Nasilna logika humanitarizma

Autor/ica 👤Faisal Devji 5.9.2021. u 12:58

Povezani članci

„Ideja da možemo da se bavimo pravima žena širom sveta koristeći vojnu silu nije racionalna.“ Ta rečenica predsednika Bidena u intervjuu sa Georgeom Stephanopoulosom od 18. avgusta, na mreži ABC, obelodanila je paradoks humanitarne intervencije. Ona je važno priznanje: pokušaj da nasiljem rešavamo nasilje služi samo nastavljanju nasilja. Mnogi komentari o dve decenije intervencije zapada u Avganistanu pretpostavljaju da je zapadni humanitarizam samo prikrivao političke ciljeve ili da im je bio podređen. Čini se, međutim, da je Biden shvatio da humanitarizam, daleko više nego politika, opravdava, legitimizuje, a zapravo i iziskuje nasilje.

Kad je zamišljano nasilje, koje je izazvalo masovnu evakuaciju čim su talibani ušli u Kabul 15. avgusta, izostalo, glasine i histerija podstakli su njegovo pojavljivanje. Međunarodni mediji posvećuju pažnju svakom izveštaju o nasilju u zemlji, mada su tokom dvadeset godina uglavnom zanemarivali mučenja, silovanja, masakre i druge ratne zločine zapadnih vojski i njihovih saveznika, koji su to činili kao i talibani, Al Kaida i Islamska država. Konačni humanitarni čin odlazeće koalicije, evakuacija „ranjivih“ Avganistanaca, morao je da bude opravdan pretnjom od nasilja, koje se konačno dogodilo 26. avgusta, s napadom bombaša-samoubica Islamske države na aerodromu.

Čak i kad obeća da će odustati od humanitarnih intervencija zbog političkih interesa, Biden je ipak povučen natrag u sferu surovosti koja definiše te intervencije. Ali odreći se humanitarizma zbog politike ne znači žrtvovati saosećanje u korist kalkulacije. U modernim vremenima politika je postala najvažnija arena za traženje ljudske slobode i jednakosti. Kad politiku podredimo humanitarizmu, nužno razmenjujemo slobodu kao cilj za jednu budućnost koja se može ostvariti tek kad je problem nasilja već rešen. To je bila i logika kolonijalizma, čiji su podanici opažani kao nespremni za nezavisnost zato što su njihovi međusobni odnosi bili obeleženi nasiljem.

Antikolonijalistički pokreti uvek su tvrdili da je nasilje koje su prouzrokovale humanitarne intervencije evropskih imperija poniklo iz zabrane politike – i slobode – kolonizovanim podanicima. Humanitarizam je nesposoban da se nosi s nasiljem i nejednakošću. Čini se da je Biden shvatio da namešteni izbori i marionetski lideri bivše Islamske Republike Avganistana nisu mogli da uspostave političku arenu u kojoj bi se ljudi mogli ponašati slobodno – i da su jezik i logika humanitarizma, u odsustvu bilo kakvih političkih ciljeva, omogućili ne samo da takva situacija nastane već i da se dugo održava.

U Avganistanu ili bilo gde drugde, humanitarne intervencije, koje se s razlogom definišu kao privremene, na kraju počinju da se oslanjaju na nejednakost i da je reprodukuju. One su zamišljene kao privremene i izuzetne upravo zbog svog nedemokratskog karaktera, zbog toga što oni kojima pomoć nije potrebna nude pomoć onima kojima je potrebna kao poklon, a ne kao pravo. A kad su ti humanitarci povrh svega i stranci, još ih manje dotiču žalbe korisnika. U stvari, humanitarizam je odgovoran samo onima iznad sebe, donatorima organizacija, zainteresovanim stranama i stranim vladama, a ne onima ispod sebe – svojim korisnicima.

