Ne migranti nego banke
Povezani članci
Sigmar Gabriel, taj osetljivi čovek, nazvao je nasilnike „čoporom“. Zapamtimo ovu reč koja je označila kraj politike u Nemačkoj: desničari se ograđuju od imigranata, a ostatak društva od desničara. Ovaj pristup promašuje srž problema, a to je da živimo u sve nepravednijem društvu, u kome demonstranti postaju pioni sistema. Sigmar Gabriel je kao oni političari za koje Brecht kaže da bi rado birali novi narod. Ali Gabriel odlazi i korak dalje: „Ovi ljudi nisu Nemačka, oni nisu deo nas. Ne želimo vas – i ako vas uhvatimo bićete kažnjeni“. To vam je današnja socijaldemokratija otuđena od građanske klase, to jest od ljudi koji protestuju protiv izbeglica u Hajdenauu, Frajtalu, Zulu i drugim mestima na mapi mržnje. Oni su gubitnici globalizacije i nisu deo „centra“, gde je socijaldemokratima tako udobno.
Piše: Jakob Augstein
Gabriel je tražio razgovor sa demonstrantima iz Pegide, ali nasilni ksenofobi koji protestuju ispred izbegličkih centara su mu zaista previše. Kako dugačije shvatiti njegov poziv na intervenciju policije i pravosuđa. Izgubiti nadu znači odreći se nečega, pa se Gabriel odriče ljudi koji istresaju svoju mržnju pred izbegličkim centrima. Možda svi treba da ih se odreknemo. Ali to se već dogodilo. Kada im kažemo „Niste nam potrebni“, odgovaraju nam „To odavno znamo“. „Mi smo čopor“, uzvikivali su kada je Angela Merkel konačno posetila izbeglički centar u zloglasnom Hajdenauu.
Sociolog Wilhelm Heitmeyer je pre nekoliko decenija zaključio: „Porast asocijalnih i ksenofobnih stavova i ponašanja u direktnoj je korelaciji sa nesigurnim radnim i životnim uslovima, koji izazivaju osećaj nemoći i dovode do nestabilnih emotivnih stanja“. Njegova prognoza se obistinila. Što manje uvažavamo druge, oni će manje uvažavati nas. Suočeni sa nadolazećim mrakom, neki se okreću veri, kao urednik Die Zeita Bernd Ulrich, koji je preko tvitera poručio Gabrielu: „Molite se, ljudi, molite se!“, dok je u svojoj kolumni napisao: „Tama je prevladala i sada pomaže samo snaga uverenja“. Ali snage molitve, uverenja i policije ne mogu da objasne gnev koji se razliva istočnom Nemačkom. Ljudi viču „Mi smo čopor“, umesto „Mi smo narod“, što im je bila parola u borbi sa komunističkim režimom u DDR-u tokom 1980-ih. I sama parola „Mi smo narod“ je odavno izgubila simboličku snagu i postala populistička pretnja koja gasi nadu u demokratiju.
Nemačkoj je potreban pozitivan populizam levice, koji bi artikulisao demokratska i socijalna prava građana nasuprot moći elita i oligarha. Ovaj zadatak se ne sme prepustiti desnici. Dozvolili smo da nas ubede da je svaki populizam loš. To nije tačno: populizam je strategija otpora. Austrijski novinar Robert Misik je nedavno pisao o Ernestou Laclauu, velikom teoretičaru levičarskog populizma: “Za njega je populizam politička operacija, ’sredstvo stvaranja jedinstva grupe’, napisao je Laclau u svojoj knjizi On populist reason. Populizam se ne obraća građanima (populusu), već pre svega plebsu, neprivilegovanima, onima koje svi ignorišu, ali on je ujedno i nešto više, operacija koja pokazuje da je ’plebs jedini legitimni populus’, kojom se artikulišu demokratska i socijalna prava građana nasuprot elitama i oligarsima“.
Politikološkinja Chantal Mouffe kaže: “Za stvaranje kolektivnog identiteta neophodno je razlikovanje “nas” od “njih”. ’Narod’ se uvek konstituiše politički, a za to mu je neophodan protivnik“. Ljudi sa istoka su izabrali pogrešnog protivnika. Treba da protestuju ispred banaka, a ne ispred izbegličkih centara. Samo tamo „Mi smo čopor“ ponovo postaje „Mi smo narod“.
Spiegel, 27.08.2015.
Preveo Miroslav Marković