ljudi suočiti s glađu.
Autor/ica 👤Farangis Nadžibulah