Korisnici nemaju ni političku jednakost ni demokratsku moć nad svojim dobročiniteljima mada se od njih traže saveti za dodeljivanje pomoći ili započinjanje razvojnih projekata. Kad nisu poslušni – ponekad i manipulativni – primaoci humanitarne pomoći, korisnici mogu izabrati ili da budu isključeni iz poklona ili da pribegnu nasilju protiv njih. Ne postoji politički odnos između humanitarizma i njegovih korisnika, posebno onda kad humanitarne agencije rade s korumpiranim vladama kao što je ona nedavno zbačena u Kabulu, kad podržavaju takve vlade i na taj način dalje ometaju demokratiju da spase veći broj života.

Neodgovorne, nereprezentativne i antipolitičke, humanitarne intervencije se procenjuju na osnovu internih i ekonomskih merila kao što su najbolja praksa (koju definišu konkurenti), isplativost (koju definiše tržište) i efikasna isporuka (merena budžetima i vremenskim okvirima o kojima se odlučuje bez učešća korisnika). Uzeti zajedno, ti oblici procenjivanja čine neoliberalni model delovanja, čije korisnike niko ne pita šta bi za njih trebalo uraditi. To je urodilo ne samo zamenjivanjem politike humanitarizmom već i podvođenjem politike pod ekonomske standarde, koji uvek teže ostvarivanju profita.

Masovna korupcija, karakteristična za zapadno prisustvo u Avganistanu, nije toliko posledica ratnih zahteva koliko neoliberalne prirode same intervencije, čija je je humanitarna logika gurala političku logiku u drugi plan čak i kad su bile posredi vojne akcije. Prenošenje bezbroj zadataka koje je nekad obavljala vojska na spoljne ugovarače, na primer, presudno je premestilo rat iz političke u ekonomsku logiku. Spoljni ugovarači su motivisani profitom i time se definišu efikasnost i uspešnost njihovih operacija. Ali prenošenje zadataka na ugovarače takođe omogućuje američkim i savezničkim oružanim snagama da svaku krivičnu i političku odgovornost prebace na privatni sektor.

Ishod je Ponzijeva, ili piramidalna shema, u kojoj se javni novac usmerava ka privatnim kompanijama i konsultantima da bi vojska dobila veći deo federalnog budžeta, a da se zato, uprkos ubijenima i ranjenima, ne plati nikakva politička cena. Avganistan je bio samo jedna stanica u tim transferima, a i fondovi i profiti su se vraćali na zapad. Zanimljivo je i ovo: glavna roba te zemlje, heroin, igra sličnu ekonomsku ulogu: najveći deo profita ostvaren je u Evropi i Sjedinjenim Državama, gde žive i spoljni ugovarači te robe i njene mušterije.

Ekonomska logika ne zahteva izlaznu strategiju. Upravo time se može objasniti dvadeset godina političkog i vojnog poraza. Poraz se mogao tolerisati sve dok se ono što je prolazilo kao humanitarni napredak u sferi ženskih prava, školovanja devojčica i ekonomskog razvoja nastavljalo u sve manjim oblastima pod kontrolom vlade.

U Avganistanu smo videli da se politika, sa svojom žrtvenom logikom slobode, pokazala važnijom od narativa humanitarizma o unapređivanju. Nadam se da predsednik Biden, kad priznaje da politika treba da bude prioritet, vidi političku arenu kao prostor slobode, kako za Amerikance tako i za Avganistance. Ekonomski motivi mogu usporiti i oštetiti delovanje politike kao polja ljudske slobode, ali nikad ne mogu potpuno potisnuti ideju odgovornosti. Samo političkim odnosom u kom oni koji upravljaju sredstvima za „građenje nacije“ predstavljaju svoje građane i njima su odgovorni mogla se izbeći masovna korupcija karakteristična za okupaciju Avganistana od Sjedinjenih Država i njihovih saveznika. Bez tog odnosa, humanitarne intervencije, kako vojne tako i monetarne, tolerišu, a možda čak i opravdavaju nejednakost i nasilje.

Faisal Devji, Boston Review

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net